СРБИЗМИ У ТУРСКОМ: Ако ово кажете у Турској, сви ће вас разумети јер су ове речи „украли“ од нас!

Да је српски језик препун турцизама није ништа ново, али и у турском постоје србизми.

Савремени српски језик има око 3.000 турцизама, од којих се половина толико одомаћила да их уопште не доживљавамо као позајмљенице, објашњава др Марија Ђинђић, научни сарадник Института за српски језик САНУ, која је саставила велики турско-српски речник са више од 51.000 речи.

Али, наглашава она, нисмо само ми ти који су „крали“ речи и изразе. Дуготрајна турска владавина на територији Балкана оставила је последице у свим језицима, па и у турском. Иако Драган Милосављевић, председник Друштва српско-турског пријатељства „Инат“ тврди да у турском језику има око 1.000 србизама, истина је да је та бројка знатно мања, али не и занемарљива.

– Савремени турски језик има око 100 речи словенског порекла. Међутим, у читавој Турској се користи знатно већи број ових речи, посебно у крајевима у којима је било пуно људи са овог поднебља, као што је Анадолија. Највише је остало израза који се односе на човеком живот, административне називе, јело, пиће и обичаје – објашњава др Ђинђић.

Како је историчар Олга Зиројевић једном приликом нагласила, турски закони садрже неке српске правне изразе, а највише наших речи и правних израза има у рударској терминологији.

Велики број тих речи је, међутим, пао у заборав, будући да се ради о појмовима који више нису актуелни. Ипак, има и оних речи које су и те како честе у турском говору.

– Реч чета је преузета из словенских језика, и често се користи и данас у Турској. Чета се чак спомиње у званичним административним документима, а занимљиво је да су Турци ту реч присвојили са ових простора, па од ње направили реч четаџија. Онда смо ми од њих поново присвојили четеџију – истиче наша саговорница.

Ипак, изузетно је тешко одредити из ког тачно језика потичу турски словенизми. Постоји само једна реч за коју се готово са сигурношћу може рећи да долази из српског језика.

– Божић! Турци су преузели ову реч од нас, и изговарају је Боџук. Они имају своју реч за Божић – Ноел – која се знатно чешће користи, али им значење није исто. Наиме, Ноел је Божић 25 децембра, док се наша реч Божић користи баш за рођење Христа 7. јануара – објашњава др Ђинђић.

Неки од словенизама у турском језику:

– Краљ, краљица

– Чета

– Вишња

– Коса (алатка)

– Шапка

– Плуг

– Таљиге

– Мазут

Српски сајт/Ноизз.рс

НА ДАНАШЊИ ДАН: Основано прво позориште у Србији

Театар у Крагујевцу који је носио име Јоакима Вујића, директора првог српског театра основаног у Крагујевцу 1835. године, израстао је по свом репертоарском изразу и сценском третману у модерно савремено позориште.

На сцени овог позоришта однегована је читава плејада врсних уметника који су оставили дубоког трага у историји позоришне уметности земље: Љуба Тадић, Мија Алексић, Бранислав Цига Јеринић, Милева Жикић, Будимир Буда Јеремић, Миодраг Марић, Рајко Стојадиновић, Љубомир Ковачевић, Јован Мишковић Мишко, Сава Барачков, Горица Поповић, Љубомир Убавкић Пендула, Мирко Бабић…

Хатишерифом од 1830. и 1833. године Србија добија аутономију и право да подиже културно-просветне и здравствене установе. Захваљујући чињеници да је Крагујевац у то време престоница обновљене Србије у коме је Кнез Милош Обреновић подигао свој двор са управним и административним апаратом, у њему се утемељују: Књажеско-србска Типографија, Новине Сербске под уредништвом Димитрија Давидовића, Гимназија (1833. године), Књажеско-србски театар (1835. године), Књажеско-србска банда коју оснива Јожеф Шлезингер, Лицеум Књажества Сербског (1838. године), музеј, библиотека, галерија слика, Суд крагујевачки (1820. године), болница, прва апотека (1822. године).

У Крагујевцу се прве позоришне представе помињу још 1825. године. Припремао их је и изводио учитељ Ђорђе Евгенијевић са ђацима. Приликом свог доласка у Крагујевац у њима је учествовао и Јоаким Вујић. Он је дошао на позив Кнеза Милоша у јесен 1834. године и постављен је за директора Театра са задатком да организује рад позоришта.

Књажеско-србски театар смештен је у адаптираним просторијама типографије и имао је бину, ложе и партер. Репертоар Театра чинила су углавном дела Јоакима Вујића, а глумачки ансамбл, поред Вујића који је био главни глумац и редитељ, сачињавали су млади чиновници и ђаци гимназије.

Прве представе одржане су у време заседања Сретењске скупштине од 2. до 4. фебруара 1835. године, када су приказани Вујићеви комади уз музику коју је компоновао Јожеф Шлезингер. За три дана изведене су четири представе: Фернандо и Јарика, Ла Перуз, Бедни стихотворац и Бегунац. Позоришну публику сачињавали су Кнез са породицом, чиновници и позвани гости, као и посланици у време скупштинских заседања.

На Сретење Господње, петнаестог фебруара 1835. године (2. фебруара, по старом календару), у адаптираним просторијама крагујевачке Тиографије, приказао је Јоаким Вујић свој позоришни комад Фернандо и Јарика, према делу Карла Екартсхаузена.

На репертоару Књажевско-српског театра налазе се представе по текстивима домаћих и страних класика: Николај Кољада Бајка о мртвој царевој кћери у режији Бошка Димитријевића, Јован Стерија Поповић Лажа и паралажа у режији Драгана Јаковљевића, Николај Васиљевич Гогољ Дневник једног лудака у ршији Душана Станикића, Милош Црњански Сеобе у режији Пјер Валтер Полица, Милош Јаноушек Гусари редитељ Јан Чањи, Бранислав Нушић Госпођа министарка у режији Јована Грујића, Едвард Олби Yahoo у режији Милоша Крстовића, Небојша БрадићНоћ у кафани Титаник у режији Небојше Брадића, Мартин Макдона Лепотица Линејна у режији Милића Јовановића, Ричард Бин Један човек, двојица газда у режији Небојше Брадића, Реџиналд Роуз Дванаесторица гневних људи у редитељ Нил Флекман, Пјер Валтер Полиц До голе коже редитељ Пјер Валтер Полиц, Д. Ц. Џексон Моје бивше моји бивши у режији Слађане Килибарде, Ружица Васић Хладњача за сладолед у режији Приможа Беблера, Луиђи Пирандело Човек, звер и врлина у режији Марка Мисираче, Харпер Ли Убити птицу ругалицу у режији Небојше Брадића, Горан Марковић Зелени зраци у режији Милице Краљ, Кен Лудвиг Преваранти у сукњи у режији Милића Јовановића, Бранко Ћопић Башта сљезове боје, драматизација и режија Марко Мисирача, , Вилијем Шекспир Сан летње ноћи, режија Пјер Валтер Полиц.

 

На данашњи дан је рођена Радмила Савићевић

Улоге Радмиле Савићевић у Врућем ветру, Позоришту у кући, Камионџијама, Бабином унучету, Причама из Непричаве, Бољем животу, Жикиној женидби…само су неке од њених најпознатијих.

Радмила Савићевић је рођена 8. фебруара 1926. у Крушевцу, као Радмила Миленковић. По завршетку школе постала је члан Крушевачког позоришта са којим је гостовала по целој Југославији. Године 1947. придружила се Нишком народном позоришту где је играла у представи Кола мудрости – двоја лудости Александра Островског, да би се потом вратила у Крушевац.

Радмила Савићевић је била једна од водећих звезда југословенског глумишта које нису награђене Добричиним прстеном. Награду Жанка Стокић добила је 2003. постхумно. Остала је упамћена по улогама бака и добронамерних, простодушних жена са села. Каријеру је започела 1946, а први филм снимила 1961. године када је у филму Вишња на Ташмајдану играла разредног старешину. Популарност стиче као Виолета у Камионџијама, девојка заљубљена у Пају Чутуру (Павле Вуисић), и као бака Вука у Позоришту у кући. Године 1976. снима ТВ серију Бабино унуче, да би потом играла у серији Врућ ветар. Крајем осамдесетих тумачи лик секретарице Жарке у Бољем животу, а године 1995. њена каријера долази до врxунца улогом Риске Голубовић у Срећним људима. Њена последња улога била је Достана у Породичном благу.

Била је првакиња Београдског драмског позоришта, али је пре доласка у Београд играла у Крушевачком позоришту и Народном позоришту у Нишу. Запамћене су њене улоге у представама „Зона Замфирова“, „Ивкова слава“, „Госпођа министарка“, „Инспекторове сплетке“, „Сабирни центар“ и „Полтрон“. Телевизиској публици остаће упамћена по улогама у тв серијама: Камионџије, Позориште у кући, Бабино унуче, Врућ ветар, Бољи живот и Срећни људи.

Била је удата за глумца Божидара Савићевића.

Умрла је 8. новембра 2001. године.

НА ДАНАШЊИ ДАН: Рођена Мира Алечковић

Мира Алечковић (Нови Сад, 2. фебруар 1924 — Београд, 27. фебруар 2008) је била српска књижевница и песникиња.

Рођена је 2. фебруара 1924. године у Новом Саду (крштена је у Николајевској цркви као: Мирослава, мада је нико тако није звао већ само – Мира), као дете Машана Алечковића, новинара родом из Требиња (из Засада, на путу ка Дубровачким вратима) и Новосађанке Драгице Трпинац, која је била инспектор пошта и друга жена на бежичној телеграфији у Краљевини СХС и Краљевини Југославији. Мира Алечковић била је прво женско дете које се родило у српској херцеговачкој породици Алечковића.

Била је изразити хуманиста, а пријатељство и културне везе ширила је широм света, можда понајвише са руским и француским писцима и интелектуалцима, али и са ствараоцима из великог броја земаља са свих континената. Занимљив је податак да је, упркос прележаној туберкулози у детињству и мучењу у београдској Специјалној полицији (где су је тукли волујским жилама по ногама и грејалицом јој пржили ноге), на кросу који је одржан одмах после завршетка Другог светског рата у Београду, међу 10.000 девојака стигла друга на циљ, иако се никада није бавила атлетиком, мада је с поносом истицала да је била „соколица” у великом словенском и европском покрету „Сокол”. Била је и мајка, родила је троје деце, две кћерке и сина.

Делa

Стваралачки опус Мире Алечковић представљају 53 књиге за децу и одрасле (око 30 књига за децу, и око 20 књига за одрасле) — поезије и прозе. Њена поезија је дубока, мисаона и упечатљива, у којој се бавила питањима смисла, живота и смрти, као и увек неизбежне љубави. Књиге поезије за одрасле садрже лирске песме које су неоправдано заборављен и запостављен део њеног богатог стваралаштва.

Уредила је први број часописа „Пионир“, који је у току рата издаван илегално. После рата песникиња наставља са друштвеним и књижевним радом. Уређивала је прве послератне часописе и листове за младе: „Омладина“, „Младост“, „Полетарац“, и „Змај“. Више од четрдесет година је била главни и одговорни уредник „Змаја“. Била је секретар, потпредседник и председник Удружења књижевника Србије и председник Савеза књижевника Југославије, у више мандата. У свом друштвеном раду била је и председник Друштва за културну сарадњу Југославија – Француска (40 година), председник Друштва пријатељства Југославија – Норвешка, била је и врло активан члан Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије од 1912 до 1918. године, итд.

Песничко стваралаштво Мире Алечковић се појављује непосредно пред почетак Другог светског рата, а своју прву збирку песама „Звездане баладе“ издаје по завршетку рата, 1946. године. Објавила је још двадесетак књига за децу и двадесетак дела поезије и прозе за одрасле. И њена поезија и њена проза превођене су на више од 20 језика (руски, бугарски, румунски, мађарски, пољски, чешки, монголски, италијански, и на све језике народа и народности СФРЈ (Југославије).

Песничка дела Мире Алечковић припадају традиционалном току поезије која се везује за Јована Јовановића Змаја, Гвида Тартаљу, Десанку Максимовић и Бранка Ћопића. Њена лирика се заснива на једноставности и искрености, писана је једноставним језиком блиским деци. Путем ње у малишанима буди племенитост, учи их да се боре против егоизма и расне дискриминације, и увек је проткана хуманошћу, хуманизмом и човекољубљем. Посебну пажњу посвећује љубави између родитеља и деце упоредо се борећи за поштовање дечје личности. Ипак, највише је родољубивих мотива а најбоља илустрација ове тврдње је збирка „Звездане баладе“.

Аутор је текста песама „Друже Тито ми ти се кунемо“, „Свечана песма“ и „Југославијо“ (са рефреном који је, како је сама говорила, позајмила од народа, српских сељанки и сељана на Козари, који су они спевали Титу, пре свега као симболу НОБ-а, и пре него што су га, као уосталом и она сама, и видели, као заклетве – свом врховном команданту у народноослободилачкој борби против окупатора и фашиста).

О свом раду Мира Алечковић каже: Стварање за децу мени значи враћање самој себи, свету детињства, чистијем од света одраслих. То је вечито тражење лепоте, доброте и љубави, потрага за уточиштем кад изневери свет одраслих.

Мира Алечковић је умрла 27. фебруара 2008. године у Београду, у 85. години живота. Сахрањена је 3. марта, уз војне почасти, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Од ње се у име Удружења књижевника Србије опростио Перо Зубац, дугогодишњи дописник ТАС-а из Југославије и члан Академије наука у Санкт Петербургу и пријатељ из Русије Александар Сергејевич Плевако, док је глумица Рада Ђуричин прочитала стихове њене песме „Порука једне сенке“.

НА ДАНАШЊИ ДАН: Почела да излази ,,Политика“

Када се тог далеког 25. јануара 1904. године, око два сата по подне, на улицама Београда појавио први број Политике, на свега четири стране, по цени од пет пара, штампане у 2.450 примерака, нико није ни слутио да ће још једне дневне новине у богатој понуди на тржишту београдске штампе (излазила су 72 новинска издања, од чега 12 дневних) врло брзо израсти у нешто неслућено веће и значајније – у водећу новинску и штампарску кућу са најдужом традицијом на Балкану. Нико, осим, вероватно, њеног оснивача – Владислава Рибникара – првог модерног уредника у савременом значењу те речи, зачетника чувене Политикине школе новинарства и својеврсног визионара.

Оснивачи, издавачи и акционари Политике нису само поставили темеље модерног новинарства и учинили да дневни лист постане јединствена институција културе и грађанске мисли у нашој земљи. Имали су слуха и за бизнис: врло брзо су схватили да треба да отворе сопствену штампарију. То је и реализовано на Илиндан 1904. године, чиме је потпуно заокружен процес производње.

„Политика ја данас предузеће у коме постоји читав један мали народ слагача и других радника, као у каквој фабрици. Одштампати сваког дана преко 100.000 примерака није тако проста ствар. Кад би се стране Политике једна до друге ређале по Екватору, за 157 дана било би одштампано довољно бројева да се њима опаше цела земљина кугла…“, забележено је на страницама Политике давне 1929. Замислите сад ту слику, а онда је из деценије у деценију, све до данашњих дана, множите са десет, двадесет, педесет… Политикина штампарија, данас, 109 година од оснивања, страницама свих новина и магазина које штампа, и својих и других клијената, земљину куглу око Екватора, а то је нешто више од 40.00 километара, може да опаше за само пет дана!

Пут до овог рекорда није био лак. Кућа Политика и њени запослени су на својим леђима добро осетили сву тежину предратних, ратних, међуратних, послератних, кризних, инфлаторних и свих других бурних времена која нису штедела Балкан током 20. века. Без обзира на промене власничке структуре и не баш срећне економске и друштвене околности, правац пословања увек је био јасан. И корак испред времена. А то је подразумевало најбоља новинска издања и најсавременију штампарску технологију. До средине прошлог века Политика је имала штампарију са највећим капацитетима за новинску продукцију у читавој средњој Европи. Већ 1964, прва на просторима тадашње Југославије, купује колор тифдрук ротацију за штампање магазина.

Другу половину прошлог века обележава и фантастичан успон Политикиног издаваштва. Осим дневних листова – Политике, Експрес Политике, а од деведесете и Спортског журнала, прво НИП Политика, а потом акционарско друштво, Политика АД издаје читаву палету магазина: Политикин забавник, Илустровану Политику, ТВ ревију, НИН, Базар, Темпо, Микијев забавник… Као одговор на изазове новог времена лансирају се модерни часописи – Свет, Интервју, Хупер, Свет компјутера, Вива, Ана, Политика Wееклy (на енглеском), Ле Монде Дипломатиqуе… Неки листови су у међувремену престали да излазе, неки нису више унутар Политике, али, све у свему, до почетка деведесетих и распада Југославије, укупни тиражи Политикиних издања премашивали су милионске цифре.

До краја прошлог века Политика АД се комплетирала као медијска кућа – осим штампарије, сопствених новинских издања и продајне мреже широм земље, имала је и свој радио и телевизију. А године 2002. добила је и пословног партнера – немачку медијску кућу WАЗ (Wест Аллгемеине Зеитунг), са којом је основала ћерку фирму ПНМ (Политика новине и магазини) у чији састав су ушле дневне новине Политика, Експрес Политика, Спортски журнал, и магазини Политикин забавник, Илустрована Политика, Базар, Свет компјутера, Вива, Хупер, Енигматика, и Ана. Једно време издавали су се и нови часописи – Ауто свет и Мушки свет, а потом је покренуто и лиценцно издање немачког Ауто билда.

Почетком 2003. године Политика АД прави технолошки заокрет – прелази на офсет комерцијалну штампу. Постаје модерна штампарија за производњу висококвалитетних колорних издања. Већ следеће године ПНМ почиње да издаје још један енигматски часопис – Разбибригу.

Други век… 

У други век свог постојања Политика АД је закорачила 26. јануара 2004. године. Бреме транзиције и продор великог броја лиценцних часописа на српско тржиште учинили су своје, тако да је у међувремену један број Политикиних магазина престао да излази. Оно што Политика АД данас издаје, међутим, представља право мало културно благо и национални понос: Политикин забавник, најстарији дечији магазин у земљи (за све од 7 до 107 година) који је у фебруару 2009. напунио 70 година, Илустровану Политику – која је 2008. прославила тачно пола века излажења и остала без конкуренције као једини домаћи магазин који негује репортерско новинарство и Базар, једини оригинални домаћи женски магазин који и после 49 година излази под истим именом и одолева конкурентним издањима најпознатијих светских брендова. Сва три магазина се издају на ћирилици, националном писму, баш као и дневни листови Политика и Спортски журнал, што је најбољи пример чувања традиције, а у комерцијалном смислу готово подвиг, будући да скоро сва штампана издања на нашем тржишту излазе на латиници.

Политика АД издаје још четири магазина којима се поноси – Виву, најстарији магазин посвећен здравом животу који излази већ 22 године и има верне читаоце упркос лавини сличних магазина, домаћих и лиценцних, који су засули тржиште, Свет компјутера, први часопис посвећен модерној технологији код нас, који се већ 29 година боље продаје од свих својих конкурената заједно (а многе је и угасио), и два енигматска часописа (на ћирилици), Енигматику и Разбибригу, који по својој популарности и продаји такође немају достојног конкурента на тржишту.

У технолошком смислу, Политика АД у свом другом веку наставља са развојем. Године 2007. прва у Србији набавља комплетну линију за тврди повез, а 2008. монтира тридесетдвостраничну ротацију, што јој омогућава да поново буде лидер у штампарству на овим просторима.

Од 2012. године промењен је инострани партнер у фирми Политика новине и магазини, пошто је WАЗ продао свој удео компанији ООО Еаст Медиа Гроуп из Руске Федерације.

НЕ БУДИТЕ НЕПИСМЕНИ: Избегните највеће правописне грешке

Многи заврше чак и факултете, а и даље остају неписмени због ових 15 великих грешака

Хајде да вас видимо:

1. Ако НЕЗНАШ, онда заиста не знаш. Ипак, врло је лако научити која се четири глагола са негацијом у српском језику пишу спојено – нећу, нисам, немој и немам. Остале негације глагола пишу се одвојено. Дакле, правилно је НЕ ЗНАМ, НЕ МОГУ, НЕ ЖЕЛИМ, НЕ УМЕМ, НЕ ВРЕДИ, НЕ ЧЕКАЈ МЕ…

2. Горенаведено правило важи само за глаголе. Код придева и именица речца НЕ сраста са другом речи, па тако имамо НЕЧОВЕКА, НЕЗНАЊЕ, НЕЗРЕЛОГ ИЛИ НЕПИСМЕНОГ, а НЕ – НЕ ЧОВЕКА, НЕ ПИСМЕНОГ…

3. ДАЛИ сте ви ово разумели? Јесте, ако реч ДАЛИ схватате само као глагол ДАТИ употребљен у 2. лицу множине перфекта. ДА ЛИ се као питање увек пише одвојено. Као и ЈЕ ЛИ, БИ ЛИ, ХОЋЕМО ЛИ… Скраћени облици пишу се овако: ДА Л’, ЈЕ Л’… НИКАКО БЕЗ АПОСТРОФА И НИКАД СПОЈЕНО!

4. ЈЕР вам српски језик заиста толико тежак, ЈЕЛ сте били лењи у школи да га научите? Никада не мешајте ЈЕР И “ЈЕЛ”, премда не само да нису исте врсте речи, већ реч “ЈЕЛ” не постоји. Пише се само ЈЕ Л’ уместо ЈЕ ЛИ.

5. Не пише се ХВАЛИ, него ФАЛИ. Није ПРОТЕСТВОВАТИ, већ ПРОТЕСТОВАТИ. Никако ЕУРО, него ЕВРО. Не ПРЕЦЕДНИК, већ ПРЕДСЕДНИК… Али, ПОТПРЕДСЕДНИК, а не ПОДПРЕЦЕДНИК! Није РАДОСАН и ЧАСАН већ РАДОСТАН И ЧАСТАН. ТРЕНУЦИ И ЗАДАЦИ правилно је уместо ТРЕНУТЦИ И ЗАДАТЦИ. Каже се ИЗВИНИО сам се, а не ИЗВИНУО сам се (од глагола ИЗВИНИТИ СЕ).

6. Пишемо ЈА БИХ, али ТИ БИ, ОН БИ, МИ БИСМО, ВИ БИСТЕ, ОНИ БИ. НИКАКО ЈА БИ и ТИ БИХ!

7. БИО, РАДИО, ПОПРАВИО, УРЕДИО, НАМЕСТИО… Већ и врапци на грани требало би да знају да БИЈО није одлика писменог човека.

8. Ако сумњате да сте од некога виши, онда сигурно боље познајете језик од онога ко СУМЉА да нисте ВИШЉИ.

9. Ако путујете колима и једете кашиком ви сте бољи познавалац језика од некога ко путује СА КОЛИМА или једе СА КАШИКОМ. Нарочито ако једе С’ КАШИКОМ, мора му се објаснити да апостроф НИКАДА не иде уз скраћени облик предлога С, чак и када се правилно употребљава (нпр. С НАМА, С ЊИМ).

10. – У ВЕЗИ ТОГА желиш да се консултујеш САМНОМ?
– Шчим?
Каже се У ВЕЗИ СА ТИМ и СА ЧИМ или С ЧИМ, а не ШЧИМ. САМНОМ никако не може бити исправно, јер је правилно СА МНОМ, СА ТОБОМ, СА ЊОМ…

11. СВО ВРЕМЕ нисам СНИКИМ желео да се дружим на екскурзији.
СВЕ ВРЕМЕ био си само у заблуди да се пише СНИКИМ уместо правилног НИ СА КИМ, као што се пише и НИ СА ЧИМ, НИ СА ЈЕДНИМ… И као што се каже СВЕ ВРЕМЕ, а не СВО ВРЕМЕ.

12. Обзиром да сам бијо на концерту, видо сам много слушаоца и гледаоца у сали.
С ОБЗИРОМ НА ТО да сам БИО на концерту, ВИДЕО сам много СЛУШАЛАЦА И ГЛЕДАЛАЦА у сали.

3. Др. Ристић је најстрожији лекар у болници.
Иза скраћенице за ознаку професије “др” НИКАДА се не пише тачка, јер је “др.” са тачком скраћеница за реч ДРУГИ одн. ДРУГО, а користи се најчешће приликом набрајања. Каже се НАЈСТРОЖИ, јер правилна компарација придева гласи овако: СТРОГ – СТРОЖИ – НАЈСТРОЖИ, као и ВИСОК – ВИШИ – НАЈВИШИ.

14. – Добар дан, желите ли бурек за понети.
– Да, јешћу га кући.

Правилно је ЗА НОШЕЊЕ и КОД КУЋЕ.

15. – Поћићу ка Београђанци и чак шта више попећу се на њен задњи спрат.
Пише се ПОЋИ ЋУ, ЧАК или ШТАВИШЕ (плеоназам је писати и ЧАК и ШТАВИШЕ) и Београђанки (јер је назив зграде Београђанке настао од властите именице која означава становницу Београда). Задњи се користи у смислу последњи. Исправно је писати и ЗАДЊИ И ПОСЛЕДЊИ.

Извор:
Српски сајт/Опанак.рс | Фото: Пиксабеј

Како се пише: Нова година или нова година?

Да ли честитамо нову или Нову годину?

Некада смо писали честитке, а данас порукама или преко друштвних мрежа честитамо празнике. Ако спадате у групу оних који не желе да све напишу великим словима већ пазе на правоис, важно је знати следеће. Правописна правила кажу да се придев нова у новогодишњој честитки пише малим почетним словом ако се мисли на целу наступајућу годину, а великим ако се честита празник.

Како особа којој честитамо празник сигурно не би помислила да јој честитамо само тај један дан – 1. јануар, пишемо мало слово н, али како је обичај да се честита управо празник, не треба избегавати облике „Срећна Вам Нова година”.