На данашњи дан рођена легендарна Жанка Стокић

Живана Стокић – Жанка (Велико Градиште, 24. јануар 1887 — Београд, 21. јул 1947) је била српска глумица, позната по тумачењу ликова из дела Бранислава Нушића.

Већ премијерним појављивањем у улози Терезе у представи „Брачне ноћи“ 1902. године освојила је публику. По распаду трупе са неколицином колега кренула је да обилази војвођанске, славонске и босанске вароши. У Вараждину је 1907. године добила и прву драмску улогу – играла је удовицу у комаду „Нада“.

Жанка је најпре играла у трупама Мике Бакића, Димитрија Нешића и Михаила – Ере Марковића, затим од 1907. у Осјечком казалишту, где ју је запазио и познати хрватски редитељ и театролог Бранко Гавела. Али, прекретница у њеној каријери се десила у августу 1911. године, када је гостовала у Београду. Ту ју је запазио управник Милан Грол. Само месец  дана касније примљена је за привременог члана Народног позоришта, а убрзо постаје и његов стални члан. Ту је играла у три Гавелине представе „Фигарова женидба“, „Сирано де Бержерак“ и „Родољупци“, а на сцени Народног позоришта одиграла је и више од стотину малих и великих улога.

Њене запаженије улоге су Тоанета у „Уображеном болеснику“, Дорина у „Тартифу“, Нера у „Подвали“, Стана у „Станоју Главашу“, а посебно оне у Нушићевим делима – Сарка у „Ожалошћеној породици“, Јулишка у „Путу око света“, госпађа Спасић у „Ујежу“, Мица у „Власти“ и Живка у „Госпођи министарки“. Премијери Нушићевиг дела (25. маја 1929. године у режији Витомира Богића) претходио је Жанкин велики јубилеј – четврт века уметничког рада. Остало је записано да је чувена глумица 7. марта, од десет часова пре подне до два по подне, примала честитке у скадарлијској кафани „Два јелена“. Поклони су били необични, па је између осталог, добила обвезнице ратне одштете, џачић са две хиљаде стопараца, кученце у корпи цвећа… Предато јој је и 160.000 динара у готовом новцу, што је са приходом од представе премашило своту од 260.000 динара. Тим новцем је купила кућу на Топчидерском брду. Живела је окружена својим псима Милкицом и Лолицом, канаринцима, а ни болесна није одбила да кумује мечићима у зоо-врту.

Дешавало да Жанка по годину дана не добије нову улогу, али због тога никада није протестовала. Познато је и да је Бранислав Нушић пишући „Госпођу министарку“, мислио баш на ову глумицу. Сама представа је доживела изузетан успех: до 1941. године изведена је више од две стотина пута, а гостовала је на сценама Беча, Прага, Будимпеште, Софије, Варшаве, Кракова и Вилњуса.

Бранислав Нушић је написао поводом стотог извођења представе „Госпође министарке“: „Драга Жанка, Ви и ја данас имамо малу, интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете; Вас се кризе не може дотаћи, Ви остајете министарка, једина министарка, увек министарка“.

Други светски рат и смрт

Свих тих година, слободно време је најрадије проводила у скадарлијским кафанама, посебно у „Три шешира“, уз Чича Илију Станојевића, Милорада Гавриловића и друге. Са доласком рата њен боемски живот се променио. Жанка је уз остале болести, имала проблем са дијабетесом и набавком инсулина. Зато је током рата учествовала у позориштима „Весељаци“ и „Централи за хумор“, као и у програмима радио Београда, који је био под немачком управом, у емисијама „Весело српско поподне“ и „Шарено поподне“. Те емисијe су ишле након читања вести и објава немачког команданта града, због чега ју је касније комунистичка власт теретила.

Жанка је изведена пред Суд за суђење злочина и преступа против националне части 3. фебруара 1945. године. После дужег већања, осуђена је на осам година губитка националне части. Није имала браниоца, чак ни по службеној дужности. Казна је била и друштвенокористан рад и одређено јој је да чисти улице. У молби за помиловање, две године касније, навела је да је током рата крила у свом стану Кочу Поповића и Самуила Пијаде (брата од стрица Моше Пијаде), породицу Флоре. Нудила је сведоке, а на крају замолила допуштење да се врати уметничком животу да не би живела од туђе милостиње. Министар правосуђа Србије др Душан Братић предложио је да се казна смањи, износећи, између осталог, и да је „оптужена већ годинама безопасна по друштво“. Болесна и очајна, написала је тестамент како жели да буде сахрањена.

У лето 1947. године посетио је Миливоје Живановић и саопштио да јој је све опроштено. Долази и Бојан Ступица, претходно добивши сагласност Радована Зоговића и Агитпропа ЦК да Жанку може да ангажује у новом, Југословенском драмском позоришту. Међутим, та вест ју је „дотукла“ и умрла је три дана касније. Сахрањена је на Топчидерском гробљу. Ковчег натоварен на воловска кола, био је сав у цвећу. Народ је клечао са стране, на тротоарима.  По њеној жељи, на гробу је отпевана песма „Ој Мораво“. Споменик јој није подигла ни држава, ни позориште, већ верна служавка (којој је оставила скромно наследство) с натписом: „Својој племенитој газдарици Жанки подижем овај споменик, благодарна Магда.“

Споменик у Раброву

Пола века после Жанкине смрти, у Раброву јој је подигнут споменик (рад вајара Владимира Митровића). У Раброву се одржавају позоришне свечаности у оквиру којих се додељује плакета Жанка Стокић.

Филм

Жанка Стокић снимила је само један филм са више него симболичним насловом: „Грешница без греха“ у режији Косте Новаковића.

Рехабилитација

Пожаревачки одбор Лиге за заштиту приватне својине и људских права је у октобру 2006. године поднео захтев за рехабилитацију Жанке Стокић, а том захтеву се придружило и Народно позориште у Београду.

Одлуком Окружног суда у Београду Жанка Стокић је рехабилитована 03.03.2009. године. Суд је утврдио да је Жанка Стокић у време почетка Другог светског рата била чланица Народног позоришта у Београду, да није била политички активна и да је изречена казна заснована на политичким и идеолошким разлозима

 

Српски сајт/Википедиа
Фото: Википедиа

Православни верници данас прослављају Аранђеловдан

Православни верници данас прослављају Аранђеловдан

 

Православни верници и Српска православна црква данас славе и обележавају Аранђеловдан – дан Светог Духа Архангела Михаила. Настави са читањем Православни верници данас прослављају Аранђеловдан

Олга Карађорђевић

Олга Карађорђевић

Олга Карађорђевић, Принцеза од Грчке и Данске била је унука грчког краља Ђорђа I и супруга кнеза Павла Карађорђевића.

Рођена је 11. јуна 1903. у Атини у дворцу Татој као најстарија ћерка принца Николе од Грчке и велике руске кнегиње Јелене Владимировне, унуке императора Александра II.

Са кнезом Павлом Карађорђевићем се упознала у Лондону где је он, после Првог светског рата, успешно окончавао студије на Оксфорду и стекао диплому Master of Arts. Венчали су се у Београду, 22. октобра 1923. године.

Кнегиња Олга Карађорђевић је са кнезом Павлом имала троје деце: сина Кнеза Александра, сина Кнеза Николу и кћер Кнегињу Јелисавету.

Преминула је 16. октобра 1997. у Паризу и сахрањена поред мужа и сина Николе на гробљу Боа-де-Во у Лозани. Њени посмртни остаци су 28. септембра 2012. године ексхумирани и пренешени у Србију, a 6. октобра 2012. године сахрањени на Опленцу.

Рехабилитована је одлуком Вишег суда у Београду 2013. године.

Роман о српској голготи преко Албаније: Дан шести Растка Петровића

Роман о српској голготи преко Албаније: Дан шести Растка Петровића

У раној младости као 17-годишњак Растко Петровић се са српском војском и народом новембра и децембра 1915. повлачио преко Косова, Црне Горе и Албаније, што ће оставити трајан траг у његовом животу и стваралаштву. Роман о страхотама ратне голготе „Дан шести“ завршио је тридесетих година, али се стицајем околности појавио тек 1961, дванаест година после пишчеве смрти. Дело, међутим, никада није заживело пуним животом што сведочи и чињеница да је у међувремену, као самостално издање, објављено још само једанпут, и ових дана код „Платоа“.

Роман је Растко крајем 1935, непосредно пред одлазак у дипломатску службу у Чикагу, предавао издавачу Геци Кону али га је овај, после консултација са Слободаном Јовановићем, одбио због, како је о томе сведочио Марко Ристић, „одвише мрачног и за српску војску, тобоже незгодног приказивања албанске трагедије“.

– Могућност да роман приповеда о рату а да не буде национална, херојска или државотворна епопеја, остала је и у Растково као и у данашње време сувише смела, заправо авангардна мисао – рекао је на јучерашњој промоцији др Предраг Петровић. – Однос према историји у првом делу „Дана шестог“ не заснива се на уметничком транспоновању фактографске грађе, него на приповедачкој артикулацији дубине ратне трагедије која надилази историјско и постаје катаклизмичко, митско дешавање. Поетички самосвесно лишен националног и патриотског тона, роман је успостављен на искуству авангардне уметности Џемса Џојса, Вирџиније Вулф и Олдоса Хакслија. Националну трагедију албанске голготе писац види као апокалипсу цивилизацијских и космичких размера.

ПОЛИТИКА НЕ ЗНА ЗА СУЗЕ

Предраг Петровић је указао и на значај и актуелност другог дела романа који се догађа у Америци и у коме писац поставља питање дехуманизације човека у капиталистичком друштву.

Својим пријатељима Милану Дединцу и Марку Ристићу Растко је писао из емиграције, изражавајући велики страх да се врати у земљу, али су они на то остали глуви. Ристић је чак написао да „политика не зна за сузе“. Када им је, међутим, захваљујући једном француском дипломати, рукопис „Дана шестог“ дошао у руке и Дединац и Ристић су изрекли високе оцене о роману.

Те похвале су, према речима Петровића, стигле са великим закашњењем а „Дан шести“ је, што се и данас недовољно истиче, остао наш најбољи роман о Првом светском рату који је трагичним дешавањима националне историје дао свевремени смисао.

ПРВА ЖЕНА ДОКТОР НАУКА У СРБИЈИ ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА: Колико је било лако?

ПРВА ЖЕНА ДОКТОР НАУКА У СРБИЈИ ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА: Колико је било лако?

У данашњој Србији, уколико сте 28-годишњакиња са докторатом и сновима о универзитетској каријери, морате бити спремни испоштовати нека (не)писана правила. Једно од њих гласи: покажу ли у свом раду честитост и принципијелност, и одлуче ли не приклонити се таборима старијих колега и ментора, талентовани млади стручњаци неретко вуку терет подозрења и сујете – и то управо од стране оних који би их личним примером морали подржати. Временом се то претвара у борбу која црпи животну енергију, а победу најчешће односи управо страна која прибегава нефер правилима игре.

Уколико знате колико је ту битку тешко водити данас, онда наслућујете да је пре стотинак година то било кудикамо теже. Јунакиња – и то у правом смислу речи – ове приче, такву је борбу водила као млада, тек свршена докторанткиња Београдског универзитета. Име, дело и животни пут Ксеније Атанасијевић – наше прве жене мислиоца, научника, преводиоца филозофске литературе и прве универзитетске наставнице у Краљевини СХС – сведоче о сизифовској борби између вредности, принципа и честитога рада, и упорних покушаја да се те вредности омаловаже и оспоре.

Још као ученица гимназије, Ксенија Атанасијевић (1894–1981) показала је изузетну – и за једну младу даму тада прилично ретку – наклоност ка филозофији и страним језицима. Већ током средњошколских дана почела се бавити писањем и превођењем, те са ретком преданошћу проучавати филозофску литературу.

Животни позив пронашао ју је већ тада. Није, дакле, било двојбе око тога који ће пут одабрати: године 1912. Ксенија уписује студије чисте филозофије са класичним језицима на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Овде први пут среће и господина који ће имати пресудан утицај на њену каријеру: најпре као професор главног предмета и ментор на докторским студијама, а потом и сарадник од кога је добијала не само безрезервну подршку, већ и несувисле покушаје саботирања професионалног развоја.

То беше чувени професор Бранислав Петронијевић – математичар, филозоф и палеонтолог коме је Ксенија одмах скренула пажњу. Њена посвећеност и глад за знањем завредели су поштовање које јој до краја основних студија доноси прилику постати професоровим асистентом. Ксенија је то прихватила без много размишљања: блиска сарадња са цењеним научником – упркос његовој бескомпромисној строгоћи – за једну младу жену беше толико потребан ветар у леђа.

Мало је рећи да је Атанасијевићева имала потпуну подршку свог ментора. До краја студија – које 1920. године завршава са високим успехом – течно је говорила енглески, француски, немачки и руски језик, служећи се истовремено латинским, грчким и италијанским. Ипак, особина због које је већ тада одскакала од просека беше њена изражена индивидуалност. Наиме, очекивано је било од студената да временом постану следбеницима идеја и ставова својих уважених професора. За Ксенију је, пак, то било потпуно непихватљиво. О томе је током студенских дана писала и блиским пријатељицама, бивајући врло свесна очекивања др Петронијевића који „не трпи оригиналност, и желео би да мислим потпуно као он“.

Питање је само колико би се неко усудио пркосити овом правилу. Ксенија беше довољно одважна да то и учини, не слутећи у којој мери ће јој то обележити каријеру. Убрзо је то и сазнала, и то у тренутку када добија титулу коју ниједна жена у Србији пре ње није стекла.

Докторат који је узбуркао интелектуалну елиту

Уз безрезервну подршку свог професора, Ксенија Атанасијевић – сада асистент Бранислава Петронијевића – започиње рад на докторској тези. Ван универзитетских кругова, међутим, први пут су се зачуле нимало ласкаве оптужбе на њен рачун. „Упућени“ тврде како Атанасијевићева свој успех дугује интимној вези са др Петронијевићем – и то тек беше први од бројних покушаја оспоравања њене репутације.

Злонамерне приче накратко су је обесхрабриле у одлуци да настави са писањем доктората. Утеху је – као што ће то још много пута чинити – пронашла у раду: најпре у Трећој београдској гимназији као супленткиња (односно, „професор приправник“ – највише звање које је образована жена тада могла имати), а потом и у Европи, где је годину дана проучавала дело ренесансног мислиоца Ђордана Бруна и разрађивала докторат на тему „Бруново учење о најмањем“.

Овај рад крунисан је 20. јануара 1922. године у препуној сали Београдског универзитета. Не само студенти, већ и бројни Београђани присуствовали су одбрани докторске тезе коју је први пут у Србији написала жена. Ксенија га је представила пред испитним одбором тада најзначајнијих имена наше науке: др Бранислава Петронијевића, др Николе Поповића, др Драгише Ђурића, др Веселина Чајкановића и др Милутина Миланковића.

Одбрана која је постала прворазредним догађајем – уз беспрекорно Ксенијино познавање класичне филологије – ипак није задовољила све чланове комисије. Сумњичави према будућој колегиници, неколицина њих јој на лицу места задаје замршен задатак из дискретне геометрије. О неверици насталој пошто га је Ксенија с лакоћом решила, сведочи и бизарно питање једног од „великих математичара“ упућено уваженом колеги: „Верујете ли ви, драги колега, да је све у реду са хормонима ове младе даме?“

Неоснованим сумњама, ипак, није било места – домаћа и страна стручна јавност одмах је високо оценила дисертацију званично прве жене која је на Београдском универзитету стекла академску титулу доктора наука. Ксенија је тада имала свега 28 година, а са плановима о даљој каријери нипошто није планирала да стане.

Доцентура под велом интрига и нескривеног анимозитета

Ово је био период када Ксенијин однос са др Петронијевићем наилази на озбиљне изазове. Наиме, упркос притисцима академске средине, она одлучује остати доследна својим принципима. Мада је према др Петронијевићу гајила неизмерно поштовање, одбила је постати његовим „слепим следбеником“. Истовремено, наставлила је да пркоси дотадашњим правилима, и то у моменту када бива предложена за доцента Филозофског факултета.

О радикалној природи овог потеза довољно сведочи то што до тада у целој Краљевини СХС ни на једном факултету није било жене у наставничким звању доцента. Универзитетска средина, дакле, била је огледало света у коме су бескомпромисно владали мушкарци. У годинама које су уследеле, на видело је испливала њихова неспремност да прихвате младу, бриљантну научницу као своју колегиницу, и то упркос њеној неоспорној стручности и професионалности.

Штавише, једини који ју је и даље подржавао беше др Бранислав Петронијевић. На другој страни, чинило се, били су сви остали – од звучних и цењених имена академских кругова, до чаршије и жуте штампе која испреда приче о томе да је Антанасијевићева постала љубавницом лекара Милана Марковића.

Док се на Универзитету води расправа о њеној доцентури, Ксенија се окреће ономе што је најбоље умела: живо прати научне трендове код нас и у свету, а на Народном универзитету у Београду предаје о Шопенхауеру и Сократу. Овдашња елита са пажњом прати ова предавања, све док Министарство просвете не доноси одлуку која је за Ксенију, такорећи, значила деградирање њених амбиција: најпре је октобра 1922. поставља за професора гимназије у Нишу, да би је непуних месец дана касније вратила у Другу женску гимназију у Београд.

Ипак, октобра 1923. др Бранислав Петронијевић – уз др Драгишу Ђурића и доцента Николу Поповића – потписује предлог о Ксенијином избору у звање доцента за предмет историја класичне филозофије. Тадашњи декан Влада Петковић образложио је овај потез речима да се „Београдски универзитет увек одликовао слободоумношћу, међу првима у Европи је допустио женама да студирају, а сада даје и приступ жени наставнику.“ Оно што га је, међутим, демантовало било је понашање Ксенијиних колега – и то оних који су њен избор у звање потписали и аминовали.

Српски сајт/011инфо

Никад нећете поверовати шта је КНЕЗ ЛАЗАР радио много пре КОСОВСКОГ БОЈА

Никад нећете поверовати шта је КНЕЗ ЛАЗАР радио много пре КОСОВСКОГ БОЈА

Лазар Хребељановић, познатији у народној традицији као цар Лазар, био је средњовековни српски кнез најпознатији по томе што је како-тако ујединио српску властелу након смрти цара Душана и успео да изађе на мегдан Турцима у чувеној Косовској бици. То данас зна сваки Србин, али младост овог великаша и његова улога на двору цара Душана много је мање позната.

Лазар је највероватније рођен око 1329. године у Прилепцу код Новог Брда и младост је провео на двору цара Стефана Душана где је његов отац Прибац био логотет. Реч је била о релативно скромној титули у хијерархији српског двора и везивала се за особу која се налазила на челу дворске канцеларије и била задужена за писање и издавање повеља.

Прибац је ову титулу од цара Душана добио као награду за то што га је подржао у збацивању старог краља Стефана Дечанског. Други део награде односио се на Лазара – младић је постао ставилац на царском двору. Положај ставиоца је био најнижи у хијерархији српског двора. У „опису посла“ било је то да брине о квалитету онога што су цар и његови најближи јели, мада су му могли бити поверени и послови који нису имали никакве везе са дворским ритуалима.

И док је реч била пре свега о церемонијалној улози за царским столом, положај ставиоца се сматрао прилично престижним јер је његовом носитељу пружао прилику да буде врло близу владару. У доба када се Душан крунисао за цара, Лазар је имао око 17 година. Неки историчари сматрају да мора да је био веома близак са царском породицом и да је цар Душан вероватно одиграо пресудну улогу у Лазаревом склапању брака са Милицом, ћерком кнеза Вратка која је била Немањићке крви.

Цар Душан је изненада преминуо 1355. у својој 47. години и наследио га је двадесетогодишњи син Стефан Урош. Лазар је остао ставилац на двору новог цара. Након што се показало да Урош не може да води очеву велику државу, многобројни великаши почели су да грабе територије за себе и уследили су унутрашњи сукоби и цепања територија. У неком тренутку, и Лазар је постао обласни господар, све моћнији након изненадне смрти последњег цара династије Немањић.

Непуних 20 година касније, управо он ће бити тај који ће успети да бар на кратко уједини српску властелу и пружи отпор Турцима на Косову 1389. године. А остало је историја…

Српски сајт/Дневно

*Идеја овог наслова није да од историје правимо шалу већ да проверимо да ли се овакви текстови заиста више читају и коментаришу

НА ДАНАШЊИ ДАН: Ћирило и Методије су почели ширити хришћанство по Великоморавској кнежевини 5. јула 863. 

НА ДАНАШЊИ ДАН: Ћирило и Методије су почели ширити хршћанство по Великоморавској кнежевини 5. јула 863. 

 

Ћирило и Методије су почели ширити хришћанство по Великоморавској кнежевини 5. јула 863. Браћа из Солуна ширила су писменост и хришћанство међу неписменим Словенима у Великоморавској кнежевини и Панонији. Својим радом су помагали културни напредак Словена због чега су остали упамћени као „словенски апостоли“. Они су направили глагољицу, прво писмо Словена. Након њихове смрти њихови ученици су наставили њихов просветитељски рад.

Рођени су у Солуну, вероватно су били грчког порекла, али су, пошто је Солун био окружен словенским становништвом, научили дијалект локалног живља.

Њихов отац Лав био је високи византијски војни заповедник, а њихова мајка Марија је можда била словенског порекла. Њихов отац је преминуо када је Ћирило имао 14 година и министар Теоктистос, који је био логотет поште, је постао њихов старатељ. Најранију младост су провели у Солуну, који је у то време био окружен Словенима. Методије је постао управник једне архонтије у источној Македонији, док је Ћирило, који је одрастао на царском двору, након завршених филозофских и теолошких студија био постављен за библиотекара Аја Софије (цркве Свете Премудрости) у Цариграду и учитеља филозофије на цариградској високој школи.

По налогу византијског цара Михаила III и Патријарха Константинопоља Фотијуса, оба брата су 860. отишла као мисионари међу турско-татарске Хазаре у јужној Русији да би спречили ширење јудаизма. Ова мисионарска мисија је била неуспешна, пошто је касније хазарски Каган поставио јудаизам као националну религију.

Непосредно након повратка из Русије Ћирило се запослио као наставник филозофије на цариградској високој школи, а Методије је постао игуман у манастиру где је пребивао.

Две године након мисије у Русији (860. године) браћа су ангажовани за нову мисију код Словена. Наиме, 862. посланство моравског кнеза Растислава затражило је од цара Михаила епископа и свештенике који ће проповедати на словенском језику хришћанску веру. Задатак је био велики и деликатан. На подручју простране Растислављеве државе хришћанство су ширили франачки свештеници из регенсбуршке и пасавске бискупије. Бојећи се њиховог политичког утицаја, Растислав је у Византији тражио ослонац против цара Лудвига Немачког, испод чије се власти жестоком борбом истргао. Растислављева замисао је била да самостална моравска црква с домаћим свештенством и властитим литургијским језиком постане брана сваком страном утицају.

Византија је удовољила Растислављевој жељи и послала му Ћирила и Методија. Браћа су се за овај посао озбиљно спремила: Ћирило је саставио прво словенско писмо (глагољица) и на језик македонских Словена из околине Солуна (који су од детињства добро знали) превели су најнужније црквене књиге. На тај начин су створили први словенски књижевни језик и поставили темеље словенској књижевности.

Године 863. браћа су кренула на пут и 864. су стигли кнезу Растиславу који их је гостољубиво примио. Успех њихове мисије, многобројни ученици и народне симпатије изазвали су реакцију латинског клера. Против словенских мисионара је почела подмукла борба. Главни аргумент противника словенске литургије била је тзв. тројезична теорија према којој постоје само три света језика на којима се могу вршити верски обреди: хебрејски, грчки и латински.

Након трогодишњег боравка у Моравској, браћа су пошла на пут како би епископ замонашио Методија и нове словенске свештенике. Дошавши у Панонију, неко време су се задржали на двору кнеза Коцеља како би га упознали са својим радом на словенској црквеној књизи. Стекавши и ту много ученика, пошли су у Венецију, где су морали да воде оштру полемику с тамошњим „тројезичњацима“. Одатле нису кренули за Цариград, где је уморен цар Михаило, а власт је преузео Василије И Македонац, већ су отишли у Рим. Папа Хадријан је у словенским мисионарима видео добре помагаче у борби против осиљених и непослушних франачких надбискупа и њиховог суверена, те их је свечано примио.

У Риму се Ћирило разболео и убрзо умро. Сахрањен је у Цркви Светог Климента, која се налази у Риму, око 400 метара северно од Колосеума, где су сахрањене и његове мошти. Мошти се налазе у бетонском саркофагу у крипти цркве и место су ходочашћа многих Словена. Изнад саркофага се налази више мермерних спомен-плоча, на којима су исписане изјаве захвалности за Ћирилов просветитељски рад код Словена. Плоче су углавном са текстом „Кирилу Словенском, захвалан ….. народ”, где се налазе захвалнице Бугара, Руса, Чеха, Словенаца, Словака, Црногораца, Украјинаца, Хрвата, Македонаца итд. Једино још увек не постоји плоча са захвалношћу српског народа (о томе је писано Српској Патријаршији у Београду још 2010. године, али никакав одговор на то писмо није добијен из Патријаршије). По смрти Ћирила, Методије је молио Папу Хадријана да брата пренесе у Солун и тамо га сахрани (будући да су они Солунци), али Папа је одбио захтев и дао налог да се Ћирило сахрани у горе поменутој базилици, у знак заслуга за Римску државу и просветитељски рад, као и за чињеницу да је у Рим са Крима донео мошти Папе Клемента Првог (по коме је и базилика добила име), а који је умро у егзилу.

Чим је Методије дошао у Панонију, латински свештеници су га напали као јеретика, а када је стигао у Моравску (где је Растислава збацио његов синовац, њитрански кнез Светоплук) локални бискупи су Методија позвали на свој синод, осудили га и бацили у тамницу, где је остао две и по године. Тек 873. године, на папин налог, Методије је пуштен из тамнице, али је словенска литургија забрањена. Како је Методије ипак наставио своју делатност, те се словенско богослужење све више ширило по Моравској, против њега је подигнута оптужница у Риму, те је 879. позван пред папу да се оправда. Папа Јован ВИИИ, настојећи да не оштети римске позиције у Моравској, потврдио је словенско богослужење булом Марљивост твоја (Индустриае туае) из 880. године. Исто је учинио и цариградски патријарх Фотије 882. године.

Методије је у Моравској превео на словенски језик Библију. Након његове смрти, у Моравској је забрањена словенска литургија, а кнез Светоплук је прогнао његове ученике. Неки од њих су продати у ропство, а неки су успели да се склоне у Бугарску, Македонију, Рашку и приморску Хрватску, где су наставили свој рад.

Преводом литургијских и библијских књига, Ћирило и Методије су ударили темеље словенској писмености. Њихови ученици Климент и Наум су саставили писмо ћирилицу.

Код Руса, Украјинаца, Бугара, Македонаца, Словака и Чеха дан светих Ћирила и Методија је културни Дан словенске писмености и културе, а од 2018. је предложено да се као празник обележава и у Србији.

Код Православних народа обележава се 24. маја сваке године. Код Словака и Чеха обележава се 5. јула. У Црној Гори постоји и крсна слава „Свети Кирил Словенски”, која се слави 14. фебруара (по Јулијанском), односно 27. фебруара (по Грегоријанском календару), што одговара датуму смрти Ћирила.

Православна црква их слави 24. маја.

70. рођендан Новог Београда

На данашњи дан, пре тачно 70 година, на великом мочварном подручју са друге стране Саве започела је изградња Новог Београда.

Некада је био највеће градилиште у историји СФР Југославије, највећа градска спаваоница (људи су ту становали, а на посао ишли у стари део града), најмногољуднија општина у старој држави, а данас не само што је град у граду, финансијски и трговински центар престонице, већ је са својих 215.000 становника већи од свих других српских градова сем Новог Сада и Ниша.

Иако се још тридесетих година прошлог века разговарало о изградњи Новог Београда, све је пало у воду када је избио Други светски рат. Објекти који су пре рата изграђени на територији данашњег Старог Сајмишта, током рата су претворени у логоре у којима је настрадао велики број Јевреја. Када је рат завршен, тадашња власт је одлучила да се идеја о модерном граду спроведе у дело, те су 11. априла 1948. године почели први радови.

Највећу препреку за изградњу стварало је мочварно земљиште које је било тада веома тешко исушити, па је посипано песком из Саве и Дунава како би се издигло изнад плавних речних и подземних вода. Само током прве три године, више од 100.000 радника и инжењера из целе Југославије је радило на његовој изградњи. Већину радне снаге су чинили становници из сеоских подручја, али кроз градилиште је прошло на хиљаде средњошколаца и студената. На тој великој савезној радној акцији учествовало је на стотине и стотине омладинских бригада из целе тадашње Југославије. Пошто није било машина као данас, радило се све ручно. Даноноћно се посипао песак и мешао малтер, а коњска запрега преносила је тежи материјал.

Три године после Другог светског рата, направљени су темељи Новог Београда који данас познајемо. Први изграђени објекат била је зграда Радничког универзитета, данашња Политехничка академија која је свечано отворена 29. новембра 1949. Први Новобеограђани смештени су 1950. у делимично изграђеним Павиљонима, те је са свега 8.000 становника 1952. основана општина Нови Београд. Недуго затим су завршени Павиљони, Палата федерације, КБЦ Бежанијска коса и Студентски град.

Нови Београд данас има неколико стотина солитера и велики број стамбених објеката. Приземне куће могу да се нађу једино на Бежанијској коси и Лединама.

МИСТЕРИЈА СА БРОЈЕВИМА БЛОКОВА

Распоред блокова по бројевима и данас представља мистерију. Једноцифрени су дефинитивно они који су први направљени, то је део око Павиљона, односно на Тошином бунару. Они који желе да крену двоцифреним почеће да их траже од Старог Меркатора ка Ушћу, мада није јасно зашто се блокови 44 и 45 налазе између блокова 70 и 71.

ТРЖНИ ЦЕНТРИ, БАНКЕ, АРЕНА…

Мочварно тло које се налазило на територији данашњег Новог Београда данас је замењено дугим улицама и булеварима, са високим стамбеним зградама распоређеним у блокове. Ту се налазе Палата Србија, Београдска арена, Сава центар, највећи тржни центри, седишта већине банака, домаћих и страних фирми…

Српски сајт/Блиц

Да ли знате које је дело Јохан Штраус млађи компоновао по налогу кнеза Милоша Обреновића?

„Српски квадрил“ је дело које је Јохан Штраус млађи компоновао по налогу кнеза Милоша Обреновића. Први пут је изведен 28. јануара 1846. године на балу у Бечу.

Кнез Милош Обреновић пожелео је да наше људе који су живели у Бечу једном годишње окупи на пригодној свечаности. Тим поводом је од чувеног аустријског композитора Јохана Штрауса Млађег наручио композицију, која је, под називом „српски квадрил”, представљена 1846. године на првом Светосавском балу у Бечу.

На наредном, одржаном 1847, међу готово три хиљаде присутних издвајали су се Вук Караџић, Његош и кнез Милош (он је баш волео да игра, са ордењем које је поскакивало и звецкало), а како наводе хроничари посебну пажњу је привлачила Вукова кћи Мина. Она је и иначе била међу најотменијим дамама на бечким баловима, на којима се истицала јединственим изгледом: одевена у српску ношњу са либадом обрубљеном срмом, сукњом са обавезним појасом и чипком везеном кошуљом.

Био је запажен и бал 1861, на којем су се, поред најугледнијих бечких Словена, страних дипломата, српских министара и њихових супруга, високих официра, дворских дама… појавили и аустријски државни министар Шмерлинг, руски, мађарски и пољски племићи, писци Иван Мажуранић и Петар Прерадовић, генерал Стратимировић… Свирао је Штраусов оркестар, а плесали су се „лијепа Маца”, квадрил, валцер, коло српско, коло хрватско, коло славонско, полка, мазурка… да би, како је записао један од учесника, око поноћи „сва славенска младеж” заиграла уз јуначку песму „Радо иде Србин у војнике”.

Откако је у последњих десетак година обновљена традиција одржавања бечког Светосавског бала, учеснике је угостило више познатих хотела у аустријској престоници, међу 500 званица су биле и домаће и стране дипломате, чланови краљевске породице, представници Српске православне цркве, знаменити уметници, научници и пословни људи који су се истакли у српској заједници у Аустрији…

Књижица за каваљере

Обичај одржавања балова у Србију је из Беча донео млађи син кнеза Милоша, кнез Михаило Обреновић (1823 –1868), а на европски ниво подигао његов наследник краљ Милан (1854 – 1901). Нарочито је Миланова супруга, краљица Наталија, томе допринела. По угледу на друге европске престонице и монденске центре (посебно оне француске), увела је основе модела понашања и живота на београдском двору. Веома је држала до модних трендова и настојала да за њих заинтересује и своје (имућније) земљакиње, које су једва дочекале да се на баловима шепуре тоалетама и драгуљима, приказујући богатство, успех и статус својих мужева и очева.

Припреме за бал су, зато, биле најважнији догађај у многим породицама, нарочито онима са више женске чељади, коју је требало на време опремити хаљинама, ципелама, накитом… Овдашње младе даме су биле нестрпљиве да покажу своје најновије рухо по узору на европску моду, док су старије госпође и господа често носили свечану грађанску српску ношњу.

Тоалете са шлепом носиле су искључиво удате жене, а девојке су у балску дворану ступале опремљене лепезама, свиленим марамицама и специјалним свешчицама са убележеним редоследом плесова, где су уписивале имена каваљера којима су обећале поједине игре. Прва је увек била „србијанка” (краљево коло), а затим су се смењивала кола и окретне игре (валцер, ланс, кадрил,), уз стручно вођење церемонијал мајстора, који је узвикивао фигуре.

Из једне од сачуваних девојачких књижица са бала који је 1887. приређен на двору краљице Наталије, види се редослед игара (био је строго одређен и увек је почињао колом): коло, па полка, мазурка, валцер, затим опет коло, па котиљон… укупно 11 плесова, са паузом после осмог.

Најсвечанији је био новогодишњи бал. Почињао је у десет сати увече и трајао до зоре. Хаљине су биле дугачке, од скупоцених увозних материјала, а најцењеније су биле оне шивене код „Франсине” у Бечу или „Монастерлије” у Пешти, мада је краљица Наталија најрадије наручивала из Париза. Мушкарци су носили фракове (углавном кројене по мери код овдашњих кројача) а официри парадне униформе са ешарпама и перјаницама и ордење са лентама. Нарочито отменом се сматрала љубичаста боја.

Славље уз прангије и топове

Први српски бал, који се помиње у писаним документима 1827. године, приредио је извесни земунски гостионичар, а претечом првог краљевског бала у Србији сматра се фешта коју је у Крагујевцу 1834. године приредио кнез Милош тачно у поноћ, уз прангије и топове, за чланове и пријатеље породице Обреновић. Велико славље, уз песму и игру, одржано је у згради Народног суда, а званице су биле у свечаној и сватовској одећи.

Октобра 1847. године у Београду је гостовао Јохан Штраус Млађи, који је на балу у сали хотела „Српска круна” извео „српски квадрил” и остале своје композиције. Забележено је и да је отмено београдско друштво 1869. нарочито уживало у запаженом балу енглеског конзула Хоџеса.

И у Србији, као и у другим европским метрополама средином 19. века, главна сезона балова је била у зимским месеци, од децембра па до марта. Домаћи и страни хроничари тог времена (међу којима и Феликс Каниц) забележили су да је у Београду тих година редовно приређиван велики Дворски бал, затим Великошколски, Официрски, па балови Женског друштва и Трговачке омладине…

Узор моде за отмене даме из високог друштва, који је крајем 19. века била краљица Наталија, почетком 20. века је постала кнегиња Олга: на баловима су нестрпљиво чекале да виде њену тоалету, која ће постати „модни тренд” целе године. Кројачи балских хаљина и свечаних одела за господу највише посла су, према историјским списима, имали за време владе Николе Пашића, када су радикали дошли на власт. Наиме, док су били у опозицији, нису присуствовали оваквим церемонијама, па нису имали потребе ни за посебном одећом коју би у тим приликама носили.

Савиндан у Бечу

Светосавски бал је настао као део традиције обележавања Савиндана у Србији. Први писани траг о школској прослави Светог Саве, који датира из 1734. године, налази се у Аустријској народној библиотеци у Бечу: уџбеник за трећи и четврти разред српско-латинске школе у Сремским Карловцима. Кнез Милош је 1823. донео наредбу да дан Светог Саве постане школска слава, а каснијих година су уведени и други видови обележавања Савиндана, међу којима је и истоимени бал.

Живот на српском двору

Свакодневни живот на дворовима Карађорђевића и Обреновића није посебно привлачио пажњу историчара, али га је могуће донекле реконструисати на основу пописа имовине последњих Обреновића, спроведеног после Мајског преврата 1903. године. „Дневник о старатељству над имањем малолетног краља Александра“, који је водио Јован Мишковић, садржи занимљиве податке о вођењу дворске економије крајем осамдесетих година 19. века, а драгоцена су и запажања путописаца и странаца који су у то време боравили у Србији, и из којих поред осталог сазнајемо како је изгледао у то време саграђен Нови двор. Брижљиво је опреман годинама: салоне, уређене у рококо, ренесансном и оријенталном стилу израдиле су угледне бечке фирме тог доба. Ту су одржаване разне светковине, балови и пријеми. Двор је имао електрично осветљење, а на савременике је посебан утисак остављала балска дворана са 322 сијалице. Према сећању Гавра Вуковића, министра спољних послова Црне Горе, на пријему приређеном у његову част 1902. године, јело се служило из сервиса од саксонског порцулана, вино точило у чаше од чешког кристала са краљевским крунама и иницијалима краља Милана, а у вазама из Севра било је аранжирано топчидерско цвеће.

Српски сајт/Политика

Како се пише: Постдипломске студије или пост дипломске студије

Након основних студија можете наставити школовање, а тај део вашег школовања се пише како? Пише се постдипломске студије. Може се чути и последипломске студије.

Префиксоид пост који значи иза, после, пише се спојено: постдипломске, постдокторске, постдејтонски, посткомунистички, постколонијални, постпродукција, постпејд, постмодерна, посттрауматски, постоперативни.