УМЕСТО ЗГРАДА СТВАРА ИКОНЕ: Инжењерка грађевине осликава иконе

Сања Миладиновић из Сокобање по занимању је инжењерка грађевине. Ништа необично помислили бисте. Ипак, оно што ову младу даму издваја у односу на њене колеге са факултета јесте њено тренутно занимање. После завршених студија, Сања је свој животни пут усмерила ка проучавању и стварању икона. Данас је иконописац и за Српски сајт говори о томе како се одлучила за свој животни позив.

 

Одакле интересовање за иконописање?

– Од малена се бавим сликањем и креативним радом. Црквена уметност ме је одувек привлачила. Димензија коју сама икона носи једноставно осваја, а ја сам одувек имала велико поштовање према томе. Моменат који је мени указао светлост у истраживању иконописа је изложба одежада средневековних фресака ,,Освежавање Меморије” у МПУ 2013. године, на којој сам освојила награду сликањем орнаменатике. То је каналисало мене као уметника и потпуно дефинисало оно чиме се и данас бавим.

Колики је процес стварања једне иконе?

– Да бисте створили једну икону, пре свега, требало би да будете верујућ човек, и да непосредно осећате и живите дело које стварате. Тај однос доноси дубљи смисао и разумевање онога што сама икона представља. Потребно је доста труда, познавања технике израде, добар материјал, велика концентрација и прецизност до постизања самог циља.

Да ли су потребна велика улагања и да ли може да се живи од овог посла?

– Добар алат вам је више од пола посла. Сматрам да у квалитет увек треба улагати да би на крају био добар исход и да би човек олакшао себи посао. У сваком другом случају човек се доста намучи. Иконопис не бих могла назвати послом, то је много више од тога. Да се може живети од тога – може. Али свакако сматрам да би свако од нас требало константно да развија своје способности и да се непрекидно усавршава и напредује.

Своју уметничку делатност Сања је ове године крунисала тиме што је постала члан Удружења ликовних и примењених уметника и дизанера Србије, а члан је и академског друштва ,,Византија“.

Где се могу видети ваша и дела удружења чији сте члан?

– Удружења стално организују изложбе, у земљи и иностранству и на тим окупљањима се могу видети многа наша дела и велики број уметника. Учествовала сам на великом броју колективних изложби и у земљи и у иностранству, а најпоноснија сам на изложбе које сам самостално организовала.

Какве су реакције околине на ваше занимање?

– Људи реагују врло специфично на свакога ко се бави иконописом. Пре свега имају дубоко поштовање према мени и страхопоштовање према самим иконама. За сваког је то божји дар, те је реакција врло специфична , али свакако пријатна.

Да ли се оглашавате негде на интернету, а ако не да ли ти је то у плану?

– Размишљала сам доста како се презентовати и како пренети људима то чиме се бавим. Организујем изложбе које на моју велику радост буду лепо посећене, у плану ми је да урадим сајт и да ту постављам своје радове, као и свако будуће дешавање . Планирам и да куповина и наручивање самих икона буду могући онлајн. Свако ко жели да му израдим иконе тренутно ме може контактирати путем мог фејсбук профила.

Одакле су најчешће наруџбине и за које прилике људи купују иконе?

– Имала сам наруџбине у земљи , као и у Француској, Аустрији и Русији. Што се тиче људи који наручују иконе, ту никада није било никаквих правила. Неко поручи за себе, неко за друге … Најчешће је то икона чија композиција представља заштитника куће, славске иконе … много њих наручује иконе као поклон за крштења и свадбе, што сматрам изузетним, јер то је уникатан и вечити поклон који ће остати да се прености будућим нараштајима.

 

Аутор: Анђелка Томовић
Фото: Приватна архива

Дан девојчица: Отворен конкурс за такмичење

Међународни „Дан девојчица” установљен је на нивоу УН и обележава се сваког последњег четвртка у априлу

Поводом обележавања међународног Дана девојчица у ИКТ-у, Удружење пословних жена Србије уз подршку Теленор фондације, другу годину за редом организују такмичење за девојчице 7. и 8. разреда основне школе под називом „УХВАТИ ИДЕЈУ“.

Такмичење се организује са циљем да подстакне предузетничко размишљање код девојчица а више информација о пропозицијама такмичења и образац за пријаву, девојчице могу преузети са сајта Удружења пословних жена Србије www.poslovnezene.org.rs.

Задатак је да девојчице представе своје предузетничке идеје одговарајући на тему такмичења „Како да знање претворим у предузетништво”. Девојчице су позване да буду иновативне и креативне у осмишљавању што интересантнијих радова у форми видео туторијала на задату тему у трајању до 90 секунди.

Шта је потребно?

Неопходно је да се на конкурс са радовима јаве тимови од по три чланице чиме се подстиче тимски рад. Три најбоља рада биће награђена вредним наградама, а победнички тимови ће бити проглашени након радионице која ће се за финалисте такмичења одржати 27. 4. 2017. године у компанији Теленор.

Пројекат има за циљ да девојчице оснажи приликом одабира будућих професија, да не подлежу стереотипима, те да бирају свој позив и у нетипично женским занимањима у секторима попут информационих технологија. Како је ова деценија проглашена деценијом предузетништва од стране Министарства привреде РС, желимо да девојчице подстакнемо да стичу своја прва искуства у предузетништву, како би то размотриле као каријерну опцију, иначе занемарену у систему формалног образовања.

НОВИХ 15 БИРАЛИШТА ЗА ДИЈАСПОРУ: На овим местима можете да гласате

У последњих десет година убедљиво највише гласача у дијаспори било је 2008. године на председничким изборима, када је на биралишта изашло 18.738 гласача.

Дијаспора је спремна да гласа, ако је судити броју новоотворених бирачких места – 15 више него лани.

Наиме, Републичка изборна комисија донела је решење о бирачким местима у иностранству за председничке изборе, а на списку је укупно 53 локација за гласање у дијаспори. То је 15 биралишта у иностранству више него на претходним председничким изборима 2012. године.

Нова бирачка места биће отворена у Сутомору, Беранама, Стокхолму, Хелсинкију, Сан Франциску, Букурешту, Варшави, Пекингу, Малти, Шангају, Бејруту, Дохи, Будимпешти, Солуну и Атини.

Ипак, сувише је претенциозно рећи да би дијаспора могла кључно да утиче на резултате избора јер је процедура таква да је потребно да се пријави најмање 100 бирача да би се на одређеној локацији отворило бирачко место.

Поређења ради, на претходна три избора од 2012. године ни на једно гласање није изашло више од 5.000 бирача. У последњих десет година убедљиво највише гласача у дијаспори било је 2008. године на председничким изборима, када је на биралишта изашло 18.738 бирача.

(Српски сајт/Телеграф)

ДАНАС СУ МЛАДЕНЦИ: Ово су обичаји на данашњи дан (ФОТО)

Српска православна црква и њени верници данас обележавају празник Светих 40 мученика Севастијских – у народу познат као Младенци.

Празник младих брачних парова увек се обележава у време Васкршњег поста. Међутим, када Младенци падну у Чисту седмицу, правило је да се помери у Викенд пре.

Према обичајима, на овај дан жене устају рано и месе 40 колачића, који се називају младенчићи, и симболизују дуг, срећан и сладак живот.

 

Младенчићи

Код наших старих, влада веровање да какво време буде на дан када су Младенци, такво ће бити цело пролеће: па ако буде сунчано, пред нама је лепо време и много сунца, све до лета, а ако пада киша, дува ветар и временске прилике нису добре, пред нама је турбулентан период.

Баш из тог разлога би  требало чим устанете да погледате кроз прозор, и видите какво је време.

Ако будете имали осмех на лицу и будете имали позитивне мисли, верује се да млада можда и успе да растера облаке.

ВРБОПУЦ: Није псовка, већ део српске традиције

Појам “врбопуц” везан је за дрво, врбу, за тренутак када врба озелени. Чим врба озелени, народ верује да код жена порасте полна жеља.

Врбопуц пада у период између 21. марта до Благовести, 7. априла. Води се као време буђења сексуалне жеље, доба нарочите плодности жена.

Врбовим гранчицама се ударају, шибају, деца и одрасли данас, на Младенце, али и на Лазареву суботу (23. април) и Цвети (24. април) и при том говоре уз смех “Расти као врба”.

Врба у српским веровањима и религији има значајно место.

Жене су у том периоду веома плодне, па све које желе да постану мајке не треба да пропусте овај идеалан моменат за зачеће.

Врбопуц је заправо феномен. Према веровању наших старих врбопуц је крив за оно када заборавите кључеве или плаћање рачуна, када идете по кући и само се смешкате, па вам бака онако збуњенима добаци преко рамена „да се ниси ти мало заљубио, а?“.

У Србији се данас појмом “врбопуц” означава и бујање хормона код младих у пубертету и пролећно заљубљивање.

Српски сајт

Младенчићи: Колачићи као симбол среће

Младенчићи су колачићи које месе младе домаћице. Оне месе 40 округлих колача које премазују медом. На тај начин се изражава жеља да бракови, склопљени те године, буду слатки. Младенчићи се наравно спремају посни, будући да овај празник пада у време Великог Васкршњег поста.

Православна црква 22. марта празнује Дан Светих 40 Мученика, у спомен младим војницима који су дали своје животе за веру Исусову. У народу тај дан је познат као Младенци, а обележавају га супружници у првој години брака.

Потребно је:

– 1 кг брашна
– 1 коцкица свежег квасца
– 5 дл воде
– 5 кашика уља
– 5 кашика шећера
– 3 кашике меда за премазивање
– мало соли

Припрема:

Помешајте квасац у мало воде и додајте шећер.

Када квасац надође, додајте уље, мало соли, остатак воде и половину брашна. Све добро замесите и оставите да надође.
Развуците га и модлом или чашом вадите 40 младенчића. Поређајте их на папир за печење и пеците у рерни загрејаној на 200 степени око 15 минута, док не порумене.

Испечене младенчић премажите медом.

Опанчарева кћи: Српска традиција за ново доба

Марина Алексић из Београда, позтатија као глумица и творац бренда Опанчарева кћи, девојка је о којој су медији већ писали, а Српски сајт је са овом љупком девојком ступио у контакт пре свега због њене идеје да споји ношњу и модерно време, а све у циљу очувања традиције.

 

Рекло би се да је све почело случајно, али и није. Ви сте глумица, али и заиста опанчарева кћи. Да ли је посао који тренутно градите са истоименим брендом заправо логичан след ваших животних околности?

Очигледно у овим нашим животима ништа није случајно. Од најранијег детињства сам укључена у посао мојих родитеља зато што је у склопу породичне куће и наша радионица за израду народних ношњи и опанака. Тата, по чијем надимку Кири се и зове радионица, никада није хтео да меша модерне ствари са традиционалним и увек смо радили искључиво народне ношње и опанке. И то је разумљиво, када нешто радимо треба да радимо квалитетно и посвећено. Тако се у склопу радионице отворила могућност да ја започнем још једну причу. Моја идеја је да, као најмлађа у породици, направим једну нову, модну, причу која ће се базирати на традиционалним. Тако ћу на неки начин наставити своју породичну традицију.

 

Ваше производе купују и наши људи из иностранства. Из којих земаља највише?

Највише купују наши људи који живе у иностранству, али и странци. Стекла сам утисак да што људи даље живе више су укључени у очување наше традиције и заиста држе до свог порекла. Не кажем да људи из Србије не купују, далеко од тога, чак могу да кажем да сам поносна колико се младих интересује за овако нешто.

Користе активно друштвене мреже за промоцију свог бренда. Колики је значај овог вида пословања када је ваше пословање у питању?

Интернет и друствене мреже су саставни део наших живота. Моја породична радионица је међу првим имала сајт у Србији, а бавимо се производњом опанака и народних ношњи. На тај начин смо дошли до великог броја људи и схватили смо значај такве промоције. Посто имам ту срећу да цео свој живот гледам како се стиче име фирме трудим се да покупим оно најбоље.

Да ли размишљате и о отварању неког локала ван граница Србије?

Волела бих да се отвори могућност да наше ствари буду доступне свуда по свету. То би онда значило да сам направила још један корак даље. Куповина преко интернета је једно, много је лакше када можете да видите и пробате.

Рекли сте да се ваши родитељи баве сличним позивом. Како су реаговали када сте им рекли да почињете да се бавите и ви овим послом?

Висе су били зачуђени када сам рекла да желим да се бавим глумом. Увек су ми говорили да чиме год се у животу бавила морам да негујем нашу породичну причу. Тако да и када сам се школовала, активно сам радила у радионици.

Модели су углавном за жене, ако се не варам. Хоће ли бити и комада за мушкарце?

Почели смо скромно, са углавном женским стварима, али увелико припремамо колекцију за пролеће/лето не желим да кажем само 2017. зато што чинимо све да наше ствари буду ванвременске.

Какви су даљи планови?

И у послу, као и у животу треба више имати жеље него планове. Зеља ми је да што више људи посети нашу малу радњу на Дорћолу и да као и до сада оду задовољни.

 

Аутор: Душица Антић-Рашић

Фото: Опанчарева кћи

Удружење пословних жена Србије: Жене из Србије међу 300 најбољих у овом делу Европе

На Регионалном самиту предузетника „300 најбољих“, одржаном у Дубровнику у марту 2017, предузетнице које су чланице Удружења пословних жена Србије, добиле су признања „Стваратељи за стољећа“ за 2016. годину, за допринос развоју предузетништва у средњој и југоисточној Европи. међу њима су власнице предузећа Слово, Накси радио, Dessert Чачак, Travel Boutique, Beauty Imagini, Винарија Алексић, Маркус ко и Дамско срце,

– Сматрам да је региону била неопходна једна оваква награда, уведена пре три године, која доприноси повезивању малих и средњих предузећа на Балкану, пре свега. Велике компаније су се одувек повезивале јер велики капитал руши границе док за мала и средња предузећа још увек има доста препрека. Због свега тога ми је било велико задовољство да допринесем промоцији наших успешних женских фирми из Србије, које су уз друга српска предузећа била на победничком трону са бројним успешним предузећима из Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Словеније, Македоније – истакла је др Сања Поповић Пантић, председница Удружења пословних жена Србије.

Нашим предузећима уручене су награде у категорији Допринос развоју предузетништва а у категорији Награда за животно дело у предузетништву добитник из Србије је Слободан Спасовић, Цини Инвест из Чачка. За допринос развоју региона кроз европске пројекте у области реформе јавне управе у земљама Балкана, награду је добио Данијел Пантић, власник и директор Европске консалтинг групе из Београда.

Марија Иванковић Јуришић, власница је модног атељеа „Марија хандмаде“ из Шапца. Марија је инжењерка технологије дизајна. Власница је шабачке уметничке радионице Марија Ханд Маде у којој се негују стари занати.

У Марија Ханд Маде радионици одевни предмети израђују се претежно ручним радом. Основне техничке израде су: ткање, хеклање, штрикање и вез. Користе се искључиво природни материјали: плетенине и штофови од вуне, као и влакна од памука, лана, конопља и свиле. Најинтересантнији су комади које производи тако што прво од свиле и вуне тка материјал па онда на њему кроји и шије, дакле комплетна ручна израда.

Прва запослена у радионици била је Маријина мама која је пар година пред пензију остала без посла. Поред маме, Марија је хонорарно ангажовала пензионерке и млађе жене које су остајале без посла. У току 2011. године Марија је у улози едукатора, путем бројних интерактивних радионица, преносила своје знање техника старих заната заинтересованим полазницима. Награду за очување старих заната (ткања) добила је 2011. године на манифестацији Скадарлија Фест.

Поносна је на сарадњу са Општинском организацијом инвалида рада у Шапцу, којима је одржала прву радионицу из ткања, после чега су наставиле тиме да се баве, као и специјалну радионицу за ткање члановима Организације слепих и слабовидих у Шапцу.

Од 2006.год посредством УСАИДа Марија Хандмаде учествује на великој групној модној ревији ЕТНО мреже, на којој су представљене најбоље рукотворине из Србије, прво у хотелу Хаyат у Београду а потом и у Цхицагу, у највећој српској заједници у Америци. Од 2007. своје креације редовно представљам на сезонским догадјаима Фасхион Селецтион и Фасхион Wеек у Београду.

2010.год сам добила награду „Цвет успеха за жену Змаја“ у категорији САМОЗАПОШЉАВАЊЕ, јер сам после завршеног школовања запослила себе, мајку, па и остале жене, што чиним и дан данас.

Исте године је Шабац посетила организација Срба из Швајцарске, у пројекту „Млади са младима“ где су хорови ученика из 10 средњих школа из Швајцарске посетили Србију, градове Пријепоље, Трстеник, Врњачку бању, Нови Сад, Шабац и Београд, и одржали концерте са ученицима наших школа и Филхармонијом Младих из Београда. На концерту у Шабачком позористу Марија хандмаде је продала целу колекцију гостима, а новац донирала за лечење болесне девојчице из Шапца, Јелене Марковић.

У јуну 2011.год отворила сам свој први малопродајни објекат у Београду, Марија Хандмаде на локацији у Чумићевом сокачету, познатијем као Белграде Десигн Дистрицт, који успешно послује и данас, на истој веома популарној и атрактивној локацији уметничке четврти у Београду.

Током 2013.год учествовала сам у хуманитарном пројекту организације ИWЦ (Интернатионал Wомен Цлуб) Медјународног клуба жена где сам као дизајнер помогла формирање хобy радионице у Дому за децу и одрасла инвалидна лица у Сремчици. Ова сарадња траје и дан данас. 2013.год почиње моја сарадња са Матицом исељеника и Срба у региону, на чији позив одлазим у Аустралију, и у оквиру Дана Српске културе у Аустралији представљам свој рад и најновије колекције на 6 модних ревија у 4 аустралијска града, Сиднеју, Мелбурну, Бризбејну и Перту.

Као резултат овог путовања по Аустралијском континенту, настала је врло успешна колекција ручно тканих капута Марија хандмаде инспирисана аборидзинском културом и уметношћу, тачније њиховим тачкастим сликарством, представљена у априлу 2014.год на Фасхион Селецтиону, касније у најужем избору за најбољу дизајнерску колекцију године, у Србији.

У јануару 2014.год добијам позив за Warming Up dan у Београду, где сам са бизнис идејом моје Уметничке радионице Марија Хандмаде после представљања ушла у избор за учешће у Инвестмент Реадy Прпграму Аустријске владе, са јос 7 брендова из Србије.

Програм је почео у јулу 2014.год и траје до јула 2016.год у Бечу, где на унапредјењу бизнис идеје и финансијског плана Марија Хандмаде-а са мном као ментори раде истакнути тренери чувене Бостон Цонсултинг Гроуп-е. Поред Марија Хандмаде-а из Србије је до краја овог програма остао само још бренд за производњу пелена од бамбусовог влакна, као 2 истакнута социјално одговорна мала предузећа из Србије.

Јануара 2016.год позвана сам преко канцеларије ЕЕН мреже (Еуропеан Ентрепренеурсхип Нетwорк) у Београду да у оквиру Модефабриек Фасхион Матцх сајма учествујем у Б2Б –буссинес то буссинес меетингс, пословним разговорима са осталим излагачима на овом великом модном догадјају у Амстердаму. У оквиру истог догадјаја имала сам прилику и да на великом дизајнерском Цатwалк Схоw-у у Хагу представим најновију колекцију Марија Хандмаде „Wхите ангел“ –Бели Андјео израдјену од домаће српске вуне са подручја Мачве и околине.

Као резултат овог сајма настала је сарадња са ТНЛП (Тхе Неw лабел Пројецт) радњом у Амстердаму и са јос једном онлине платформом у Холандији, за пласман производа Марија Хандмаде.

Током своје већ више од 10 године самосталне дизајнерске каријере, редовно посећујем специјализоване сајмове у земљи и иностранству, скупљам контакте, инспирацију и размењујем искуства како бих се сто више усавршила у послу којим се бавим. Неки од мојих омиљених специјализованих сајмова које сам посетила су „Туyап Истанбул“, „Модефабриек Амстердам“, „Толwоод Муницх“, „Монтенегро Адриатиц Фаир“ те сајмови у Паризу и Дизелдорфу.

Поцетком јуна 2016.год Марија Хандмаде је учествовала и одржала модну ревију “Бели Андјео” на Сајму Српске привреде у Цириху, у организацији Уружења српских привредника Швајцарске, подржаном од стране Привредне коморе Србије.

На Видовдан, 28.јуна 2016. у оквиру Дана Српске културе у Паризу Марија Хандмаде је представила колекцију „Бели Андјео“ под покровитељством и у велелепном здању париске општине Илле де Франце, у организацији Савеза Срба Француске и асоцијације Балкан Омнибус, подржаном од стране Министарства културе Републике Србије.

Поносна сам и на чињеницу да су неке од познатих и угледних јавних личности стални клијенти и заљубљеници у Марија Хандмаде опус, а то су, измедју осталих глумице Нина Јанковић, Ана Софреновић, Снезана Богдановић, Тања Бошковић, Цаца и Бранко (Коцкица) Милићевић, ТВ лица Весна Дамјанић, водитељка и уредница на РТСу, Јасмина Стојановић новинарка, Горица Нешовић, Ружица Зоркић..и многе друге…

Срби у Норвешкој: Новосађанка и Мостарац пицом одушевили Осло

Маја и Предраг Глоговац су брачни пар са простора Балкана који је одлучио да живи и ради у Норвешкој. Ови, сада Срби у Норвешкој, дошли су из Србије у БиХ. Она је рођена у Новом Саду, дипломирани је економиста, а њен супруг Предраг Глоговац је из Мостара и техничар је звука.

– Дуго смо обоје у Норвешкој – ја од 2000, а супруг од 1993. године. Предраг је отишао из родног Мостара када је почео рат у Југославији. Упознали смо се у Новом Саду и венчали 1999. године. Од тада смо нераздвојни, а наша љубав кринусана је сином Алексом – започиње причу Маја за „Српски сајт“.

Зашто баш Осло?

– Већином су све земље пуниле своје квоте за прихват лица и тада је скоро једина опција била Скандинавија. Преко другара који је дошао пре мене овде, чуо сам позитивне ствари о Норвешкој и одлучио да купим карту у једном правцу за Осло – наставља Предраг. У наредним годинама прошао сам Норвешку уздуж и попреко – и на крају се одлучио за првобитну тачку – Осло.

Колико се живот у Норвешкој разликује од живота на Балкану?

– У основи нема великих разлика, мада једна већа разлика осим климе је да су људи у Норвешкој, поприлично, да кажем тако, хладни. Фамилијарни односи су слабији и ређе се виђају генерално. Начин дружења није баш као што смо ми сви навикли, бар на простору Балкана. За све се мора договорити, ставит у календар. Да скратим – нема много импулса и спонтаности.

Са друге стране Норвежани су људи без комплекса, не замерају једни другима за сваку ситницу и ако не могу да ти помогну, дефинитивно ти неће одмоћи. Као највећи плус по мом мишљењу бих истакао њихов начин размишљања о квалитету. Једноставно, чини ми се да шта год раде, труде се максимално да то ураде квалитетно. Често обичавам да кажем, кад би Норвежани могли да узму неке наше плусеве у животу, а ми њихове, то би било близу идеалног.

Сличног мишљења је и Маја.

– Ако се прича о разлици како је нама који нисмо рођени Норвежани мислим да није баш лако и да је велика разлика. Ми смо навикли да имамо фамилију и друштво са којима смо одрасли и попуњавали свакодневни живот. Тога овде (код већине) нема. Није лако створити „новог“ пријатеља и свакодневицу на коју смо сви имали тј. навикли.

У Норвешкој им се највише допада чињеница да је земља сређена, има систем који функционише и ако човјек жели (без политичке припадности, веза и везица) може да оствари можда и све своје снове. Правила су јасна, систем вредности није поремећен и свако има своја права.

Како сте се одлучили баш за пицерију?

– Маја је врхунска куварица. Ја то дефинитивно нисам знао те ’99. кад смо одлучили да се узмемо, а није ни она сама јер кратко и јасно – није ни спремала јела пре тога. Углавном за све ове године нисам никада пробао ништа за шта би се могло рећи „ово није нешто“. Тако је било и са пицом. Поготово задњих година и ја и друштво код нас би се шалили са “ ухх како је добра пица, па боља је него у граду на било ком месту“. Из те шале и услед недостатка адекватног посла за Мају, одлучили смо једне вечери уз пицу да би стварно требало да се опробамо у овој причи. Решили смо да отворимо наш ресторанчић негдје у Ослу. Било је мнооого посла и муке што физичке што психичке док све није после годину дана труда легло на место али ево, већ има скоро двије године од када смо отворили 🙂

Најчешће муштерије су им Норвежани. Они су, како каже Маја, и иначе један од народа на свету који највише конзумира пицу.

Ипак, долазе и наши људи, у последње време све чешће.

Посећују их обавезно и наши глумци када са позоришним представама гостују у Ослу. Њихови гости су били и Даница Максимовић, Предраг Ејдус, Радослав Миленковић, Наташа Нинковић, Бранислав Лечић, Бане Трифуновић, Војин Ћетковић, Зоран Цвијановић, Марија Вицковић, Бода Нинковић, Дара Џокић, Драган Петровић…

Како се носите са носталгијом?

– Понекад је нема, а понекад је заиста тешко. Најтеже ми је у зимским мјесецима, кад почне лед, сњег, кише и минуси. Радо бих тада на сунце, кући. Лагао бих када бих рекао да ми не фале сви они људи, другари познаници и фамилија и сав онај живот који је био тих прекрасних година до те катастрофалне 1992. Али ми идемо напрјед сви и желим да гледам живот унапрјед, а не уназад – каже Пеђа.

Маја чешће долази у Србију па јој је, како сама каже, можда мало лакше.

– Некада се осећам када сам доле да ми чак и фали Норвешка када видим и чујем неке тужне и лоше ствари, али ипак је већином обрнуто. Фали ми мој корен, моја фамилија и тај наш начин живота.

Када би се у Србији успоставио неки разуман систем вредности, кажу да би се вратили.

– Не видим ни разлог зашто то код нас не би могло да буде. Ми смо генерално и у основи паметан народ и лако би могли да „ископирамо“ тај исти систем и вредност који постоји овде у Норвешкој. Нажалост, изгледа да још увек постоје неке струје и људи којима то не одговара – закључују.

 

Душица Антић-Рашић