Једина жена у Европи власница брзе поште: Државну службу заменила приватним сектором

Посао у државној служби сан је многих људи у Србији. Ипак, постоје и они којима то није довољно инспиративно и који желе нешо другачије. Љиљана Караклајић једна је од оних који су желели динамичнији посао.

Како сте се одлучили да напустите „сигуран посао“ у Пошти Србије и отиснете се у воде приватног пословања?

– Као много пута до сада и тада, пред напуштање радног места у Пошти, десио се читав сплет околности који ме је усмерио у приватне воде. Можда из угла човека који запослење у државној фирми посматра као утабан пут који се завршава пензијом моја одлука у том моменту не би изгледала рационално, али за мене се испоставила као и више него исправна. Заиста сам захвална на периоду који сам провела у Пошти Србије и драгоценом искуству које сам током рада у том предузећу стекла. Показало се да су ми ствари које сам научила на руководећој позицији у Пошти донеле читав низ предности у вођењу бизниса и организовању посла приватних курирских служби.

Поклопило се да сте почели са самосталним послом у време када је кренула Светска економска криза. Да ли са ове дистанце то видите као минус или плус у самом старту?

– Са ове дистанце, оснивање фирме у том моменту видим као плус, јер су криза и сплет околности у којима сам се нашла извукли максимум мојих менаџерских и организационих способности. Успех који сам постигла је утолико слађи, јер је почетак био у изузетно отежаним околностима. Да сам могла да знам каква ће криза настати, вероватно бих причекала још пар година са оснивањем фирме. Сада се чини, да је управо овако како се десило било најбоље.

Ако се не варам, послујете и ван граница Србије, у региону. Да ли је лакше пословати на домаћем или страном терену?

– Покривање регионалног тржишта нашим услугама је пројекат који је у току и који ће ускоро заживети пуном паром. С обзиром да ћемо услугу на тим тржиштима обављати у сарадњи са поузданим партнерима, а да је све још увек у зачетку, нисам у позицији да правим поређења између пословања на домаћем и страном терену. Оно што знам јесте да свако тржиште са собом носи своје специфичности, самим тим и потешкоће, али и олакшице које су само за њега карактеристичне, тако да је само питање начина на који организујете своје пословање и прилагођавате се датим условима.

Љиљана Караклајић
Љиљана Караклајић

Који је највећи проблем са којим сте се срели током свог пословања?

– Проблеме са којима сам се сусретала волим да помињем само у контексту анегдота, јер су неки од њих толико нестварни да заиста могу да звуче као занимљива прича. Ако ме питате за највећи проблем са којим сам се сусрела, могу вам рећи да је био везан за непостојање инфраструктуре потребне за примену донетих закона. Предуго би трајало када бих вам објашњавала шта се све ту десило и какве нелогичности и недоследности је држава успела да произведе, али у складу са чињеничним стањем све се решило у нашу корист.

Шта је неопходно за једну фирму да би напредовала?

– Потребне су добре стратеске одлуке, рационално планирање и прерасподела ресурса, добар менадзмент. Мозда и најважније је добро сагледавање трендова у привреди генерално, не само у бранши, ослушкивање потреба тржишта, предвиђање будућих потреба и проактивно деловање. Моје лично искуство да добра интуиција, осецај за бизнис и храброст да се на основу јаке интуиције и искуства донесу одлуке, које другима понекад и нису најјасније, могу донети више користи него одлуке које се „кувају“ месецима.
Само 30% предузетника у Србији су жене. Који је, према вашем мишљењу, главни разлог за такву ситуацију?

– Мислим да се ситуација у погледу жена у предузетништву мења на боље и да ће ови проценти у наредним годинама изгледати знатно другачије. Чињеница је да већина жена у предузетништво улази из нужде, пре него због добре идеје и жеље да граде бизнис. Не зато што женама мањка идеја и способности, него што им је најчешће тешко доћи до почетног капитала, финансијски су зависне од других, подршка и охрабрење породице изостају. Свима је јасно да се човек, оног момента када удје у предузетниство, одрекао било каквог фиксног радног времена, слободних дана, а у почетку и годишњих одмора. Уз све то, нико не гарантује успех. У нашем друштвеном уређењу и менталитету, таква одсуства због посла, преданост каријери се сматрају предношћу код мушкараца, док се у случају жена исто то сматра маном. Мало промена у размишљању, другачија организација породице и бриге о домаћинству, доста охрабрења би сигурно довело до већег процента жена предузетника.

Чланица сте Удружења пословних жена Србије. Колико вам је чланство у овој организацији помогло у пословању?

– Концепт Удружења пословних жена Србије је веома добар и показало се да је чланство у овој организацији свим њеним чланицама донео многе бенефите, па и мени. Остварују се нови контакти, нове сарадње, заједно смо гласније у покушајима да утичемо на промене у привреди и друштву. Отварају се могућности дошколовавања, менторства, једноставно чланство у једној таквој мрежи може дати изузетан ветар у леђа. Баш сада је у току конкурс за награду Цвет успеха за жену змаја, коју додељује УПЖ, а чија сам и ја добитница. Са том наградом, коју сам добила 2012. године је и отпочело моје чланство у Удружењу, успешне сарадње и дивна пријатељства која су се развила током ових година. Невероватно је колико ова награда доприноси видљивости компаније у медијима, заиста леп начин да се скрене пажња на успешно предузеће.

Када се говори о женама, намеће се и питање – колико је тешко ускладити посао и приватне обавезе?

– Сигурно да је тешко, већ сам се у неком од претходних питања осврнула на ову тему. Подршка породице је кључна, разумевање партнера и спремност на мало другачију организацију домаћинства и динамику породице. Ја сам у предузетничке воде кренула када су ми деца била већ довољно одрасла и то је била олакшавајућа околност. Потребно је пуно балансирања и усклађивања, али све се на крају стигне. Опште је познато да су жене способне да обављају више ствари истовремено са подједнаком успешношћу, тако да би требало искористити ту способност максимално.

Шта саветујете људима који размишљају да започну неки свој приватни посао?

– Саветовала бих им да буду упорни, да не одустају, вредно раде и стално уче. Успех се не постиже преко ноћи, и за све треба да прође време. Треба иновирати, тражити нешто по чему би се разликовали од других на тржишту, креирати нову вредност, улагати у развој.

Изузетно много полажете на осавремењавање рада и целокупне логистике ваше фирме што је изузетно похвално. Који су даљи планови?

– Имамо много планова за наредни период, јако смо узбуђени што ћемо неке нове услуге по први пут увести на домаце тржиште, наравно клијенти ће о свему бити благовремено обавештени. Међународна достава пошиљака би требала ускоро да заживи пуном паром, па вредно радимо да и у том сегменту поставимо систем на стабилне ноге. Радимо на више поља, а све са циљем да домаћим корисницима пружимо услугу светског нивоа.

УСПЕШНО ПОСЛОВАЊЕ 185 ГОДИНА: Жена на челу ливнице из доба Oбреновића

Мало је фирми које постоје вековима. Кнез Милош Обреновић је основао Словоливницу 1831. године, а Анастас Јовановић је у „Слову“ гравирао матрице слова за први српски ћирилични буквар. „Слово” је фирма „музеј”, која поседује и машине из 19.века. Данас је на челу ове фирме Гордана Ђурђевић.

Већ 15 година радите у приватном сектору. Како сте одлучили да уђете у предузетничке воде?

– То је за мене био изазов. Жеља да реализујем идеје које сам имала, да преузмем одговорност за опстанак и развој предузећа, за чијим се производима гасила тражња. Слово је прва и једина фирма у којој сам се професионално развијала. Након завршеног Економског факултета, конкурисала сам за посао у тадашњој ливници слова и била примљена. Више од две деценије сам посветила  раду у „Слову“. Поступно сам напредовала, корак по корак, од приправнице, комерцијалне директорке, до директорке и сувласнице фирме.

Предузеће „Слово“ има богату историју – кнез Милош Обреновић основао је прву словоливницу, а један од запослених био је и Анастас Јовановић, први српски фотограф и литограф. Да ли је вођење једне такве фирме већа привилегија или одговорност?

Кнез Милош Обреновић је основао Словоливницу 1831. године, а Анастас Јовановић је у „Слову“ гравирао матрице слова за први српски ћирилични буквар. „Слово” је фирма „музеј”, која поседује и машине из 19.века. Неке смо поклонили Музеју науке и технике, а неке су остале у погону и сведоче о њеној значајној улози у историји графичке индустрије Србије. Имам пуно поштовање за њену славну историју и жељу да се заједно са колегом Зораном Филиповићем борим за  њену будућност.

Колико се ваш производни програм променио током година?

Потпуно. Ливница слова је постала ливница калајне легуре, а када се тражња и за овим производом угасила, постали смо Кућа креативног дизајна у областима архитектонског, индустријског и промотивног обележавања. Пружамо пун сервис услуга, од дизајна, производње, до монтаже производа.

Увели смо технологије дигиталне штампе, сито-штампе, ЦНЦ гравирања, ласерског гравирања, ецовања, емајлирања.

Који је највећи проблем са којим сте се срели током свог пословања?

Највећи проблем са којим се нека фирма може суочити је гашење тражње за основним производом. Зато данас имамо диверсификовану производњу у три базна производна тока, како би амортизовали утицај промена на тржишту на живот фирме.

Шта сматрате да је најважније за једну фирму да би напредовала?

Има више кључних елемената. Треба бити препознатљив по квалитету и професионалном раду. То претпоставља добро организован рад доброг и одговорног тима. Рад са посвећеношћу и ентузијазмом, константно учење и унапређивање професионалних вештина, добру информисаност, креативно решавање проблема, које овако динамично окружење свакодневно поставља.

Колико је тешко пословној жени да усклади пословни и приватни живот?

Предузетништво је начин живота. Моја линија између пословног и приватног живота је све блеђа. Не осећам се лоше због тога, само бих волела да дан траје дуже. Контак са децом не прекидам ни када сам на послу, али зато често пословне дилеме донесем кући.

Чланица сте Удружења пословних жена Србије. Колико вам је чланство у овој организацији помогло у пословању?

Мој професионални пут је обележило и Удружење пословних жена Србије. Удружење је било и јесте моја велика подршка. Оно ми је омогућило додатну едукацију, умрежавање са предузетницама из земље и региона, пружило  информације релевантне за развој фирме( информације о пројектима, субвенцијама, сајмовима, Б2Б сусретима). Тако сам унапредила вебсајт, извршила сертификацију ИСО стандарда, наступила на Националном штанду на сајму у Хановеру, остварила већу видљивост фирме на ино-тржишту и реализовала идеју о извозу.

У једном инервјуу сте рекли да ко се запослио у „Слову“ углавном је оданде и отишао у пензију. То је данас реткост. Како успевате?

Настојали смо да запослене укључимо у све технолошке промене, условљене променама на тржишту. Многи су више пута мењали своје занимање и уклапали се у потребе предузећа. Толерантан однос према запосленима, адекватна зарада и њихово поштовање радног места, условили су ову “везу” до пензије.

Често се може чути да мушкарци нису спремни да озбиљно схвате жену као сарадника. Каква су ваша искуства?

Предрасуде везане за већу компетентност мушкараца постоје, до тренутка када се докажете. Запослила сам се у пословном окружењу у којем су доминирали мушкарци, била сам окружена ливцима, али када сам све планирано реализовала, предрасуде више нисам примећивала.

Шта бисте поручили женама које се одлуче да уплове у воде предузетништва ?

Не одустајте пред проблемима који се буду јављали. Сваки проблем има своје решење.

Који су ваши даљи планови?

Данас 30 одсто наше производње извозимо. Планирамо да повећамо извоз и да се Слово категорише као претежни извозник.

 

Душица Антић-Рашић

Храна као лек: Лекари би требало да лече и душу, а не само тело

Живимо брзо, а хранимо се још брже. Немамо времена ни за најосновније ствари, а о правилној исхрани често и не мислимо. Све то одражава се лоше на наш организам, а самим тим и на здравље. Тога су свесни и лекари. Једна од њих, др Љиљана Бајић Бибић, специјалиста интерне медицине.

Љиљана је дипломирала на Медицинском факултету Универзитета у Београду и дугогодишњи је лекар у КБЦ “Бежанијска коса”. Радећи са пацијентима увидела је колико лоша исхрана може допринети настанку болести и одлучила је да помогне пацијентима. Тако је и настала идеја о Нутри Биос пакету.

На идеју о оваквом типу исхране дошла је након тридесетпетогодишњег клиничког рада са болесним људима и вишегодишњим изучавањем утицаја исхране на здравље.

– Годинама радим са пацијентима који имају озбиљне здравствене проблеме. Увидела сам да класична медицина, има своја ограничења, пре свега зато што човека посматра као скуп механичких делова, а не залази у његове емотивне и психичке сегменте. Дубљи узрок проблема није могуће препознати без разговора са пацијентом, а ми смо у болницама и домовима здравља често ограничени, пребукирани администрацијом па за разговор са пацијентима имамо много мање времена него што је то потребно.

Радећи са људима свакодневно, схватила је да поред тога што је важно саслушати пацијента и тиме стећи увид у његове и физичке и емционалне тегобе, потребно је дати му и савет у вези са правилном исхраном.

– Нас су на факултету учили о основним састојцима хране, али се функција исхране у процесу остварења или нарушавања здравља прилично губи из вида код класичног лекарског прегледа – наглашава Љиљана.

Нутри биос
Нутри биос: Храна као лек

Како се то одражава на праксу?

– Многи немају знања каквом храном да лече пацијенте и шта да им саветују. Кардиолог би рекао не једите масно, онколог би рекао мање црвеног меса, али то су нека базична упутства. Ми често на одељењу на коме радим имамо пацијенте на онколошкој терапији који нас питају шта да радимо и како да се хранимо. Раније сам мислила да ће им онколог дати адекватна упутства за исхрану пре, током или након интервенције, али у пракси се испоставило да то није увек случај.

Како да се онда људи информишу?

– Слушајући проблеме својих пацијената, схватила сам да често могу доћи до погрешнх информација. Рођаци и пријатељи желе да им помогну, али данас се свашта може прочитати и чути. Информације су нам свима и више него доступне, путем интернета нарочито, али проблем је како у мору информација издвојити праве.

Шта ми заправо једемо?

– У току дана, у просеку, људи узму око 75% индустријски прерађене хране, а она је препуна адитива како би била дуготрајнија и имала добар укус. Кумулативним дејством адитива из такве хране могу настати различита, па и малигна обољења. Онда сам се и сама окренула органској храни колико је то у мојој моћи, поштујући опште принципе здраве исхране уз стицање сазнања о њеној позитивној функцији на организам.

Колико човек који није толико у теми може да буде сигуран шта једе?

– Сваки појединац би требао добро да се замисли какву храну конзумира. Препручујем органску храну за коју је научно доказано да има већи садржај хранљивих материја, поготово минерала и витамина, у подносу на конвенционалну храну. Такође, хранећи се органски, не уносите штетне адитиве. Органска храна је знатно укуснија, помаже здраве метаболичке процесе.

Иако се годинама бави храном, пре три године створили су се и услови да помогне пацијентима који имају повишен шећер, холестерол… Почела је да ради на прозводу који би им побољшао метаболизам тако што би нормализовао метаболичке процесе и довео организам у равнотежу.

Љиљана Бајић Бибић
Љиљана Бајић Бибић

– Храна која има позитиван утицај на организам зове се функционална. То је храна која се узима у нормалним количинама (значи није суплемент), а има научне референце да њени делови утичу позитивно на организам.

Храна као лек

Важна прекретница у самом настанку Нутри биос пакета био је и тренутак када је започела сарадњу са Институтом за броматологију Фармацеутског факултета.

– Ово је институт који се бави ефектима хране на људски организам. Са њима сам разговарала о својој замисли. Након две године интензивног рада добили смо Нутри биос пакет. У децембру 2015. године први пакет је видео светлост дана.

У пакету се налазе количине за седам дана конзумације. Организам се за то време детоксикује и уравнотежава. Узима се прво зеолит ујутру, затим Нутри биос оброк, а након тога и биоферментисани сок од цвекле. Оптимално би било да се ово конзумира у преподневним сатима, а након тога је исхрана уобичајена. Овај пакет је и за здраве и за оне нарушеног здравља.

– Функциона храна има научне референце, а мој пакет је препознало Удружење пословних жена Србије и од њих сам добила сам награду Цвет успеха за жену змаја 2016. године за иновацију.

Нутри биос
Нутри биос: Храна као лек

Сваки пакет је сертификован. Сертификација је захтеван процес при коме се проверава органски квалитет производа.

Какве су реакције људи?

– Повратне реакције људи су да се осећају јаче и лакше. Две жене (једна млађа и једна старија) којима је речено да имају урођен повишен холестерол, успеле су да среде овај проблем. Имали смо и случај особе са коксакијем којој је пакет помогао да се реши вируса. Нутри биос пакет је одличан и за детоксикацију пре хемиотерапије, али и након ње. С обзиром на то да је пакет тек у почетку комерцијалне употребе, у будућем времену очекујемо више повратних информација.

Да ли се ваша околина била изненађена када сте из зоне конфора (државна служба) одлучили да се упустите и у предузетничке воде?

– Породица није била ни најмање изненађена. Целог живота сам активна. Муж и ја планинаримо, бавим се хомеопатијом и биорезонатном медицином. Тако да ово није било изненађујуће за њих.

Како каријеру у болници приводи крају, када оде у пензију, планира да се више посвети раду на рекламирању и раду на Нутри биосу и да се поново врати својој великој љубави – певању у хору.

Грађани Републике Србије са боравком у Републици Аустрији, по новом закону од 7. фебруара 2017. године не морају полагати практични део испита, већ само превести дозволу. Ова уредба ступа одмах на снагу и важи са све категорије возила. За грађане из других земаља бивше Југославије, тј. БиХ и Македоније признаје се само Б категорија.

До сада су власници возачке дозволе из Србије, БиХ и Македоније који живе у Аустрији, морали да полажу практични испит вожње како би преписали дозволу. Након што је ступила на снагу нова Уредба тај испит више није потребан.

Уз велико ангажовање Републике Србије и Амбасаде Републике Србије у Аустрији, постигнуто је да возачке дозволе из Србије, свих категорија буду признате, док се из других земаља бивше Југославије, БиХ и Македоније, признаје само Б категорија.

Наиме, 7. фебрура 2017. године ступила је на снагу измена Уредбе о спровођењу закона о возачким дозволама Републике Аустрије, којом се у Републици Аустрији признају возачке дозволе издате у Републици Србији, што значи да се укида досадашња обавеза полагања возачког испита за све категорије возила. За преписивање возачку дозволу потребни су:

– попуњени захтев,

– возачка дозвола (оригинал + копија)

– извод из регистра возачких дозвола (оригинал + копија)

– превод извода (оригинал + копија)

– једна фотографија

– пријава стана у оригиналу и копији

– боравишну дозвола на увид

Уколико буде потребно, може бити затражена и додатна документација.

Трошкови издавање и превођење возачке дозволе износи око 60 евра, а детаљније информације можете сазнати на интернет страници аустријске полиције.

Осим у Аустрији правило важи и у Немачкој , а српске дозволе такође важе и могуће их је заменити и у Црној Гори, БиХ, Хрватској, Румунији, Бугарској, Мађарској, Француској, Белгији, Луксембургу, Чешкој, Пољској, Словачкој, на Кипру, у Турској, Казахстану, Португалији, Азербејџану, Монаку, Финској, Естонији, Русији, Данској, Катару, Шпанији, Италији, Македонији и Албанији. Како је најављено ускоро ће ово правило важити у Холандији, Норвешкој, Грчкој и Шведској.

Извор: Српски сајт/Дијаспора тв

ФЕРДИНАНД КНЕДЛЕ: Стари специјалитет у новом руху

Фердинанд кнедле можете наћи у срцу старог Београда, у близини Балканске улице.  Јасно је да је ово локал у коме можете пронаћи кнедле, међутим оно што их чини посебним јесте то да су као из бакине кухиње. Кромпир, шљиве, шећер и презле чине основу овог специјалитета, али се њихова понуда не зауставља само на стандардном укусу…малина, кајсија, нутела су само неки укуси изразноврсне понуде.

Идејни творац целе приче и власница овог локала је Лана Недељковић која је уз подршку свог супруга Николе реализовала своју замисао.

– Идеја о отварању локала у коме бисмо продавали кнедле појавила се пре више од две године, реализацији и отварању прве продавнице претходиле су детаљне припреме. Више пута недељно правили смо кнедле код куће, испробавали разне рецепте, мењали их и усавршавали. Ставити мање или више брашна, шећера, искомбиновати укусе… Желели смо да понудимо савршен производ – започиње причу Лана.

О састојцима, истиче, јако воде рачуна.

– Користимо што је више могуће органски гајених намирница. И боје самих кнедли постижемо природним састојцима које добијамо од цвекле, бундеве… Свака ситница нам је важна. Поред кнедли у продавници се могу купити и џемови од самониклог воћа из источне Србије које расте на надморској висини од 600 м, а које се ручно бере и кува на смедеревцу.

Зашто баш име Фердинанд?

– Ни то није случајно. Током припрема за улазак у овај посао, пуно смо гуглали, читали и распитивали се о кнедлама. Име смо дали по аустријском цару Фердинанду I који је био велики заљубљеник у овај специјалитет и који је говорио „Ја сам цар и хоћу кнедле“. Није га занимало које је доба године, он је једноставно желео своје кнедле – каже Лана.

Локал ради од краја новемба 2016. године, али већ има своју сталну клијентелу. Занимало нас је ко су најчешћи гости?

– Кнедле подједнако купују и мушкарци и жене, стари и млади. И даље је највише наших људи, али је због близине локала многобројним хостелима и све више странаца. Оно што је посебно занимљиво је како некоме ко није из Источне Европе објаснити шта су заправо кнедле. Када им кажемо кромпир и воће гледају нас помало збуњено. Ипак, на крају се увек споразумемо и буду задовољни.

Сви дођу због шљиве јер она је прва асоцијација на кнедле, оне бакине. Ипак, нико се на шљиви не заустави.

– Људи дођу, пробају, узму бар две, али и када пођу кући понесу још неку. Скоро да се нико не заустави на само ономе што поједе овде. Када нам кажу да је шљива као код баке то нам је највећи комплимент.

Лана је рођена у Требињу, где како сама каже, кнедле нису често прављен колач.

– Као девојчица сам први пут код пријатеља мојих родитеља пробала кнедле и остала до дана данашњег велики заљубљеник у њих. Моја деца воле кнедле са Нутелом, а ја и даље највише оне са шљивом и кајсијом.

Ова млада и вредна жена има још пуно планова, па верујемо да од ње у наредном периоду можемо очекивати још доста занимљивих новости.

 

Душица Антић-Рашић

ДО ЗУБАРА ПРЕКО ИНТЕРНЕТА: Нишлије преглед код зубара могу да закажу онлине

До зубара преко интернета? Звучи чудно у Србији? Предузетништво у Србији своју шансу за успешан наступ на тржишту проналази и на Интернету, чак и за послове који нису везани за онлајн пословање.

У јесењој промотивно-едукативној кампањи „Мој посао, мој домен“, Регистар надиналног интернет домена Србије (РНИДС) презентује две мале фирме које имају успешан наступ на Интернету, захваљујући најпре својим интернет сајтовима на националном .РС домену.

Српски сајт вам доноси интервјуе са овим привредницама. Прва од њих је Сања Станковић-Мичић, стоматолог из Ниша.

Људи најчешће када траже зубара траже нечију препоруку. До вас се поред препоруке често долази и на други начин – преко Интернета. Како сте одлучили да управо Интернет буде један од ваших главних канала комуникације са клијентима?

– Препорука јесте најбољи начин за долазак нових пацијената. Али можда и најспорији. У Нишу постоји велики број одринација, неке од њих раде и по двадесетак година, конкуренција је јака. Зато смо решили да понудимо пацијентима могућност да дођу до брзе и квалитетне информације преко Интернета. Данашњи ритам живота је неупоредиво бржи него што је некада био, а Интернет нам даје могућност да држимо корак. Контакт преко Интернета је веома важан јер показује пацијенту да сте посвећени и професионални. Такав приступ може довести новог пацијента баш код нас. Али је најбитније квалитетно радити свој посао, јер ма колико је сајт добар, ако услуга није задовољавајућа, све пада у воду.

Ваши пацијенти могу преко вашег сајта да закажу преглед, али и да добију савете. Како људи реагују на чињеницу да сада свог стоматолога могу да контактирају на овај начин?

– Људи позитивно реагују на могућност добијања информације директно од лекара. Често добијамо питања од људи који нису из Ниша, некада чак нису ни из Србије. Мала је вероватноћа да ће та особа доћи у нашу ординацију, али се трудимо да свима одговоримо колико нам знање дозвољава. Циљ нам је да помогнемо људима којима је помоћ потребна ма где они били.

Да ли је више младих пацијената који на овај начин долазе до вас или нема разлике када су године у питању?

– Технологија је блискија младим људима, али је велики број зрелих људи који се одлично сналазе. Можда је за нијансу више млађих пацијената који се о многим стварима информишу преко Интернета. Интернет је постао неопходно оруђе свима, од кувара који тражи рецепте за ново јело до оралног хирурга који преко нета гледа операцију коју ради његов колега на другом крају света.

Када сте се ви лично сусрели са првим знањима о значају присуства на интернету и како сте се одлучили да кренете тим путем?

– Прва знања о значају присуства на Интернету сам стекла захваључићи супругу који ради у ИТ индустрији. Интернет је више од пуке забаве, ту можете доћи до врло корисних информација из свих области. Зато је било логично да одмах по отварању ординације региструјем домен и да се уради сајт. Када смо увидели да је одзив пацијената који долазе преко Интернета велики, направљен је нови сајт, бољег дизајна и функционалности.

Интернет данас нуди многе погодности за оглашавање. Да ли се оглашавате на интернету и да ли сматрате да је за тај посао неопходно ангажовати стручњака?

– Оглашавали смо се на Гуглу. Имамо мрежу информативних портала са којима размењујемо банере и код којих стоји наша реклама. Такође имамо налоге на Фејсбуку, Твитеру и Линкедину. У томе имам помоћ супруга. Мислим да велики број људи може и сам да ово ради за своју фирму, али ако вам то троши много времена, боље је да ангажујете неког стручњака.

Имате .рс домен. Управо је то био један од разлога што сте имали прилику да се пријавите на конкурс „Прави примери интернет присуства“ који је организовао РНИДС поводом 10 година свога рада. Које су главне предности присуства на интеренту које бисте навели за све оне који се још увек премишљају да ли им је овај вид рекламе потребан?

– Главне предности које пружа сајт јесу слобода, креативност и пословност. Слобода се огледа у томе што можете сами одлучивати шта ћете да постављате на сајту. Како сами одлучујете о изгледу, можете бити креативни и остварити своју визију. Када имате домен и хостинг, комуникација са клијентима може ићи преко доменских маилова, нпр. pitanja@mojazubarka.co.rs што је професионалније него коришћење Гугл или Јаху маила.

Да ли спремате још нешто ново када је у питању ваше присуство на интеренту?

– Тренутно завршавамо енглеску верзију сајта. Како је Ниш постао средиште лоу кост авио саобраћаја, отвара се већа могућност развоја денталног туризма. Поред тога што могу да упознају град, нашу културу и историју, туристима можемо да понудимо и решавање стоматолошких проблема по много повољнијим ценама. У плану је и подизање сајтова на језицима земаља који имају линије ка Нишу. Са побољшањем садржаја које град може да пружи, верујем да ће и број домаћих туриста у Нишу бити већи. И ту је шанса за стоматологе, јер су због велике конкуренције цене стоматолошких услуга у Нишу ниже од оних у Београду и другим градовима у Србији.

Душица Антић-Рашић

ПРАВИ ПРИМЕРИ ИНТЕРНЕТ ПРИСУСТВА Марија Ђорђић: Све информације о књиговодству на једном сајту

Прави примери интернет присуства је конкурс који је организовала Фондација „Регистар националног интернет домена Србије“ (РНИДС). Конкурс је трајао од 18. априла до 30. маја 2016. Један од двоје финалиста овог конкурса, који је РНИДС организовао поводом 10 година свога рада била је и фирма www.alibris.rs.

Прави примери интернет присуства Биланс стања, биланс успеха и слични термини многима су нејасни. Марија Ђорђић је са колегама из фирме решила да ствари које су у вези са књиговодством приближи људима којима је то потребно.

Како сте дошли на идеју да се клијентима представите активним присуством на Интернету?

– Пре него што смо колегиница и ја започеле сопствени посао, тешко смо долазиле до бесплатних информација из области финансија, књиговодства и пословне администарације, како на Интернету тако и офлајн. Садржај који је нама био доступан углавном је био писан стручним стилом, а теме формиране према закону који их уређује, а не према случајевима из праксе. Тако смо дошле на идеју да понудимо текстове писане стилом који ће бити ближи просечном предузетнику, а теме прилагођене свакодневним проблемима у пословању. Све информације на сајту су доступне свима, бесплатно.

Књиговодство многима делује као нешто веома страно. Да ли имате утисак да сте захваљујући сајту успели да се приближите људима којима ваш посао није баш близак?

– Према повратним информацијама које добијамо, на добром смо путу. Прописи су сложени, и сваки пут када желимо да приближимо тему читаоцу, жртвујемо мало на прецизности, јер навођењем свих обавеза, случајева и изузетака у вези одређеног прописа текст постаје врло прецизан али тешко разумљив онима којима је намењен. Трудимо се да дозирамо детаљност текстова, како би предузетници могли да добију општу слику, а да уједно знају да постоји и много детаља који утичу на њихове обавезе, а о којима треба да поразговарају са књиговођом када буду решавали конкретан случај из праксе.

Још увек се често може чути да су Интернет и друштвене мреже за младе. Да ли има разлике у годинама када је прихватање онлајн елемената пословања у питању?

– Млади предњаче у обиму и брзини којом прихватају новотарије, као и увек. Али то не значи да је интернет пословање резервисано само за њих. Наше искуство показује да и старији грађани врло активно учествују у раду портала, постављају питања и користе свакодневно интернет сервисе.

Које су вама лично највеће предности онлајн присуства ваше фирме?

– Интернет присуство помогло је да велики број људи чује за нас, и да један део њих постану наши клијенти. Интернет нам је пружио простор да се представимо потенцијалним клијентима на квалитетан начин. Текстове које објавимо на сајту аутоматски добијају и наши клијенти – што штеди време потребно да информишете сваког клијента понаособ о неким обавезама које проистичу из пословања.

Кажете да ваша фирма има око 80% прихода од клијената који читају ваш блог на сајту. Значи, није тачно да блог умире како неки тврде?

– Наш блог свакако не 🙂 Сматрам да квалитетан, лако доступан, бесплатан, и лепо форматиран садржај на Интернету стиже до оних којима је намењен, без обзира на форму.

Шта је, из вашег искуства, најважније за сајт који ће бити посећен и добро позициониран на претраживачима?

– Садржај. Ажуран и квалитетан садржај, писан из угла оног коме сте га наменили, који нуди одговор на неке проблеме са којима се читалац сусреће, на сајту који је квалитетно израђен и оптимизован, а уз то уредан и прегледан. У питању је цео пакет, али је акценат свакако на квалитетном садржају (у нашем случају, текстовима).

Имате ли неки савет за све оне који тек почињу са својим онлајн активностима када је посао у питању?

– Пре свега да буду стрпљиви и истрајни. Ефекти улагања не долазе преко ноћи, потребни су месеци и године. То не треба да их обесхрабри да покушају, већ да прилагоде своје планове овој чињеници. Интернет је алат који ће вас довести до ваших клијената брже и лакше него било који офлајн медиј за исти новац. Вреди труда.

Душица Антић-Рашић

Мејл као вид рекламирања: Зашто је важно да имамо мејл који садржи назив наше фирме?

Мејл као вид рекламирања је веома важан иако многи тога још увек нису свесни.

Добар сајт помаже малим фирмама у пословању, али је пре саме израде сајта потребно одабрати доброг програмера који ће тај исти сајт и направити. Колико су важне и претходне две ставке, за посао је такође важно имати своје мејл адресе фирме.

Преко своје мејл адресе фирма комуницира са целим светом и уопште није свеједно како та адреса изгледа. Иначе, сама адреса се састоји од корисничког назива (лево од знака @) и назива интернет домена на ком је мејл (десно од знака @). Назив интернет домена може бити фирме Yahoo, фирме Google, вашег интернет провајдера, или ваше фирме.

Постоји више добрих разлога зашто мејл адреса треба да садржи назив ваше фирме, односно да буде на вашем интернет домену.

Кредибилитет

Један од разлога је кредибилитет. Mејл адреса је такође врло битна за изградњу кредибилитета фирме. Коме ће потенцијални партнер или купац пре веровати – некоме ко се јавља са бесплатне адресе, коју може да има било ко, или некоме ко се јавља са адресе у којој фигурира и назив његове фирме, коју може да има само врло ограничен број људи? Осим тога, ако већ имате свој сајт на свом домену (назив вашег домена је саставни део ваше веб адресе), зашто на том истом домену не би имали и свој мејл?

Ако имате свој домен, али га не користите у мејл адреси, ви се представљате као неко ко своје поштанско сандуче има на неком од бројних локала у неком пословном центру, уместо на зиду своје радње. Ако већ имате своју радњу, свој сајт, на својој веб адреси, онда то кроз мејл адресу треба да саопштите свима, да сви знају да сте свој на своме, да сте довољно озбиљна фирма да за вас није ни финансијски ни технички проблем да имате своју јединствену мејл адресу, а не да се утапате у мноштву.

Издвајање из мноштва вам у многоме даје на кредибилитету.

Функционалност

Код Google и Yahoo мејлова се јавља питање функционалности. Разлог је врло једноставан – да би имали свој мејл на неком од тих бесплатних сервиса, морате лево од знака да ставите назив своје фирме, а ако то учините, како ћете дефинисати мејлове за све особе које раде у вашој фирми? Ставићете назив фирме и имена и презимена свих запослених са те, леве стране? Или ћете имати само један мејл, са називом фирме? А ко ће комуницирати преко њега? Само једна особа у фирми, или ко први дође до мејла, или ? Признаћете да комуникација преко таквог мејла свакако не говори у прилог озбиљности те фирме (кредибилитет?). С друге стране, ако имате мејл адресу у којој је на десној страни назив ваше фирме, са леве стране знака @ можете ставити имена и презимена свих запослених и омогућити им да сви, сходно свом послу, комуницирају са целим светом. Такво решење је функционалније, комуницирате озбиљност и градите свој кредибилитет.

Контрола

Коришћење туђих домена за свој мејл, носи и одређене ризике. Шта ако власник домена за који сте везали своју мејл адресу престане да постоји? За један Google је то тешко замислити. Или, много реалнији сценарио – пружалац услуге промени правила коришћења и донесе неке одредбе које вама никако не одговарају и ви не можете да наставите да користите тај свој мејл. Или промени домен на ком својим корисницима даје бесплатне мејл адресе – провајдер је исти, али домен није, и ваше мајл адресе на старом домену више не постоје (такав случај, са једним од српских интернет провајдера, се већ десио).

Ви, једноставно, немате утицаја на то шта неко други ради са својим доменом и врло је незахвално сву своју комуникацију, а самим тим и свој бизнис, везивати за нешто непредвидиво, нешто што уопште не зависи од вас. Много је боље (као и са сајтом) бити свој на своме и имати мејл адресу која садржи назив властите фирме, односно имати и мејл адресу на свом домену.

Промоција

Мејл адреса која садржи назив фирме, па самим тим и назив сајта, реклама је како за ваш сајт тако и за ваш бизнис. И то потпуно бесплатна реклама. Зашто би у свакодневној комуникацији, кроз сваки свој мејл, рекламирали Google, Yahoo или свог провајдера, кад можете своју фирму? Сваки пут када неко добије мејл од вас, видеће назив ваше фирме и већа је шанса да ће му она остати у сећању. Зашто не би искористили такву шансу? А онда, своју веб и маил адресу ставите на визиткарте, на све пословне папире и промо материјале, испишите их на возила, радне униформе, пословне просторе на сва промо средства на сајмовима, презентацијама, продајним местима… Помените их на радију, напишите их у новинским огласима и на билбордима… Једноставно, где год су ваши контакт подаци, место је и за адресу вашег сајта и вашег мејла.

Иако је реч о присуству у дигиталном свету, не треба заборавити и онај други, паралелни, „аналогни“ свет, у коме живе и раде сви ваши потенцијални сарадници и купци.

Све савете омогућио РНИДС

Бразилац који живи у Србији: Овде свакога дана живим свој сан!

Бразилац који живи у Србији

Тијаго Фереира је Бразилац који је одлучио да Копакабану замени обалом Дунава, Рио Београдом и да Србију и нашу културу приближи својим земљацима, али и свим осталим странцима.

Како си и зашто први пут дошао у Србију?

Због љубави према једној Српкињи. Одувек сам снимао видео клипове, постављао их на Јутјуб, имао интеракцију са људима који су то пратили па је тако и она то гледала, контактирала ме и почело је.

Након две године одлучио је да први пут дође у Србију.

– Моја мајка је то тешко прихватила, отац такође. Били су мало шокирани. Отац је за пут сазнао тек месец дана пред мој долазак. Рекао сам да идем у Србију о којој они скоро ништа нису знали. Ја јесам увек био самосталан, радио, зарађивао… Али одлазак преко океана ипак није пријатан ни једном родитељу. И они и моји пријатељи су мислили да је превише опасно.

По Србији је путовао месец дана и тада га је наша земља дефинитивно очарала. Пре дефинитивног пресељења 2012. године у Србији је био неколико пута туристички. Када је решио да трајно напусти породицу и пријатеље и да Латинску Америку замени Балканом имао је само 20 година.

– Волим ову земљу, али највише ми се свиђају људи. Срби су топли као и Бразилци. Странци не знају шта да очекују када долазе у Србију, али се увек одушеве када дођу. Зато је увек кажем да је важно да се увек када дођу туристи снимају кратки записи који ће ићи на Јујтјуб или друге друштвене мреже. Ја увек говорим да је видео материјал јако важан.

 

Српски је учио мало по мало. Већ приликом прве посете Србији почео је да учи наш језик, највише од девојке због које је дошао. Доста тога је, како каже, научио и преко музике. Касније је купио и уџбеник, а данас одлично говори српски и пише – на ћирилици.

Љубав са девојком се угасила, али љубав према Србији и даље траје. Када се преселио почео је да држи часове португалског. Временом је почео да зарађује од блога и туризма.

– Мало по мало, захваљујући блогу упознао сам многе људе, путовао, почео да сарађујем и са многим људима који се баве туризмом у Србији.

Тако је упознао и Петра са којим данас ради у организацији Србија за младе чији је главни циљ да младе упозна са лепотама земље у којој живе.

– Младима у Србији скоро сви нуде путовања у иностранство, а мало је понуда за путовања по домовини. Преко 500 људи смо водили на Ртањ последњих месеци, водимо људе и на Увац, планирано је да се иде и на Златибор…

Колико се један дан у Бразилу разликује од дана овде?

– У Риу сам рецимо увек после посла могао да одем на плажу. Тога овде нема, али ми не недостаје толико. Чињеница је и да је Рио опасан град. Кад год идемо негде морамо да пазимо да нас неко не нападне, отме… Бразилци нису опуштени у том смислу као ви овде. Србија има дивне људе, лепу природу, одличну храну, драго ми је што сада имам и прилику да учествујем разним пројектима који имају за циљ промоцију Србије. Осећам се као да сваког дана живим свој сан.

И Бразилцима представља Србију. Гостовао је и на тамошњој телевизији како би нашу земљу приближио свом народу.

– Људи из Бразила немају где да прочитају нешто на португалском о Србији. Ја сам решио да им приближим све то. У почетку су сви мислили да то што ја радим нема неког смисла, али се испоставило да је мој блог сада озбиљније нарастао и да је поред Википедије главни извор информација њудима са тог говорног подручја о Србији. Људи у свету слабо познају Србији, али Новак Ђоковић на пример то заиста мења.

Тијагови родитељи још увек нису били код њега у посети, али је његов нови дом упознала његова сестра која је овде – као и он први пут видела снег. Планира да настави са својим тренутним радом и са активнстима овог типа и да , зашто да не, води и Србе у Бразил, а до тада ужива у лепотама Србије.

Душица Антић-Рашић

Фото: Фејсбук

Путовања као изазов: Полако упознајем Србију коју смо увек узимали здраво за готово

Никола Миловић је менаџер продаје и маркетинга у Хотелу Square Nine у Београду, а у своје слободно време и блогер који пише о прелепим пределима Србије и света.

Имао си прилику да будеш у комуникацији са многим страним гостима који су одседали у вашем хотелу. Шта је оно што је њима занимљиво да сазнају о Србији?

– Рад у централном градском хотелу ми је дао прилику да упознам и радим са великим бројем иностраних гостију, истанчаног укуса, са јасним жељама и очекивањима. Гости са којима се свакодневно сусрећем немају предрасуде, заиста су свесни у коме су граду, земљи, зашто су ту, послом или приватним поводом. Али је потпуно чаробно када успете да им откријете нешто ново, дате препоруку шта видети у Београду, на који начин да проведу своје драгоцено слободно време што им локација хотела омогућава, отркити им мале тајне које су надохват руке или им пружити потпун угођај у оквиру самог хотела, уникатном причом, ентеријером, понудом, амбијентом… Понекад заиста немају потребе да напуштају хотел, веома воле да се препусте чарима нашег лепо упакованог доживљаја. Ако је Square Nine први контакт са престоницом, као Београђанин сам врло поносан на утисак који ће са собом понети

Поред свог примарног посла, пишеш и туристички блог „Miles to Walk“. Како си дошао на идеју да се опробаш и у тим водама?

– Управо из жеље да странцима којима је потребно приближити нашу предивну земљу, након толико година лошег ПР-а и контекста, на нама је да ту слику променимо и заиста покажему сву лепоту контраста, импресија, скривених кутака, нетакнуте природе која само чека да је упознамо. С једне стране је фокус на странцима, са друге фокус стављам на нас саме, није питање избора, отићи на море у Грчку или отићи на викенд у Врњачку бању, циљ је да има места и за једно и друго. Причам причу фотографијама, не пишем пуно јер је фото позив или скуп детаља из неког крајолика сасвим довољан, по мени, позив да се неко одлучи да управо своје време искористи на овај начин, када видим да су моји пријатељи или неки потпуни незнанци пошли тим путем, када ми шаљу слике и захваљују се не препоруци, врло сам срећан и истрајан у намери да наставим тим путем.

Често пишеш о Србији, најчешће о Београду. На блогу се једна од страница зове „Сат у Београду“. Да имаш само сат, шта је то што би представио посетиоцима нашег главног града?

– Нашао сам своју руту и истрајавам у томе, да на сат времена покушам да загрбем по површини и дотакнем нашу суштину и исконске одлике нашег менталитета присутне у несавршеним грађевинама, патини, калдрми, осмеху пролазника, заласку сунца, малој породичној фирми која производи чаролију. Све је то могуће спознати у мини шетњи Косанчићевим или Топличиним венцем, мојим омиљеним четвртима овог пролећа, заиста пружају један мир, опет потпуно живописни утисак за неког ко жели да упозна град, толико у центру а толико ван ужурбаног града у коме не постоји време да се застане и ужива свим чулима.

Које су лепе, а које не баш лепе стране твог посла?

– Хотелијерство, па и креирање блога је нешто у шта се заљубиш или не, нешто на шта те нико не може натерати, убедити да то радиш ако не волиш рад са људима, упознавање карактера, особености, истраживање. Не могу рећи да постоје лоше стране осим тога што ми фали један дан између суботе и недеље. Шалим се али је време, колико год га добро планирали, искористили до танчина, категорија која нам свима толико измиче, некада недеља није довољна да се усклади све оно што желим да остварим као циљ, али корак по корак, нема назад.

Путујеш и по Србији и по свету, а све то је преточено у твој блог. Да ли си некада размишљао да одеш из Србије?

– То је нешто што нам се свакодневно намеће као изазов или изговор. Не кажем да бих без проблема могао да се замислим како свој живот проводим у Бечу, довољно близу а довољно далеко. Али некако се носим мишљу да не треба одустати, не, док не испробамо све могућности коју средина у којој смо се са разлогом родили, контекст у коме постоји прилика да нешто променимо, на нама је да то учинимо, што нас је више, можемо покренути и створити добру причу. Ако истински створимо свако за себе добру причу и свој микро свет, негде дубоко верујем да ће се и на макро нивоу нешто променити, да, за сада сам ту.

Који део Београда највише волиш и зашто?

– Некако увек Земун, због трага прошлости, позитивне енергије, лепог утиска, реке, људи, неоптерећености, спорости у приступу трошења свакодневице, тамо црпим енергију, тамо се враћам по своје парче зена.

Које су наредне миље које планираш да пређеш?

– Када је Србија у питању, Голубац и Увац. Постоје неки предели које смо посећивали под морањем, или смо били сувише мали да их спознамо на прави начин. Постоје неки нетакнути делови природе на које нам нико није указао пажњу и приближио њихов квалитет. У мојим тридесетим, нема оправдања, сами морамо да учинимо тај корак, морам признати да и ја полако упознајем Србију коју смо увек узимали здраво за готово, чим нешто ново чаробно откријем, јављам утиске, делим их, знате где наравно, на www.milestowalk.com

Душица Антић-Рашић