70. рођендан Новог Београда

На данашњи дан, пре тачно 70 година, на великом мочварном подручју са друге стране Саве започела је изградња Новог Београда.

Некада је био највеће градилиште у историји СФР Југославије, највећа градска спаваоница (људи су ту становали, а на посао ишли у стари део града), најмногољуднија општина у старој држави, а данас не само што је град у граду, финансијски и трговински центар престонице, већ је са својих 215.000 становника већи од свих других српских градова сем Новог Сада и Ниша.

Иако се још тридесетих година прошлог века разговарало о изградњи Новог Београда, све је пало у воду када је избио Други светски рат. Објекти који су пре рата изграђени на територији данашњег Старог Сајмишта, током рата су претворени у логоре у којима је настрадао велики број Јевреја. Када је рат завршен, тадашња власт је одлучила да се идеја о модерном граду спроведе у дело, те су 11. априла 1948. године почели први радови.

Највећу препреку за изградњу стварало је мочварно земљиште које је било тада веома тешко исушити, па је посипано песком из Саве и Дунава како би се издигло изнад плавних речних и подземних вода. Само током прве три године, више од 100.000 радника и инжењера из целе Југославије је радило на његовој изградњи. Већину радне снаге су чинили становници из сеоских подручја, али кроз градилиште је прошло на хиљаде средњошколаца и студената. На тој великој савезној радној акцији учествовало је на стотине и стотине омладинских бригада из целе тадашње Југославије. Пошто није било машина као данас, радило се све ручно. Даноноћно се посипао песак и мешао малтер, а коњска запрега преносила је тежи материјал.

Три године после Другог светског рата, направљени су темељи Новог Београда који данас познајемо. Први изграђени објекат била је зграда Радничког универзитета, данашња Политехничка академија која је свечано отворена 29. новембра 1949. Први Новобеограђани смештени су 1950. у делимично изграђеним Павиљонима, те је са свега 8.000 становника 1952. основана општина Нови Београд. Недуго затим су завршени Павиљони, Палата федерације, КБЦ Бежанијска коса и Студентски град.

Нови Београд данас има неколико стотина солитера и велики број стамбених објеката. Приземне куће могу да се нађу једино на Бежанијској коси и Лединама.

МИСТЕРИЈА СА БРОЈЕВИМА БЛОКОВА

Распоред блокова по бројевима и данас представља мистерију. Једноцифрени су дефинитивно они који су први направљени, то је део око Павиљона, односно на Тошином бунару. Они који желе да крену двоцифреним почеће да их траже од Старог Меркатора ка Ушћу, мада није јасно зашто се блокови 44 и 45 налазе између блокова 70 и 71.

ТРЖНИ ЦЕНТРИ, БАНКЕ, АРЕНА…

Мочварно тло које се налазило на територији данашњег Новог Београда данас је замењено дугим улицама и булеварима, са високим стамбеним зградама распоређеним у блокове. Ту се налазе Палата Србија, Београдска арена, Сава центар, највећи тржни центри, седишта већине банака, домаћих и страних фирми…

Српски сајт/Блиц

Да ли знате које је дело Јохан Штраус млађи компоновао по налогу кнеза Милоша Обреновића?

„Српски квадрил“ је дело које је Јохан Штраус млађи компоновао по налогу кнеза Милоша Обреновића. Први пут је изведен 28. јануара 1846. године на балу у Бечу.

Кнез Милош Обреновић пожелео је да наше људе који су живели у Бечу једном годишње окупи на пригодној свечаности. Тим поводом је од чувеног аустријског композитора Јохана Штрауса Млађег наручио композицију, која је, под називом „српски квадрил”, представљена 1846. године на првом Светосавском балу у Бечу.

На наредном, одржаном 1847, међу готово три хиљаде присутних издвајали су се Вук Караџић, Његош и кнез Милош (он је баш волео да игра, са ордењем које је поскакивало и звецкало), а како наводе хроничари посебну пажњу је привлачила Вукова кћи Мина. Она је и иначе била међу најотменијим дамама на бечким баловима, на којима се истицала јединственим изгледом: одевена у српску ношњу са либадом обрубљеном срмом, сукњом са обавезним појасом и чипком везеном кошуљом.

Био је запажен и бал 1861, на којем су се, поред најугледнијих бечких Словена, страних дипломата, српских министара и њихових супруга, високих официра, дворских дама… појавили и аустријски државни министар Шмерлинг, руски, мађарски и пољски племићи, писци Иван Мажуранић и Петар Прерадовић, генерал Стратимировић… Свирао је Штраусов оркестар, а плесали су се „лијепа Маца”, квадрил, валцер, коло српско, коло хрватско, коло славонско, полка, мазурка… да би, како је записао један од учесника, око поноћи „сва славенска младеж” заиграла уз јуначку песму „Радо иде Србин у војнике”.

Откако је у последњих десетак година обновљена традиција одржавања бечког Светосавског бала, учеснике је угостило више познатих хотела у аустријској престоници, међу 500 званица су биле и домаће и стране дипломате, чланови краљевске породице, представници Српске православне цркве, знаменити уметници, научници и пословни људи који су се истакли у српској заједници у Аустрији…

Књижица за каваљере

Обичај одржавања балова у Србију је из Беча донео млађи син кнеза Милоша, кнез Михаило Обреновић (1823 –1868), а на европски ниво подигао његов наследник краљ Милан (1854 – 1901). Нарочито је Миланова супруга, краљица Наталија, томе допринела. По угледу на друге европске престонице и монденске центре (посебно оне француске), увела је основе модела понашања и живота на београдском двору. Веома је држала до модних трендова и настојала да за њих заинтересује и своје (имућније) земљакиње, које су једва дочекале да се на баловима шепуре тоалетама и драгуљима, приказујући богатство, успех и статус својих мужева и очева.

Припреме за бал су, зато, биле најважнији догађај у многим породицама, нарочито онима са више женске чељади, коју је требало на време опремити хаљинама, ципелама, накитом… Овдашње младе даме су биле нестрпљиве да покажу своје најновије рухо по узору на европску моду, док су старије госпође и господа често носили свечану грађанску српску ношњу.

Тоалете са шлепом носиле су искључиво удате жене, а девојке су у балску дворану ступале опремљене лепезама, свиленим марамицама и специјалним свешчицама са убележеним редоследом плесова, где су уписивале имена каваљера којима су обећале поједине игре. Прва је увек била „србијанка” (краљево коло), а затим су се смењивала кола и окретне игре (валцер, ланс, кадрил,), уз стручно вођење церемонијал мајстора, који је узвикивао фигуре.

Из једне од сачуваних девојачких књижица са бала који је 1887. приређен на двору краљице Наталије, види се редослед игара (био је строго одређен и увек је почињао колом): коло, па полка, мазурка, валцер, затим опет коло, па котиљон… укупно 11 плесова, са паузом после осмог.

Најсвечанији је био новогодишњи бал. Почињао је у десет сати увече и трајао до зоре. Хаљине су биле дугачке, од скупоцених увозних материјала, а најцењеније су биле оне шивене код „Франсине” у Бечу или „Монастерлије” у Пешти, мада је краљица Наталија најрадије наручивала из Париза. Мушкарци су носили фракове (углавном кројене по мери код овдашњих кројача) а официри парадне униформе са ешарпама и перјаницама и ордење са лентама. Нарочито отменом се сматрала љубичаста боја.

Славље уз прангије и топове

Први српски бал, који се помиње у писаним документима 1827. године, приредио је извесни земунски гостионичар, а претечом првог краљевског бала у Србији сматра се фешта коју је у Крагујевцу 1834. године приредио кнез Милош тачно у поноћ, уз прангије и топове, за чланове и пријатеље породице Обреновић. Велико славље, уз песму и игру, одржано је у згради Народног суда, а званице су биле у свечаној и сватовској одећи.

Октобра 1847. године у Београду је гостовао Јохан Штраус Млађи, који је на балу у сали хотела „Српска круна” извео „српски квадрил” и остале своје композиције. Забележено је и да је отмено београдско друштво 1869. нарочито уживало у запаженом балу енглеског конзула Хоџеса.

И у Србији, као и у другим европским метрополама средином 19. века, главна сезона балова је била у зимским месеци, од децембра па до марта. Домаћи и страни хроничари тог времена (међу којима и Феликс Каниц) забележили су да је у Београду тих година редовно приређиван велики Дворски бал, затим Великошколски, Официрски, па балови Женског друштва и Трговачке омладине…

Узор моде за отмене даме из високог друштва, који је крајем 19. века била краљица Наталија, почетком 20. века је постала кнегиња Олга: на баловима су нестрпљиво чекале да виде њену тоалету, која ће постати „модни тренд” целе године. Кројачи балских хаљина и свечаних одела за господу највише посла су, према историјским списима, имали за време владе Николе Пашића, када су радикали дошли на власт. Наиме, док су били у опозицији, нису присуствовали оваквим церемонијама, па нису имали потребе ни за посебном одећом коју би у тим приликама носили.

Савиндан у Бечу

Светосавски бал је настао као део традиције обележавања Савиндана у Србији. Први писани траг о школској прослави Светог Саве, који датира из 1734. године, налази се у Аустријској народној библиотеци у Бечу: уџбеник за трећи и четврти разред српско-латинске школе у Сремским Карловцима. Кнез Милош је 1823. донео наредбу да дан Светог Саве постане школска слава, а каснијих година су уведени и други видови обележавања Савиндана, међу којима је и истоимени бал.

Живот на српском двору

Свакодневни живот на дворовима Карађорђевића и Обреновића није посебно привлачио пажњу историчара, али га је могуће донекле реконструисати на основу пописа имовине последњих Обреновића, спроведеног после Мајског преврата 1903. године. „Дневник о старатељству над имањем малолетног краља Александра“, који је водио Јован Мишковић, садржи занимљиве податке о вођењу дворске економије крајем осамдесетих година 19. века, а драгоцена су и запажања путописаца и странаца који су у то време боравили у Србији, и из којих поред осталог сазнајемо како је изгледао у то време саграђен Нови двор. Брижљиво је опреман годинама: салоне, уређене у рококо, ренесансном и оријенталном стилу израдиле су угледне бечке фирме тог доба. Ту су одржаване разне светковине, балови и пријеми. Двор је имао електрично осветљење, а на савременике је посебан утисак остављала балска дворана са 322 сијалице. Према сећању Гавра Вуковића, министра спољних послова Црне Горе, на пријему приређеном у његову част 1902. године, јело се служило из сервиса од саксонског порцулана, вино точило у чаше од чешког кристала са краљевским крунама и иницијалима краља Милана, а у вазама из Севра било је аранжирано топчидерско цвеће.

Српски сајт/Политика

НА ДАНАШЊИ ДАН: Рођен Јован Цвијић

Јован Цвијић (Лозница, 11. октобар 1865 — Београд, 16. јануар 1927) био је српски научник, оснивач Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Од оснивања Београдског универзитета 12. октобра 1905, постао је један од осам првих редовних професора на Универзитету.

Цвијић је почео да се бави науком још као студент Велике школе и тада је настао његов рад Прилог географској терминологији нашој, а наставио као средњошколски професор и бечки студент проучавајући крашке појаве у источној Србији, Истри и Јадранском приморју. На основу тих проучавања написао је више радова као и своју докторску дисертацију. Читав живот посветио је проучавању Србије и Балканског полуострва путујући скоро сваке године по Балкану. Током живота, односно за преко тридесет година интензивног научног рада, објавио је пар стотина научних радова. Једно од најважнијих дела је „Балканско полуострво“.

Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се утемељивачем српске географије.

 

Српски сајт/Википедиа
Фото: Википедиа

НА ДАНАШЊИ ДАН: Рођен Александар Карађорђевић

Александар Карађорђевић (Топола, 11. октобар 1806 — Темишвар, 3. мај 1885) је био владајући кнез Србије од 1842. до 1858. године и син вође Првог српског устанка Карађорђа.

После пропасти Првог српског устанка, Александар је са оцем напустио Србију и вратио се у њу 1839. поставши ађунтат кнеза Михаила Обреновића. На престо су га довели уставобранитељи после свргавања кнеза Михаила Обреновића. Његову владавину је обележио утицај уставобранитеља, по чему се цео период назива режим уставобранитеља. У овом периоду покренуте су озбиљне реформе у Србији и модернизација земље.

Државна топионица гвожђа и бакра Мајдан-Пек (1849—1859) којом су ударени темељи тешке индустрије у Србији и на Балкану. Имала је савремену опрему и машине за то доба, високу и ниску пећ на угаљ за топљење, а 1852. уграђује се и парна машина. Остаци старе топионице од 1989. представљају културно добро од великог значаја.

Први савремен грађански законики из 1844. године, који је саставио Јован Хаџић (на том послу је радио од 1837. године) по аустријском узору, четврти по реду у Европи (после француског из 1804., аустријског из 1811. и холандског из 1838.

Најмлађи син Карађорђа и Јелене, Александар, рођен је у Тополи 11. октобра 1806. (по новом календару). Школовао се у Хотину у Бесарабији (Русија), под покровитељством руског цара. Оженио се 1830. године Персидом, ћерком војводе Јеврема Ненадовића и Јованке Миловановић. Имали су деветоро деце: ћерке Полексију, Клеопатру, Јелену и Јелисавету, и синове Алексија, Светозара, Андреја (сва тројица умрли као деца), Петра и Арсена.

Крајем 1839. после султанског фермана о потврди кнежевског достојанства Кнеза Михаила Обреновића, породица Карађорђевић вратила се у Србију. Александар је ступио у службу при Главном штабу српске војске, а потом је унапређен у чин поручника и постављен за ађутанта кнеза Михаила.[тражи се извор]

После политичких сукоба изазваних непоштовањем такозваног „Турског устава“ из 1838. и абдикације Милоша, а затим и Михаила Обреновића, на народној скупштини одржаној на Врачару, 14. септембра 1842, Александар Карађорђевић изабран је за кнеза Србије. Након признавања кнежевске титуле од стране Русије и Турске, кнез Александар се окренуо реформама и увођењу нових установа, како би се убрзао развој српске државе. Донет је кодекс грађанског права, уведена стајаћа војска, основана тополивница у Крагујевцу (1853. г), унапређене су постојеће и основане нове школе, Народна библиотека и Народни музеј.

У Мађарској револуцији 1848. у Војводини, учествују и чете добровољаца из Србије под командом Стевана Книћанина, које је као помоћ Србима у њиховој борби за аутономију послао кнез Александар Карађорђевић. Као наставак национално-политичког покрета из 1848, развила се панславистичка идеја о Југословенској краљевини, која је уз „Начертаније“ Илије Гарашанина, четири године раније написан српски политички програм, утицала да основ српске спољне политике постане свест о мисији ослобађања свих јужнословенских народа од аустријске и турске власти.

У унутрашњој политици, кнез Александар долази у сукоб са члановима Државног савета, што кулминира сазивањем Светоандрејске народне скупштине у децембру 1858, која је изнудила његову абдикацију.

После силаска са кнежевског трона, кнез Александар се повукао на своје имање у близини Темишвара (данашња Румунија). Његов миран живот пореметила је оптужба да је за заверенике у атентату на Кнеза Михаила обезбедио новац и оружје. Осуда за дело које није учинио дубоко га је повредила. Династичке борбе су се још више распламсале, и кнез Александар тек тада узима активно учешће у њима. У својим изјавама гнушао се помисли на недело које су му приписивали противници, борећи се свом снагом да на српски престо поново дође један Карађорђевић.

Кнез Александар Карађорђевић умро је у Темишвару, 3. маја 1885. године (по новом календару), а сахрањен је у Бечу где му је гроб оскрнављен а лобања украдена 1911. године. Лобања је ускоро пронађена на гробљу у једном жбуну, а посмртни остаци Александра и жене му Персиде су пренешени 22. децембра 1911. (по јулијанском календару) у задужбину Краља Петра И на Опленцу.

У Брестовачкој бањи се налази Дворац кнеза Александра Карађорђевића.

Српски сајт/Википедиа
Фото: Википедиа

НА ДАНАШЊИ ДАН: Рођен Иво Андрић

Иво Андрић (Долац, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски књижевник и дипломата Краљевине Југославије. Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље“.

Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину. Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време отоманске власти.

У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.

 

Српски сајт/Википедиа
Фото: Википедиа

НА ДАНАШЊИ ДАН: Рођена Јелена Генчић

Јелена Генчић (Београд, 9. октобар 1936 — Београд, 1. јун 2013[1]) била је југословенска и српска рукометашица, тенисерка и тениски тренер.

Рођена је као једна од седморо деце. Отац Јован је из угледне српске породице, а мајка Хермина пореклом аустријанка. Њен деда Лазар Генчић студирао је медицину у Бечу, пре повратка у Србију и постао први хирург у земљи, а баба по оцу Ана Пачић била је праунука Томе Вучића-Перишића. После избијања Првог светског рата, узео је активну улогу у српској војсци, преживео је исцрпљујући конфликт са чином генерала. Брат њеног деде је Ђорђе Генчић који је обављао функцију министра унутрашњих послова у влади Николе Пашића.

Истовремено се бавила и тенисом и рукометом. У то време играо се велики рукомет до 1958, а мали рукомет (данас само рукомет) био је још у повоју, а активно се играо од 1953. Обично је била голман играјући заједно са мушкарцима у школи и на улици. Њену храбру игру на голу су запазили стручњаци и позвали су је у Црвену звезду. Убрзо је постала незаменљива, па су је позвали у репрезентацију где је једно време била и капитен. Репрезентација Југославије у великом рукомету (жене) у којој је била и Јелена Генчић учествовала је (једини пут) на Светском првенству у великом рукомету 1958. у Немачкој и заузела 5 место. Те године гасио се велики рукомет, а све више се афирмисао мали. Прво СП у малом рукомету организовано је 1957, у Београду на Ташмајдану, где је репрезентација опет са Генчићевом на голу освојила бронзану медаљу. После тога посветила се само тенису. Интересантно је да је Јелена истовремено играла рукомет у Црвеној звезди, а тенис у Партизану.

За ТК Партизан играла је од 1954. до 1976. и на домаћој сцени била је 20 пута првакиња Југославије: 2 пута појединачно (1958 и 1964), 6 пута у женским паровима и 12 пута у мешовитим паровима, (са разним партнерима) док је 11 пута била друга.

Јелена Генчић је завршила историју уметности, бавила се фотографијом и радила је цео радни век у школском и културном програму РТБ, као уредник и режисер програма.

После повлачења из спорта средином седамдесетих година 20. века почела је каријеру као тениски тренер, где је имала доста успеха у откривању и подучавању будућих великих шампиона Новака Ђоковића, Монике Селеш и Горана Иванишевића.

Преминула је 1. јуна 2013. у 77. години и сахрањена 5. јуна у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

 

Српски сајт/Википедиа
Фото: Јутјуб принтскрин

НА ДАНАШЊИ ДАН: Рођен Михајло Пупин

Михајло Идворски Пупин (Идвор, 9. октобар 1854 — Њујорк, 12. март 1935) био је српски и амерички научник, проналазач, професор на Универзитету Колумбија, носилац југословенског одликовања Бели орао Првог реда и почасни конзул Србије у САД. Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. Такође је добио и Пулицерову награду (1924) за аутобиографско дело „Од пашњака до научењака“ (енгл. From immigrant to inventor).

Михајло Пупин је током свог научног и експериметалног рада дао значајне закључке важне за поља вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, потом рентгенологије, а има и великих заслуга за развој електротехнике. Такође је заслужан и за проналазак Пупинових калемова.

Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета.

Српски сајт/Википедиа
Фото: Википедиа

Стадион Партизана: Фудбалски храм Гробара

Стадион Партизана је фудбалски и атлетски стадион у Београду на којем играју ФК Партизан и фудбалска репрезентација Србије. Стадион је дуго времена (1951–1989) носио име Стадион ЈНА (Стадион Југословенске народне армије) и био у власништву тадашње Југословенске народне армије.

Грађен од 1948. до 1951. године, а званично је отворен 9. октобра 1949. утакмицом између Југославије и Француске.

Од половине педесетих година 20. века, па до 1987. на стадиону су се сваког 25. маја одржавале параде за Дан младости.

Стадион Партизана је имао капацитет од 55.000 гледалаца пре него што је УЕФА усвојила нова правила о безбедности. Реновиран је током 1998. и сада има 32.710 места. Игралиште има димензије 105×70 – м, трибине имају 30 редова седишта и постоји 30 улаза за гледаоце. Навијачи Партизана свој стадион називају Фудбалски храм.

У децембру 2011. семафор лампаш је замењен новим, модерним семафором са ЛЕД екраном. После 54 године, лампаш је отишао у пензију. Пре почетка утакмице на семафору је писало: „Ја сад одох у пензију, а ви остајте уз Партизан. Ваш Лампаш.“

У јануару 2014. коначно су постављене црно-беле столице на стадион Партизана. Дуж целе источне трибине је исписано име клуба – Партизан, док ће на западној трибини стајати име спонзора – Лав.

НА ДАНАШЊИ ДАН: Умрла српска хеорина Милунка Савић

Милунка Савић – Глигоревић (Копривница, 1890 или 28. јун 1892 — Београд, 5. октобар 1973) била је српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата, наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило“, жена са највише одликовања у историји ратовања. Рањавана је у борбама девет пута. Због неизмерне храбрости Французи су је прозвали „српска Јованка Орлеанка“.

Рођена је 1890. или 28. јуна 1892. како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина, у селу Копривница код Јошаничке Бање у Рашкој, од мајке Данице и оца Раденка, као најстарије дете. Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана. Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра/3. октобра 1912. године, и дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић.

У Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила се као, преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол открило је болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања српској војсци.

У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкоткиња Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима. У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године. Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији. Тада је заробила 23 бугарска војника.

Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу „Милош Обилић“. Једина је жена на свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом.

Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи. Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену. Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921—2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис. Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бањалуку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.

Почетком 1920-их година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степановићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком, западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао.

На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села.

Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.

Након рата, власт јој је 1945. доделила пензију. Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 1972. године, Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је штрикајући (према исповести њеног унука) у том стану 5. октобра 1973. године. Породична кућа је продата 1974. године.

Сахрањена је на Новом гробљу, у Београду. Њени посмртни остаци пренети су из породичне гробнице у Алеју великана, 40 година након смрти, 10. новембра 2013. године. Милунка Савић је најодликованија жена Првог светског рата.

 

Српски сајт/Википедиа
Фото: Википедиа

НА ДАНАШЊИ ДАН: Умро Књаз Милош Обре

Милош Теодоровић Обреновић (18. март 1780. или 1783 — 26. септембар 1860), био је кнез Србије од 1817. а пре тога други врховни вожд од 1815. године. Године 1830. добио је достојанство наследног Кнеза. Владао је Србијом од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године.

Учествовао је у Првом српском устанку као борац да би због заслуга догурао до звања војводе, истакавши се у борбама код Ужица. Након слома устанка, 1813, био је један од малобројних војвода који су остали у земљи чиме је задобио поверење значајног дела народа, у то тешко доба.

Након краћег времена и појачаног терора османлија стао је на чело као изабрани вођа Другог српског устанка, који је подигао у Такову, 1815. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Склопио је усмени договор са Марашли Али-пашом о мешовитој српско-турској управи. За време његове прве владавине, упорном дипломатијом, Србија је постала аутономна кнежевина у оквиру Османског царства и укинут је феудализам након чега је настао нови друштвени слој слободно сељаштво. Кнез Милош је владао аутократски, стално одбијајући да ограничи и дели власт, због чега је против његове власти било подизано неколико буна. Најзначајнија је била Милетина буна која је за последицу имала доношење краткотрајног либералног Сретењског устава који је поставио темеље правног поретка у земљи. Током своје прве владавине, кнез Милош је био најбогатији човек у Србији и један од имућнијих на Балкану, а током изгнанства пословно су га претекли други велетрговци. Иако је био неписмен током његове прве владавине основане су 82 школе, 2 полугимназије, 1 гимназија и Лицеум Књажества сербског, који представља темељ високог образовања.

19 година је провео у изгнанству, од 1839. до 1859. године, прво у Бечу а потом на својим имањима у Влашкој, одакле је давао политичку подршку својим присталицама у Србији.

Враћен је на власт после Светоандрејске скупштине 1858. Током краткотрајне друге владавине наложио је да се прогоне политички противници за које је сматрао да су одговорни за његово вишегодишње изгнанство али је и усвојен Закон о скупштини чиме се у земљи утемељио парламентарни систем.

 

Српски сајт
Фото: Википедиа