Тајна срца маленог: Роман о Београду и Београђанима осамдесетих и данас

Љубавни троугао, журке у Београду осамдесетих година прошлог века, путовања од Вардара до Триглава, родитељи који деци намећу своје мишљење… Живот осамдесетих и данас.

Настави са читањем Тајна срца маленог: Роман о Београду и Београђанима осамдесетих и данас

Јана Шуштершич: Песма „Викторија“ је наша мала чудна рапсодија

Јану Шуштершич упознали смо у такмичењу „3К дур“, потом имали прилике да је слушамо као чланицу групе Неверне бебе, а ове године Јана ће бити један од такмичара Беовизије.

Настави са читањем Јана Шуштершич: Песма „Викторија“ је наша мала чудна рапсодија

PISMO ARČIBALDA RAJSA ŽIVOJINU MIŠIĆU: Za mene nema mesta u Srbiji…

Ne želimo da dajemo stav u vezi sa ovim pismom. Pročitajte ga sami i sami donesite zaključak.

“Pariz 28. maja 1919.

Gospodine Maršale,

Biće skoro pet godina kako smo se prvi put sreli u valjevskim ulicama. Tada nismo mi mislili da će rat trajati tako dugo niti smo mogli misliti da ću ja ostati veran pratilac vaše vojske i vašeg naroda. Sada je kucnuo čas rastanka, rat je svršen i Velika Srbija za koju smo se tukli postoji. Ja sam svoj posao svršio i sada se vraćam natrag u redove.

Zacelo da Vas ne mogu ostaviti, a da mi se pri toj pomisli srce ne stegne.

Sanjao sam da ostanem u sredini svih onih svojih prijatelja sa kojima sam delio teške časove. Sanjao sam o kakvoj maloj seljačkoj kućici nedaleko od Beograda gde bih provodio večeri sa drugovima sa kojima sa se upoznao na Miletinoj Kosi, na Rovovskoj Kosi, na Mačkovom Kamenu, na Čukama i drugim mestima. Sudbina to nije htela. Za mene nema mesta u Srbiji. Ja vas ostavljam.

Ali Vas ne mogu ostaviti, a da Vam ne zahvalim iskreno na svoj ljubavi koju ste mi ukazali. Vi ste spram mene bili uvek dobri. To neću zaboraviti. Ja ne mogu pisati svima svojim prijateljima koje imam u Vašoj vojsci. Ja Vas dakle molim, kao njihovog starešinu, da im kad bude prilike kažete da onaj, koji je bio njihov drug u iskušenju, zahvaljuje na svem prijateljstvu koje su mu ukazali i na svem što su oni učinili za njega.

Godine koje sam proveo sa srspkom vojskom ostaće najlepše u mome životu i uspomena na njih ispuniće i ukrasiće ostatak mojih dana. Nemojte misliti,

Gospodine maršale, da su ovo samo prazne reči. Tako je u istini. Ja sam vama toliko dao i od svega toga ostaje mi samo uspomena, ali ta uspomena vredi koliko i sve moje žrtve. Ja ne znam šta ću preduzeti kad svršim posao koji mi je poverila francuska vlada ali znajte, u svakom slučaju, da onaj, čiji ste grudi okitili medaljom hrabrih, neće nikada ništa učiniti što neće služiti na čast vojsci sa kojom je delio radost i žalost.

Zbogom, dragi Gospodine Maršale, čuvajte se još dugo za svoju zemlju koju ja volim i kojoj ste Vi potrebni. Pomislite poneki put i na namernika koji vam je došao iz Švajcarske i pokušao da ispuni svoju dužnosti.

Vaš srdačno odani

R. A. Rajs“

Izvor: Opanak

Foto: Vikipedija

На данашњи дан рођен је велики Лаза Костић

Лаза Костић био је српски песник, писац, новинар, критичар, мислилац и естетичар. Рођен је 12. фебруара 1841. године у Ковиљу код Новог Сада, а преминуо је 26. новембра 1910. године у Бечу. Сматра се једним од највећих српских песника.

Написао је најлепшу српску љубавну песму XX века чији је назив „Санта Мариа дела Салуте“ (Santa Maria della Salute). Отац Петар је био граничарски подофицир, а мајка Христина је била пореклом из трговачке породице. Прва два разреда основне школе је завршио у родном месту, а подучавао га је Глигорије Каћански. После мајчине смрти се преселио код рођака у Ђурђево где је наставио школовање. Гимназију је похађао у Новом Саду, Панчеву и Будиму. 1864. године је дипломирао, а 1866. године је докторирао на Универзитету Лоранд Етвош у Пешти.

Одмах је постао професор у Српској гимназији у Новом Саду. Исте године је учествовао у стварању политичког покрета „Уједињена омладина српска“ чије је гесло било „Српство све и свуда“. Покрет је био активан до 1871. године.
*1867. године је посетио изложбе у Паризу и Москви. Изабран је за бележника у Новосадском магистрату где је радио пет година. После тога је почео да се бави књижевношћу, новинарством и политиком.
*1869. године је лажно оптужен да је учествовао у убиству кнеза Михаила због чега је био ухапшен. Други пут је завршио у затвору због антиаустријског говора на прослави на којој је обележено пунолетство кнеза Милана.
*1873. године је изабран за посланика у Угарском сабору и био је један од најближих сарадника Светозара Милетића, председника Дружине за уједињење и ослобођење Србије. 1878. године је био секретар Јована Ристића на берлинском конгресу.
*1880. године је постао секретар српског посланства у Петрограду, али се после четири месеца вратио у Београд.
*1881. године је почео да уређује новине Српска независност.
*1884. године, због притиска владе, се преселио у Црну Гору. Био је сарадник кнеза Николе I Петровића Његоша и уређивао је Глас Црногорца на Цетињу. Након седам година се вратио у Сомбор. Радио је као управник Српске народне читаонице која данас носи његово име. У прилог чињеници да је Лаза Костић био цењен и признат у друштву у коме је живео и стварао, говори то што је 1883. године постао члан Српског ученог друштва, а 1909. године члан Српске краљевске академије.
*1910. године је отишао у Беч на лечење, али 26. новембра се упокојио. 11. децембра је сахрањен на Светоуспенском гробљу у Сомбору.

Награда Лаза Костића се додељује за најбоље књижевно остварење у оквиру манифестације Дани Лазе Костића која се одржава сваког 3. јуна у Сомбору.
Књижевни рад Лаза Костић је један од најзначајнијих представника српског романтизма. Његов опус се састоји од 150 лирских песама: трагедије „Максим Црнојевић“ (1863.); драме „Пера Сегединац“ (1882.); драме „Ускокова љуба“ / „Гордана“ (1890.); естетичке расправе „Основа лепоте у свету с особеним обзиром на српске народне песме“ (1880.); философског трактата „Основно начело, Критички увод у општу философију“ (1884.); велике монографије „О Јовану Јовановићу Змају, његовом певању, мишљењу и писању, и његовом добу“ (1902.); приповедака: „Чедо вилино“, „Махараџа“ и „Мученица“.
Пошто је говорио латински, грчки, енглески, немачки, француски, руски и мађарски, Лаза Костић је превео многа дела. Најзначајније су драме енглеског писца и песника Вилијама Шекспира: „Ромео и Јулија“, „Ричард III“ и „Хамлет“, као и Хомерова „Илијада“. Добро је познавао филозофију и античку књижевност коју је читао у оригиналу.

Лазине највредније лирске песме су: „Међу јавом и мед сном“ (1863.) и „Санта Мариа дела Салуте“ (1909.).
* 1879. године је написао песму „Дужде се жени“ у којој је осудио сечење борова у Далмацији који су били намењени за изградњу цркве Госпа од Спаса. У делу „Санта Мариа дела Салуте“ се покајао због тога и замолио је Богородицу за опроштај.
*1909. године Матица Српска је објавила све његове песме.

Приватни живот

Приватни живот Лаза Костић је био познат по томе што је пркосио одевањем, ставовима, критикама и поезијом због чега су га звали „Луди Лаза“. 1884. године је запросио богату мираџику Јулијану Паланачки, али се нису венчали јер њена мајка то није дозволила. Убрзо је отишао у Црну Гору где се задржао седам година. У лето 1891. године песник је дошао у дворац „Соколац“ на пријем код породице Дунђерски. Тада је упознао 30 година млађу Ленку Дунђерски и одмах се међу њима родила љубав. Пристао је да му њен отац Лазар постане добротвор и наредних годину дана је боравио код њих. Ленка и Лаза су често заједно шетали, а једном приликом она му је рекла да би могла да се уда једино за човека као што је он. Песник је био свестан да њена породица, због његове материјалне ситуације и разлике у годинама, то неће дозволити. Зато је 1892. године отишао у манастир Крушедол. Тада је написао песму „Госпођици Л. Д. у споменици“. Исте године Лаза је срео Николу Теслу у Пешти и постали су пријатељи. У једном писму које му је послао, песник је написао да жели да га ожени Ленком. За њу је рекао: „Девојка коју сам вам наменио може да савлада сваког женомрсца“, али Тесла је одрично одговорио. Пошто је био уверен да ће је заборавити само ако се физички удаље, Лаза се 1895. године оженио Јулијаном Паланачки и преселио се код ње у Сомбор. Лазар Дунђерски му је био кум. Два месеца након његовог венчања, Ленка је умрла у Бечу од тифуса. Сахрањена је на православном гробљу у Србобрану. Лаза је то сазнао док је био на меденом месецу у Венецији. У цркви Госпа од Спаса се помолио за Ленку и почео је да пише своју најлепшу песму. Од Симе Матавуља је тражио да му пошаље Петраркине песме које је посветио Лаури, као и придеве којима ју је описивао. Дело „Санта Мариа дела Салуте“ је стварао више од десет година. Песма је објављена 1909. године, а песник је умро годину дана касније. На основу ове љубавне приче је снимљен филм „Санта Мариа дела Салуте“ који је премијерно приказан у децембру 2016. године.

Српски сајт
Фото: Википедиа

На данашњи дан преминула Десанка Максимовић

Десанка Максимовић (Рабровица (Дивци) код Ваљева, 16. мај 1898 — Београд, 11. фебруар 1993) била је српска песникиња, професорка књижевности и академик Српске академије наука и уметности.

У Бранковини је провела детињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду.

Након дипломирања, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској реалној гимназији (а данашњој Петој београдској гимназији). Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.

Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.

Дана 17. децембра 1959. изабрана је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965. за редовног члана.

У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева, у порти цркве Светих арханђела у оквиру културно-историјског комплекса.

Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика.

Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме је објавила 1920. године у часопису „Мисао“.

Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.

Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка“ – песму која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату. Песма је објављена тек после рата.

Српски сајт
Фото: Википедиа

Данас почиње продаја карата за 47. ФЕСТ

Продаја карата за 47. ФЕСТ почиње данас. Цене се крећу од 250 динара до 400 динара, сем за свечано отварање и затварање (500 дин).

Карте за пројекције у Сава центру, Комбанк дворани и Дому омладине могу се набавити и онлине, путем Ticket vision-a (бивши Евентим) преко сајта www.tickets.rs, као и на свим Ticket vision продајним местима. Појединачне улазнице купљене преко Ticket vision-a, за пројекције у Сава центру и Комбанк дворани, су скупље за 40 динара.

У првих седам дана продаје, на комплете карата по терминским линијама у свим дворанама одобрава се 10% попуста (на пример, сви филмови у Сава центру од 19 часова чине комплет).

По први пут на 47. ФЕСТ-у биће могуће и онлајн креирање сопственог комплета карата по избору.

Комплет чини било којих десет карата за пројекције у Сава центру, Комбанк дворани и Дому омладине. Могуће је комбиновати дворане и пројекције, на пример две карте за исти филм у Сава центру, плус три појединачне карте за три различита филма у Комбанк дворани, плус пет карата за исти филм у Дому омладине.

Ови персонализовани комплети могу се купити искључиво онлине, и за њих такође важи 10% попуста у току првих седам дана продаје.

 

Српски сајт
Фото: Цебеф

На данашњи дан рођена је легендарна Радмила Савићевић

Радмила Савићевић (8. фебруар 1926 — 8. новембар 2001) је била српска и југословенска позоришна, филмска и телевизијска глумица. Уживала је велику популарност и наклоност публике и сматрана је једним од симбола југословенског глумишта.

Каријеру је почела 1946, а први филм снимила 1961. године. Пажњу на себе је скренула 1968. у филму Вишња на Ташмајдану, где је играла разредног старешину. Популарност стиче као Виолета у Камионџијама, девојка заљубљена у Пају Чутуру (Павле Вуисић), и као бака Вука у Позоришту у кући. Године 1976. снима ТВ серију Бабино унуче, да би потом играла у серији Врућ ветар. Крајем осамдесетих тумачи лик секретарице Жарке у Бољем животу, а године 1995. њена каријера долази до врџунца улогом Риске Голубовић у Срећним људима. Њена последња улога била је Достана у Породичном благу.

Награду Добричин прстен никада није добила, будући да јој, како је сама говорила, филмски критичари никада нису били наклоњени. Награду Жанка Стокић добила је 2003. постхумно. Остала је упамћена по улогама бака и добронамерних, простодушних жена са села.
Својим вансеријским талентом и величанственим, непролазним улогама, које је само она могла да игра, оставила је неизбрисив траг у уметничкој историји овог поднебља, док је својом непосредношћу, духовитошћу, топлином, добротом, енергијом и природношћу, освојила срце читаве нације и постала једна од највољенијих глумица икада.

Српски сајт

На данашњи дан умро Вук Стефановић Караџић

На данашњи дан 1864. године умро је српски језички и правописни реформатор Вук Стефановић Караџић, творац новог правописа и књижевног језика. Описменио се у родном селу код рођака трговца, потом у школи у Лозници и затим у манастиру Троноша.

Током Првог српског устанка био је писар код устаничког војводе Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова. После пропасти устанка 1813. и одласка у Беч почео је да сакупља народне песме и умотворине и да ради на српском правопису и језику уопште. Убрзо је објавио прву збирку народних песама и „Писменицу“ (граматика) а 1818. „Српски рјечник“.

Писао је и историјска сведочанства (више сећања), бавио се неком врстом етнографије, организовао истраживања широм српских земаља и водио је огромну преписку. Његови односи са књазом Милошем Обреновићем прошли су кроз разне фазе али је са врхом српске цркве посебно Карловачке митрополије био у веома лошим односима.

Митрополит Стратимировић, човек ретке учености и културе, сматрао је да је његова језичка реформа примитивна и да одбацује читаву српску језичку и књижевну традицију, а његов превод Новог Завета оцењен је тада као скандалозан (пошто није познавао класичне језике превод је рађен са немачког). Временом је стекао углед међу интелектуалцима Европе, чак и код таквих умова какви су били Гете или Ранке, универзитет у Јени прогласио га је почасним доктором.

Његове идеје однеле су одлучујућу превагу 1847. када су изашле „Песме“ Бранка Радичевића, писане „Вуковим језиком“, а Ђура Даничић је текстом „Рат за српски језик и правопис“ доказивао оправданост Вукове реформе. Његови посмртни остаци пренети су 1897. из Беча у Србију и положени су у порту Саборне цркве у Београду, насупрот Доситеја Обрадовића.

 

Српски сајт
Фото: Википедиа

Данас је Преподобна Ксенија Римљанка, дан кад се женама остварују жеље

На данашњи дан СПЦ и њени верници обележавају светитељку Преподобну Ксенију Римљанку. Она је основала један од првих женских манастира на свету пркосећи тадашњим нормама понашања и до краја живота се посветила молитви и љубави према Христу.

Преподобна Ксенија Римљанка рођена је у Риму као јединица знаменитог сенатора. Иако је од малена била привучена љубављу према Христу и желела да се замонаши. Међутим, њени родитељи су захтевали да се, као и све остале девојке тог времена, и она када дође време, уда.

Како би то избегла, Ксенија је заједно са своје две робиње побегла од куће. Настанила се на острву Коа где је, заједно са робињама, основала девичанску породицу и потпуно се посветила молитви и љубави према Исусу.

Тако је провела цео живот, а списи говоре да је, иако племићког порекла, увек била одевена бедније од било које друге монахиње и да ја на хлеб који једе често посипала пепео из кадионице.

Предање каже да је умрла око 450. године када се над манастиром појавио ,,венац од звезда са крстом у средини, сјајнијим од сунца”.

Верници и данас обилазе гроб Преподобне Ксеније Римљанке јер се верује да њене мошти доносе исцељење сваке болести, као и срећу онима који их дотакну. Српска православна црква слави је 24. јануара по црквеном, а 6. фебруара по грегоријанском календару.

Како је реч о великој светитељки која се целог живота борила за право жена да саме одлучују шта ће радити са својим животом, Ксенија се и данас сматра заштитницом лепшег пола. Зато би даме данас требало да се суздрже од било каквог рада, нарочито оног везаног за кућу. Уместо тога, у част ове светитељке требало би да дан проведу у природи и одмору, као и да обавезно сврате до цркве и запеле свећу и изговоре ову молитву:

“У теби се, мати, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следила Господа Христа. Делима си учила презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Света Ксенијо, радује се дух твој.”

Верује се да ће жеље коју замисле у тренутку док се моле Светој Кеснији бити сигурно испуњена.

 

Српски сајт
Фото: Википедиа

Весна Законовић-Арежина – Нова збирка прича „Љубав је (с)лепа“

Весна Законовић-Арежина је писац, радијски водитељ, блогер. Након књига „Иде мацан око тебе“, „(Не)верујем у љубав“, „Мама ипак зна најбоље“ и збирке прича „Савршен кад не треба“, почетком 2019. године издала је и збирку прича “Љубав је (с)лепа”.

Настави са читањем Весна Законовић-Арежина – Нова збирка прича „Љубав је (с)лепа“