Данас је Свети Атанасије Велики

СПЦ и верници данас славе Светог Атанасија Великог, ког су током читавог живота прогањали јеретици. Мало је светитеља који су тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као Свети Атанасије.

Свети Атанасије Велики, архиепископ александријски рођен је у Александрији 296. године и већ од детињства био је наклоњен духовности. Као ђакон архиепископа Александра, био је на Првом васељенском сабору у Никеји где се прославио својом ученошћу.

Допринео је учвршћивању православља а нарочито писањем Символа вере који је на Сабору и усвојен.

После Александрове смрти изабран је за архиепископа александријског и у том звању, са мањим прекидима, остао више од 40 година.

Светог Атанасија су током читавог живота прогањали јеретици. Прогонили су га цареви Констанције, Јулијан и Валент, јеретик Арије и његови следбеници, епископ Јевсевије никомидијски и многи други. Био је принуђен да се крије свуда: у бунару, у гробу, у пустињи, по кућама, а два пута је бежао и у Рим.

Од 47 година епископовања, више од 15 је провео у прогонствима и затворима. Лријанци и мелитијани су његов избор за епископа дочекали са непријатељством и клеветама. Евсевијани су у њему видели главну сметњу за своја попустљива стремљења. На сабору у Тиру 335. године свети Атанасије је оповргао све оптужбе којима су га оптерећивали, пише у делу „Источни Оци 4. века“, које је издао Хиландар.

Међутим, његови противници су наумили да га пред Константином оцрне као виновника и узрочника смутње. Император му је заиста заповедио да се удаљи из Египта на запад, у Трир, премда је, у исто време, забранио да се александријска катедра попуњава.

Атанасије је у Триру дочекан са љубављу и поштовањем. За кратко време његов утицај се у граду силно осетио у црквеним круговима. Његово име се касније дуго чувало у побожној успомени. После Константинове смрти 337. године, свети Атанасије је, заједно са мноштвом других прогнаника, добио разрешење да се врати на своју катедру. Народ га је дочекао са ликовањем.

Међутим, одмах су започеле нове сплетке непријатеља. Евсевијани су га оптужили да се незаконито вратио на катедру, без саборског опозива свргавања на Тирском сабору. На његово место је био упућен аријански презвитер Пист, кога је за епископа рукоположио аријанац Секунд Птолемаидски.

Међутим, њега је египатски епископат предао анатеми. Без обзира на једнодушну заштиту коју је доживео на Александријском сабору 339. године, свети Атанасије је поново свргнут Антиохијским сабором из 340. године. На александријску катедру је био постављен Григорије Кападокијац. Он је у Александрију упао са војном силом и уз крвопролиће заузимао храмове.

Свети Атанасије је сматрао паметним да се удаљи из Египта. Он се упутио у Рим, где је на помесном сабору био оправдан од клевета и примљен у општење. Папа Јулије га је лично заштитио. У Риму су се око Атанасија сабрали ревнитељи монашких подвига, привучени славом египатских пустињака.

Током 343. године свети Атанасије је био на сабору у Сердици, а 345. године га је Констанције позвао да се врати у Египат. Он се у Александрију враћа 346. године. Средином педесетих година поново су се обновиле аријанске смутње. Под притиском императора Атанасије је поново свргнут на саборима у Арлу (353. г.) и у Милану (355. г.).

Почетком 356. године у Александрију је послан војсковођа Сиријан са налогом да ухапси Атанасија. Међутим, он се удаљио и сакрио у пустињу. Александријску катедру је заузео нови епископ Георгије, а православни се подвргоше жестоком прогону. За извесно време Александрија је постала аријански центар.

У њој своју проповед започињу Аеције и Евномије. За то време свети Атанасије се скривао у пустињи, међу отшелницима, у потпуној самоћи. Тада он пише и разашиље своја главна изобличавајућа и заштитна дела. Њега су стално тражили, али без успеха. Из овог добровољног затвора он се могао вратити тек за време Јулијана, 361. године.

И, опет, само на кратко. Уосталом, за неколико месеци свога живота у Александрији он је успео да сазове и одржи велики сабор, знаменит по својим одлукама (362. г.).

Крајем 362. године он поново беше протеран у горњи Египат, где је остао до Јулијанове смрти. Сусревши се најпре у Антиохији са новим императором Јовијаном, свети Атанасије се 364. године враћа у Александрију.

Међутим, он још једном беше присиљен да се удаљи из Александрије 365. године због Валентовог указа који је налагао да се прогнају сви они који су били прогнани за време Констанција, а враћени за време Јулијана. На наваљивање народа, та одлука је после четири месеца била повучена. Остатак својих дана свети Атанасије је провео у Александрији у књижевном и пастирском раду.

Мало је светитеља који су тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Трпељиво, са јасно усађеном истином и вером у себи, успео је да истраје до краја. Тек пред смрт проживео је један миран период, а потом се, 373. године упокојио. Мало пре смрти рукоположио је свог прејемника, епископа Петра.

Свети Сава – принц, монах, игуман, дипломата, архиепископ…

Свети Сава је био српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве.

Настави са читањем Свети Сава – принц, монах, игуман, дипломата, архиепископ…

МАРИНИЦА: Најмања црква на свету на обронцима Голије (ВИДЕО)

У селу Дојиновићи, удаљеном од Новог Пазара више од 30 километара, сакривена у беспућу на обронцима Голије, дуже од три века самује Мариница, црква посвећена Светој великомученици Марини, коју многи сматрају најмањом црквом у Србији, на Балкану и свету.

Црквица Мариница направљена само за једну ноћ

Црква се налази на неприступачном узвишењу (1.200 метара надморске висине) и до ње се лети долази теренским возилом или пешице, а зими је најчешће одсечена од осталог света.

Мада поузданих података о цркви нема, верује се да је саграђена негде између 1650. и 1660. године и да је остала мала због дозволе Османлијског царства да се у тадашњој Србији граде минијатурне црквице у којима се ни три верника не могу сместити, окренути, ни поштено прекрстити.У цркву би једва стао неки кршни свештеник или верник са Голије

Саградили је Смудићи

Према народном предању, цркву Мариницу су за само једну ноћ, користећи камен који су пронашли у близини, подигли чланови породице Смудић, који су се потом одселили у село Љуљац на другом делу Голије. Један од потомака ове угледне породице Миодраг Смудић, који живи и ради у Швајцарској, често долази у Дојиновиће и присуствује сеоској слави и другим свечаностима.

,,Предање каже да је тадашњи турски ага, надлежан за овај крај, дозволио градњу цркве под условом да буде што мања, да може да се подигне за само једну ноћ и да је на неприступачном месту. Све је испоштовано и тако је за једну ноћ никла црква посвећена Светој великомученици Марини коју народ од милоште зове Мариница. Још пет сличних храмова, чијих остатака више нема, никли су у то време у близини, нешто ниже у долини речице Људске“, прича свештеник Дарко Лазић, који два пута годишње отвара Мариницу – на Ускрс и на Огњену Марију.

Спољашње димензије цркве су четири са 2,62 метра, црква је до стрехе висока само 1,80, а у унутрашњости простор од улаза до олтара има дужину од само метар и по. Места има само за свештеника и највише два верника. У цркви постоје и фреске из 17. века које су рестауриране пре 30 година и поново пре пет година.

Црква је под заштитом државе и о њој брине Републички завод за заштиту споменика културе. Свештеник Дарко Лазић каже да би, због верника који овамо долазе два пута годишње, неки и чешће, ваљало саградити бар неки трем (надстрешницу) или зграду где би се могли организовати верски и други скупови.

Извор:
Српски сајт/Вести онлајн