ДАНАС ЈЕ ЂУРЂЕВДАН: Ово су веровања и обичаји на данашњи празник

СРЕЋНА СЛАВА! ДАНАС ЈЕ ЂУРЂЕВДАН Ко дрема на Светога Ђорђа, преспаваће годину, а ако ДАНАС ЗАГРМИ…

Ђурђевдан је хришћански и народни празник који се прославља 6. маја (23. априла по старом календару), чиме се обележава успомена на Светог Ђорђа.

Прослављају га и католици и православци, свако по свом календару, као Дан Светог Георгија. Код Срба је он попримио и неке друге особине, мешајући се са претхришћанским култовима Балкана, па се зато и празник Светог Георгија код Срба не слави исто као у другим хришћанским земљама.

Ђурђевдан је празник са јако пуно обичаја везаних за њега, и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и веровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и пре него што је примио хришћанство.

Свети Ђорђе је својим празником свакако заузео место старог српског божанства плодности Јарила и његовог празника. Црква на овај дан обележава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.

Ђурђевдански венчић и купање у реци

Ђурђевдан се сматра границом између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве. За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи.

Главни обичаји су: плетење венаца од биља, умивање биљем, купање на реци. Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини да би година и дом били берићетни – да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору. Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан пре зоре.

Такође, оплету се венчићи од „ђурђевског цвећа“: ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана. Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – да би се сачували од града (слично крстовима од бадњака за Божић).

Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса; то се затим стави под ружу у башти да преноћи. Ујутру се сви редом умивају водом: деца – да буду здрава као дрен, девојке – да се момци грабе око њих, старији – да буду здрави, домаћин – да му кућа буде добро чувана…

Купање пре изласка сунца

Велику важност има и купање на реци, пре сунца (понекад се у реку бацају венци од разног цвећа, или се сипа млеко). Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем. Понегде се младеж љуљала на дреновом дрвету, „да би била здрава као дрен“, а девојке су се ваљале по зеленом житу, „да би им коса расла као жито“. Посебној је за ове обичаје значајно биље (попут селена, коприве, врбе, дрена, зелене пшенице итд.), којим се људи и жене ките, или „причешћују“ или потапају у воду, у којој ће се купати, или се по њима ваљају, или (ако је дрво) љуљају…

Ђурђевдански уранак

Народ на Ђурђевдан, рано пре зоре, одлази у природу заједнички на „ђурђевдански уранак“, на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке. За ово се припреми јело и пиће; обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано место и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу. Песма, игра и весеље трају често и до подне.

На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем „да буду напредни као врба“, ките здравцем „да буду здрави као здравац“, копривом „да коприва опече болести са њим“, и селеном „да им душа мирише као селен“.

Обичаји у Тимочком крају

Око Тимока сваки домаћин на Ђурђевдан дотера пред цркву по једно мушко јагње, и ту му на сваки рог прилепи по воштану свећицу, па свештеник после литургије изађе међу јагањце, запале се јагањцима свеће на роговима, очита им се молитва и благослове их за трпезу.

Земљорадници су око села орали бразду која је чинила магијски круг у који зле силе нису могле да продру. Овај празник нарочито поштују сточари. Овог дана се стока истерује у планине на летње паше. Тада се коље прво јагње чијом су се крвљу, ради здравља, укућани мазали по челу и образима. Сакраментална жртва јагњета, с којим се „причешћују“ сва деца, уједно је био и најважнији од обичаја за тај дан.
Народна веровања

Пре Ђурђевдана не треба селена брати или мирисати, а на Ђурђевдан свако узме по један стручак те омирише и задене се за појас, а девојке и младе за ђердан. На Ђурђевдан не ваља спавати, „да не би болела глава“, а ако је неко спавао „онда на Марковдан да спава на том истом месту“. Сматра се да на Ђурђевдан делују вештице и друге зле силе, због чега су сељаци палили велике ватре „да би заштитили себе и село“.

Обичаји везани за Ђурђевдан се врше пре изласка сунца, и то често на реци, што свакако има свој магијски значај. Међутим, највећи број обичаја спада у чисту магију, код чега онај, који их врши, нема у виду никаквог одређеног демона ни божанство.

Жене и девојке донесу увече кући „омаје“ тј. воде са кола воденичнога, „да се од њих свако зло и прљавштина отресе и отпадне“, као омаја од кола, и ставе у њу различитог биља а нарочито селена, да преноћи, па се ујутру њом купају у градини поред селена и поред осталог цвећа.

Зарад плодности своје стоке, да би одузеле млеко туђој стоци, ноћу неке жене врачају (ретко мушкарци), које су голе и јашу на вратилу (обилазе око туђих торова). Све то показује, да је обичај веома стар. На сличан начин привлачи се и пољска плодност. Са великом ревношћу практикују се и љубавна врачања и гатања. Врсте гатања и предмети, по којима се гата, врло су многобројни (по хлебу, копривама, кукавици, свињама, роси итд).

Кад загрми на Светога Ђорђа…

Веровало се да ако је на Ђурђевдан ведро да ће бити плодна година, а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша да ће лето бити сушно. Каже се у Србији да колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године.

Свети Ђорђе се на иконама представља на коњу, у војводском оделу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега стоји једна жена у господском оделу. Аждаја на икони представља многобожачку силу која је „прождирала“ бројне невине хришћане. Свети Ђорђе ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац „незнабоштву“. Под победом коју је Свети Ђорђе однео над аждајом, вероватно се мисли на прекид прогона хришћана, десет година после његове смрти, и проглашење хришћанства званичном религијом Римског царства од стране цара Константина. Жена на икони је можда и сама света Александра, жена која се традиционално поистовећује са Приском, супругом цара Диоклецијана, и верује се да представља симболично младу хришћанску цркву.

Друга слава у Србији

По броју свечара, Ђурђевдан је на другом месту у Србији после Никољдана. У време српског ропства под Турцима, Турци су били одредили да им се годишњи порез плаћа у два дела: на Ђурђевдан и на Митровдан. Некада су овог дана хајдуци напуштали своја места зимовања, своје јатаке, и одлазили у шуму на заказано место да поново отпочну са хајдуковањем. У народу је остало сећање на тадашње хајдуковање, па је остала и изрека „Ђурђев данак – хајдучки састанак, Митров данак – хајдучки растанак“.

Српски сајт/Курир
Фото: Википедиа

ДАНАС ЈЕ ВЕЛИКИ ПЕТАК: Обичаји код Срба на овај празник

За хришћане у целом свету данас је Велики петак, дан Христовог страдања и најтужнији дан у хришћанству, када је Исус Христос умро и распет на крсту на Голготи.

На Велики петак се пости. Обичај је да се на тај дан фарбају ускршња јаја, најчешће црвеном бојом која симболизује Христову крв. На Велики петак се не пева, не весели се, а од Великог четвртка до Ускрса (недеље) када је, по веровању, Исус васкрсао, не звоне црквена звона јер су она у православној цркви знак радости, него се време богослужења и оглашења умрлих најављује дрвеним клепалом.

Ово не јести никако

Велики петак строго се празнује. Тај дан је црвено слово па се стога ништа не ради ни од кућних, ни од пољских послова. Жене тог дана ни по коју цену не смеју да узму иглу у руке, јер се верује да ће им на рукама избити пликови. Тог дана поштује се строг пост, у кући се не пали ватра, не кува се чак се и хлеб не меси тог јутра. Међутим, Срби верују да је најтужнији дан у хришћанству најбољи за калемљење воћа јер се „прими све што се тог дана накалеми“.

Срби верују и да на Велики петак не треба јести коприве, а осим овог има и још чуднијих нехришћанских обичаја и веровања попут оног да кога пробада у стомаку треба на тај дан на болно место да стави одрану кожу тек убијеног зеца, као и да жена нероткиња која жели децу треба да попије мало крви (?!) зеца убијеног на тај дан?!

Девојке ће вечерас уснути будућег мужа

У неким деловима Србије верује се да ће девојке које на данашњи дан украду цвеће из црквене порте и ставе га под јастук у ноћи уочи Велике суботе сањати свог будућег мужа. Верује се и да оног ко данас опере косу целе следеће године неће болети глава као и да кућу ваља мало помести метлом, а онда ту метлу бацити, а са њом и сво зло из куће и домаћинства.

Ко целива плаштаницу, нека замисли и жељу

Плаштаница се поставља на посебно украшен сто (гроб Христов), испред олтара. У неким нашим крајевима, обичај је да се верници после целивања плаштанице, провлаче испод стола на који је положена плаштаница.По народном веровању приликом провлачења, треба се помолити Богу и помислити неку лепу жељу, и та жеља ће бити испуњена. У ове дане црква заповеда најстрожи пост без рибе и уља.

На Велики петак пожељно је ништа не јести.

На данашњи дан: Рођена Јелица Сретеновић

На данашњи дан, 3. марта 1954. године, рођена је Јелица Сретеновић.

Као девојчица била је члан дечјег драмског студија Бате Миладиновића и глумила у неколико ТВ драма. У аналима Факултета драмских уметности остаће забележено да је Јелица једна од најмлађих студената те институције, будући да је факултет уписала са свега 16 година. Била је примљена у класи професора Предрага Бајчетића, заједно са Горицом Поповић, Тањом Бошковић, Миланом Штрљићем и другима.

Прву улогу у позоришту одиграла је у представи „Лоренцаћо“, коју је режирао Бранко Плеша.

Упркос многобројним улогама које је одиграла, публика је највише памти по лику Ковиљке Коке Станковић из култне серије „Бољи живот“.

Током каријере снимила је неколико реклама и дует „Руска чоколада“ са групом „Последња игра лептира“.

Била је удата за правника Милоша Мишу Сретеновића, који је преминуо и има две ћерке Ану и Ољу.

НА ДАНАШЊИ ДАН: Основано прво позориште у Србији

Театар у Крагујевцу који је носио име Јоакима Вујића, директора првог српског театра основаног у Крагујевцу 1835. године, израстао је по свом репертоарском изразу и сценском третману у модерно савремено позориште.

На сцени овог позоришта однегована је читава плејада врсних уметника који су оставили дубоког трага у историји позоришне уметности земље: Љуба Тадић, Мија Алексић, Бранислав Цига Јеринић, Милева Жикић, Будимир Буда Јеремић, Миодраг Марић, Рајко Стојадиновић, Љубомир Ковачевић, Јован Мишковић Мишко, Сава Барачков, Горица Поповић, Љубомир Убавкић Пендула, Мирко Бабић…

Хатишерифом од 1830. и 1833. године Србија добија аутономију и право да подиже културно-просветне и здравствене установе. Захваљујући чињеници да је Крагујевац у то време престоница обновљене Србије у коме је Кнез Милош Обреновић подигао свој двор са управним и административним апаратом, у њему се утемељују: Књажеско-србска Типографија, Новине Сербске под уредништвом Димитрија Давидовића, Гимназија (1833. године), Књажеско-србски театар (1835. године), Књажеско-србска банда коју оснива Јожеф Шлезингер, Лицеум Књажества Сербског (1838. године), музеј, библиотека, галерија слика, Суд крагујевачки (1820. године), болница, прва апотека (1822. године).

У Крагујевцу се прве позоришне представе помињу још 1825. године. Припремао их је и изводио учитељ Ђорђе Евгенијевић са ђацима. Приликом свог доласка у Крагујевац у њима је учествовао и Јоаким Вујић. Он је дошао на позив Кнеза Милоша у јесен 1834. године и постављен је за директора Театра са задатком да организује рад позоришта.

Књажеско-србски театар смештен је у адаптираним просторијама типографије и имао је бину, ложе и партер. Репертоар Театра чинила су углавном дела Јоакима Вујића, а глумачки ансамбл, поред Вујића који је био главни глумац и редитељ, сачињавали су млади чиновници и ђаци гимназије.

Прве представе одржане су у време заседања Сретењске скупштине од 2. до 4. фебруара 1835. године, када су приказани Вујићеви комади уз музику коју је компоновао Јожеф Шлезингер. За три дана изведене су четири представе: Фернандо и Јарика, Ла Перуз, Бедни стихотворац и Бегунац. Позоришну публику сачињавали су Кнез са породицом, чиновници и позвани гости, као и посланици у време скупштинских заседања.

На Сретење Господње, петнаестог фебруара 1835. године (2. фебруара, по старом календару), у адаптираним просторијама крагујевачке Тиографије, приказао је Јоаким Вујић свој позоришни комад Фернандо и Јарика, према делу Карла Екартсхаузена.

На репертоару Књажевско-српског театра налазе се представе по текстивима домаћих и страних класика: Николај Кољада Бајка о мртвој царевој кћери у режији Бошка Димитријевића, Јован Стерија Поповић Лажа и паралажа у режији Драгана Јаковљевића, Николај Васиљевич Гогољ Дневник једног лудака у ршији Душана Станикића, Милош Црњански Сеобе у режији Пјер Валтер Полица, Милош Јаноушек Гусари редитељ Јан Чањи, Бранислав Нушић Госпођа министарка у режији Јована Грујића, Едвард Олби Yahoo у режији Милоша Крстовића, Небојша БрадићНоћ у кафани Титаник у режији Небојше Брадића, Мартин Макдона Лепотица Линејна у режији Милића Јовановића, Ричард Бин Један човек, двојица газда у режији Небојше Брадића, Реџиналд Роуз Дванаесторица гневних људи у редитељ Нил Флекман, Пјер Валтер Полиц До голе коже редитељ Пјер Валтер Полиц, Д. Ц. Џексон Моје бивше моји бивши у режији Слађане Килибарде, Ружица Васић Хладњача за сладолед у режији Приможа Беблера, Луиђи Пирандело Човек, звер и врлина у режији Марка Мисираче, Харпер Ли Убити птицу ругалицу у режији Небојше Брадића, Горан Марковић Зелени зраци у режији Милице Краљ, Кен Лудвиг Преваранти у сукњи у режији Милића Јовановића, Бранко Ћопић Башта сљезове боје, драматизација и режија Марко Мисирача, , Вилијем Шекспир Сан летње ноћи, режија Пјер Валтер Полиц.

 

На данашњи дан је рођена Радмила Савићевић

Улоге Радмиле Савићевић у Врућем ветру, Позоришту у кући, Камионџијама, Бабином унучету, Причама из Непричаве, Бољем животу, Жикиној женидби…само су неке од њених најпознатијих.

Радмила Савићевић је рођена 8. фебруара 1926. у Крушевцу, као Радмила Миленковић. По завршетку школе постала је члан Крушевачког позоришта са којим је гостовала по целој Југославији. Године 1947. придружила се Нишком народном позоришту где је играла у представи Кола мудрости – двоја лудости Александра Островског, да би се потом вратила у Крушевац.

Радмила Савићевић је била једна од водећих звезда југословенског глумишта које нису награђене Добричиним прстеном. Награду Жанка Стокић добила је 2003. постхумно. Остала је упамћена по улогама бака и добронамерних, простодушних жена са села. Каријеру је започела 1946, а први филм снимила 1961. године када је у филму Вишња на Ташмајдану играла разредног старешину. Популарност стиче као Виолета у Камионџијама, девојка заљубљена у Пају Чутуру (Павле Вуисић), и као бака Вука у Позоришту у кући. Године 1976. снима ТВ серију Бабино унуче, да би потом играла у серији Врућ ветар. Крајем осамдесетих тумачи лик секретарице Жарке у Бољем животу, а године 1995. њена каријера долази до врxунца улогом Риске Голубовић у Срећним људима. Њена последња улога била је Достана у Породичном благу.

Била је првакиња Београдског драмског позоришта, али је пре доласка у Београд играла у Крушевачком позоришту и Народном позоришту у Нишу. Запамћене су њене улоге у представама „Зона Замфирова“, „Ивкова слава“, „Госпођа министарка“, „Инспекторове сплетке“, „Сабирни центар“ и „Полтрон“. Телевизиској публици остаће упамћена по улогама у тв серијама: Камионџије, Позориште у кући, Бабино унуче, Врућ ветар, Бољи живот и Срећни људи.

Била је удата за глумца Божидара Савићевића.

Умрла је 8. новембра 2001. године.

НА ДАНАШЊИ ДАН: Рођена Мира Алечковић

Мира Алечковић (Нови Сад, 2. фебруар 1924 — Београд, 27. фебруар 2008) је била српска књижевница и песникиња.

Рођена је 2. фебруара 1924. године у Новом Саду (крштена је у Николајевској цркви као: Мирослава, мада је нико тако није звао већ само – Мира), као дете Машана Алечковића, новинара родом из Требиња (из Засада, на путу ка Дубровачким вратима) и Новосађанке Драгице Трпинац, која је била инспектор пошта и друга жена на бежичној телеграфији у Краљевини СХС и Краљевини Југославији. Мира Алечковић била је прво женско дете које се родило у српској херцеговачкој породици Алечковића.

Била је изразити хуманиста, а пријатељство и културне везе ширила је широм света, можда понајвише са руским и француским писцима и интелектуалцима, али и са ствараоцима из великог броја земаља са свих континената. Занимљив је податак да је, упркос прележаној туберкулози у детињству и мучењу у београдској Специјалној полицији (где су је тукли волујским жилама по ногама и грејалицом јој пржили ноге), на кросу који је одржан одмах после завршетка Другог светског рата у Београду, међу 10.000 девојака стигла друга на циљ, иако се никада није бавила атлетиком, мада је с поносом истицала да је била „соколица” у великом словенском и европском покрету „Сокол”. Била је и мајка, родила је троје деце, две кћерке и сина.

Делa

Стваралачки опус Мире Алечковић представљају 53 књиге за децу и одрасле (око 30 књига за децу, и око 20 књига за одрасле) — поезије и прозе. Њена поезија је дубока, мисаона и упечатљива, у којој се бавила питањима смисла, живота и смрти, као и увек неизбежне љубави. Књиге поезије за одрасле садрже лирске песме које су неоправдано заборављен и запостављен део њеног богатог стваралаштва.

Уредила је први број часописа „Пионир“, који је у току рата издаван илегално. После рата песникиња наставља са друштвеним и књижевним радом. Уређивала је прве послератне часописе и листове за младе: „Омладина“, „Младост“, „Полетарац“, и „Змај“. Више од четрдесет година је била главни и одговорни уредник „Змаја“. Била је секретар, потпредседник и председник Удружења књижевника Србије и председник Савеза књижевника Југославије, у више мандата. У свом друштвеном раду била је и председник Друштва за културну сарадњу Југославија – Француска (40 година), председник Друштва пријатељства Југославија – Норвешка, била је и врло активан члан Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије од 1912 до 1918. године, итд.

Песничко стваралаштво Мире Алечковић се појављује непосредно пред почетак Другог светског рата, а своју прву збирку песама „Звездане баладе“ издаје по завршетку рата, 1946. године. Објавила је још двадесетак књига за децу и двадесетак дела поезије и прозе за одрасле. И њена поезија и њена проза превођене су на више од 20 језика (руски, бугарски, румунски, мађарски, пољски, чешки, монголски, италијански, и на све језике народа и народности СФРЈ (Југославије).

Песничка дела Мире Алечковић припадају традиционалном току поезије која се везује за Јована Јовановића Змаја, Гвида Тартаљу, Десанку Максимовић и Бранка Ћопића. Њена лирика се заснива на једноставности и искрености, писана је једноставним језиком блиским деци. Путем ње у малишанима буди племенитост, учи их да се боре против егоизма и расне дискриминације, и увек је проткана хуманошћу, хуманизмом и човекољубљем. Посебну пажњу посвећује љубави између родитеља и деце упоредо се борећи за поштовање дечје личности. Ипак, највише је родољубивих мотива а најбоља илустрација ове тврдње је збирка „Звездане баладе“.

Аутор је текста песама „Друже Тито ми ти се кунемо“, „Свечана песма“ и „Југославијо“ (са рефреном који је, како је сама говорила, позајмила од народа, српских сељанки и сељана на Козари, који су они спевали Титу, пре свега као симболу НОБ-а, и пре него што су га, као уосталом и она сама, и видели, као заклетве – свом врховном команданту у народноослободилачкој борби против окупатора и фашиста).

О свом раду Мира Алечковић каже: Стварање за децу мени значи враћање самој себи, свету детињства, чистијем од света одраслих. То је вечито тражење лепоте, доброте и љубави, потрага за уточиштем кад изневери свет одраслих.

Мира Алечковић је умрла 27. фебруара 2008. године у Београду, у 85. години живота. Сахрањена је 3. марта, уз војне почасти, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Од ње се у име Удружења књижевника Србије опростио Перо Зубац, дугогодишњи дописник ТАС-а из Југославије и члан Академије наука у Санкт Петербургу и пријатељ из Русије Александар Сергејевич Плевако, док је глумица Рада Ђуричин прочитала стихове њене песме „Порука једне сенке“.

НА ДАНАШЊИ ДАН: Почела да излази ,,Политика“

Када се тог далеког 25. јануара 1904. године, око два сата по подне, на улицама Београда појавио први број Политике, на свега четири стране, по цени од пет пара, штампане у 2.450 примерака, нико није ни слутио да ће још једне дневне новине у богатој понуди на тржишту београдске штампе (излазила су 72 новинска издања, од чега 12 дневних) врло брзо израсти у нешто неслућено веће и значајније – у водећу новинску и штампарску кућу са најдужом традицијом на Балкану. Нико, осим, вероватно, њеног оснивача – Владислава Рибникара – првог модерног уредника у савременом значењу те речи, зачетника чувене Политикине школе новинарства и својеврсног визионара.

Оснивачи, издавачи и акционари Политике нису само поставили темеље модерног новинарства и учинили да дневни лист постане јединствена институција културе и грађанске мисли у нашој земљи. Имали су слуха и за бизнис: врло брзо су схватили да треба да отворе сопствену штампарију. То је и реализовано на Илиндан 1904. године, чиме је потпуно заокружен процес производње.

„Политика ја данас предузеће у коме постоји читав један мали народ слагача и других радника, као у каквој фабрици. Одштампати сваког дана преко 100.000 примерака није тако проста ствар. Кад би се стране Политике једна до друге ређале по Екватору, за 157 дана било би одштампано довољно бројева да се њима опаше цела земљина кугла…“, забележено је на страницама Политике давне 1929. Замислите сад ту слику, а онда је из деценије у деценију, све до данашњих дана, множите са десет, двадесет, педесет… Политикина штампарија, данас, 109 година од оснивања, страницама свих новина и магазина које штампа, и својих и других клијената, земљину куглу око Екватора, а то је нешто више од 40.00 километара, може да опаше за само пет дана!

Пут до овог рекорда није био лак. Кућа Политика и њени запослени су на својим леђима добро осетили сву тежину предратних, ратних, међуратних, послератних, кризних, инфлаторних и свих других бурних времена која нису штедела Балкан током 20. века. Без обзира на промене власничке структуре и не баш срећне економске и друштвене околности, правац пословања увек је био јасан. И корак испред времена. А то је подразумевало најбоља новинска издања и најсавременију штампарску технологију. До средине прошлог века Политика је имала штампарију са највећим капацитетима за новинску продукцију у читавој средњој Европи. Већ 1964, прва на просторима тадашње Југославије, купује колор тифдрук ротацију за штампање магазина.

Другу половину прошлог века обележава и фантастичан успон Политикиног издаваштва. Осим дневних листова – Политике, Експрес Политике, а од деведесете и Спортског журнала, прво НИП Политика, а потом акционарско друштво, Политика АД издаје читаву палету магазина: Политикин забавник, Илустровану Политику, ТВ ревију, НИН, Базар, Темпо, Микијев забавник… Као одговор на изазове новог времена лансирају се модерни часописи – Свет, Интервју, Хупер, Свет компјутера, Вива, Ана, Политика Wееклy (на енглеском), Ле Монде Дипломатиqуе… Неки листови су у међувремену престали да излазе, неки нису више унутар Политике, али, све у свему, до почетка деведесетих и распада Југославије, укупни тиражи Политикиних издања премашивали су милионске цифре.

До краја прошлог века Политика АД се комплетирала као медијска кућа – осим штампарије, сопствених новинских издања и продајне мреже широм земље, имала је и свој радио и телевизију. А године 2002. добила је и пословног партнера – немачку медијску кућу WАЗ (Wест Аллгемеине Зеитунг), са којом је основала ћерку фирму ПНМ (Политика новине и магазини) у чији састав су ушле дневне новине Политика, Експрес Политика, Спортски журнал, и магазини Политикин забавник, Илустрована Политика, Базар, Свет компјутера, Вива, Хупер, Енигматика, и Ана. Једно време издавали су се и нови часописи – Ауто свет и Мушки свет, а потом је покренуто и лиценцно издање немачког Ауто билда.

Почетком 2003. године Политика АД прави технолошки заокрет – прелази на офсет комерцијалну штампу. Постаје модерна штампарија за производњу висококвалитетних колорних издања. Већ следеће године ПНМ почиње да издаје још један енигматски часопис – Разбибригу.

Други век… 

У други век свог постојања Политика АД је закорачила 26. јануара 2004. године. Бреме транзиције и продор великог броја лиценцних часописа на српско тржиште учинили су своје, тако да је у међувремену један број Политикиних магазина престао да излази. Оно што Политика АД данас издаје, међутим, представља право мало културно благо и национални понос: Политикин забавник, најстарији дечији магазин у земљи (за све од 7 до 107 година) који је у фебруару 2009. напунио 70 година, Илустровану Политику – која је 2008. прославила тачно пола века излажења и остала без конкуренције као једини домаћи магазин који негује репортерско новинарство и Базар, једини оригинални домаћи женски магазин који и после 49 година излази под истим именом и одолева конкурентним издањима најпознатијих светских брендова. Сва три магазина се издају на ћирилици, националном писму, баш као и дневни листови Политика и Спортски журнал, што је најбољи пример чувања традиције, а у комерцијалном смислу готово подвиг, будући да скоро сва штампана издања на нашем тржишту излазе на латиници.

Политика АД издаје још четири магазина којима се поноси – Виву, најстарији магазин посвећен здравом животу који излази већ 22 године и има верне читаоце упркос лавини сличних магазина, домаћих и лиценцних, који су засули тржиште, Свет компјутера, први часопис посвећен модерној технологији код нас, који се већ 29 година боље продаје од свих својих конкурената заједно (а многе је и угасио), и два енигматска часописа (на ћирилици), Енигматику и Разбибригу, који по својој популарности и продаји такође немају достојног конкурента на тржишту.

У технолошком смислу, Политика АД у свом другом веку наставља са развојем. Године 2007. прва у Србији набавља комплетну линију за тврди повез, а 2008. монтира тридесетдвостраничну ротацију, што јој омогућава да поново буде лидер у штампарству на овим просторима.

Од 2012. године промењен је инострани партнер у фирми Политика новине и магазини, пошто је WАЗ продао свој удео компанији ООО Еаст Медиа Гроуп из Руске Федерације.