На данашњи дан рођен Сава Шумановић

Сава Шумановић је рођен 22. јануара 1896  у Винковцима.   је био један од најзначајнијих сликара српске уметности 20. века. Убројен је и у 100 најзнаменитијих Срба.

Рођен је у Винковцима, a када је имао четири године породица се преселила у Шид. Гимназију похађа у Земуну, где почиње да се интересује за уметност. Касније ће се успротивити очевој жељи да постане адвокат и 1914. у Загребу уписати Вишу школу за умјетност и обрт. Ову школу завршава са најбољим оценама 1918. Тада почиње да јавно излаже своја дела.

У својим раним делима, Сава инсистира на атмосфери и спретно користи бојене сенке и танке слојеве боје. Поред сликарства, бави се илустрацијом, графиком и сценографијом. Сликарство Саве Шумановића у овом периоду показује утицаје сецесије и симболизма.

Јесени 1920. Сава је отишао у Париз и изнајмио атеље на Монпарнасу. Учитељ му је био Андре Лот, истакнути ликовни педагог правца аналитичког кубизма. У Паризу се дружио са Растком Петровићем, Модиљанијем, Макс Жакобом и другим уметницима. Утицаји кубизма су видљиви у овој али и у каснијим фазама сликаревог рада. Може се оправдано рећи да је овај сликарски језик Сава Шумановић донео у Србију и да његова дела остају најрепрезентативнији пример домаћег кубистичког сликарства.

Наредних година живи и слика у Загребу. Јавност и критика не прихватају његова дела, па се из протеста потписује француском транскрипцијом на сликама. Године 1924. пише студије „Сликар о сликарству“ и „Зашто волим Пусеново сликарство“, дела која су полазиште за разумевање његове естетике. Поново борави у Паризу 1925, где прихвата утицаје Матисовог сликарства.

Године 1927. Сава Шумановић је насликао „Доручак на трави“ који је наишао на одличне критике у Француској. Нешто касније је за 7 дана и ноћи интензивног рада насликао слику „Пијана лађа“ коју је изложио на салону независних. Инспирација за слику је била истоимена песма Артура Рембоа која је до њега дошла преко Растка Петровића који му ју је рецитовао. Друга инспирација је била слика Теодор Жерикоа „Сплав Медуза“. Критичари су ово дело дочекали са подељеним критикама, а Сава је исцрпљен радом тешко поднео оне негативне.


Пијана лађа

Враћа се у Шид 1928, уморан од тешких услова живота, рада и лоших критика. У Шиду слика сремске пејзаже. Његову самосталну изложбу у Београду критичари су веома позитивно оценили. Новац од продаје слика омогућио му је да поново оде у Париз. Ту настају значајне слике: „Луксембуршки парк“, „Црвени ћилим“, „Мост на Сени“. Ова дела карактерише поетски реализам и умерени колористички експресионизам.

Шумановићева дела из познијег периода се одликују светлим бојама, и лирском атмосфером. Свој стил, који сам назива како знам и умем, прилагођава мотиву.

По повратку у Шид, 1930, слика локалне пејзаже и актове. Три године ради на циклусу великих платана „Шиђанке“, а касније на циклусу „Берачице“, посвећеном берби грожђа.

За време Другог светског рата Шид улази у састав Независне Државе Хрватске и ћирилица је забрањено писмо, па се Сава из протеста не потписује већ само означава годину настанка слике.

На Велику Госпојину, 28. августа 1942. годин, Саву су, заједно са још 150 Срба из Шида, око 6 сати ујутру, ухапсиле усташе и одвеле у Сремску Митровицу. Сви они су после мучења стрељани, вероватно 30. августа, после чега су сахрањени у заједничку масовну гробницу.

Њему у част установљена је сликарска награда Сава Шумановић. Сачувано је више његових писама упућених Растку Петровић.

Највећи број његових дела се чува у Галерији слика „Сава Шумановић“ у Шиду. У њој се налази више од 400 дела, од којих 350 уља на платну, цртежи, пастели и документација.

Једна његова слика „Купачица“ од 1927. године се налази у музеју „Ежен Буден“ у Француској и културној јавности у Србији је била непозната 85 година. Седамнаест његових дела насталих у Паризу 1920-1929 изложено је у Спомен-збирци Павла Бељанског 2013. године.

 

Српски сајт
Фото: Википедиа

Ово је 100 најчешћих презимена у Србији: Да ли је и ваше на списку?

Коришћење презимена усталило се у српском народу у XVIII веку, а до тада је прошло кроз неколико фаза. Пре настанка презимена био је распрострањен обичај да се уз име додаје назив племена из којег се потиче. Затим су коришћени тзв. патроними, изведени из имена очева – од Ивана су настали Ивановићи, од Марка Марковићи, од Петра Петровићи итд.

Начини на који су настајала су разни, а ево неких од њих:

1. по оцу (најчешће) – Бранковић, Ненадовић, Вукашиновић
2. по племену – Бодрић, Дробњак, Васојевић
3. по звању – Капетановић, Поповић, Војводић
4. по занимању – Чобановић, Ковачевић, Златаревић
5. по надимку – Курјаковић, Сурла, Затезало
6. по особинама – Главоњић, Лепојевић, Мудринић
7. по месту порекла – Добрњац, Гламочанин, ЛучанинОво су 100 најчешћих презимена у Србији.

1. Јовановић
2. Петровић
3. Николић
4. Илић
5. Ђорђевић
6. Павловић
7. Марковић
8. Поповић
9. Стојановић
10. Живковић
11. Јанковић
12. Тодоровић
13. Станковић
14. Ристић
15. Костић
16. Милошевић
17. Цветковић
18. Ковачевић
19. Димитријевић
20. Томић
21. Крстић
22. Ивановић
23. Лукић
24. Филиповић
25. Савић
26. Митровић
27. Лазић
28. Петковић
29. Обрадовић
30. Алексић
31. Радовановић
32. Лазаревић
33. Васић
34. Миловановић
35. Јовић
36. Стевановић
37. Миленковић
38. Милосављевић
39. Младеновић
40. Живановић
41. Симић
42. Ђурић
43. Недељковић
44. Новаковић
45. Маринковић
46. Богдановић
47. Кнежевић
48. Радосављевић
49. Михајловић
50. Гајић
51. Митић
52. Стефановић
53. Благојевић
54. Антић
55. Васиљевић
56. Јевтић
57. Ђокић
58. Стојковић
59. Вуковић
60. Ракић
61. Станојевић
62. Пешић
63. Тасић
64. Милић
65. Милановић
66. Здравковић
67. Грујић
68. Бабић
69. Вучковић
70. Матић
71. Перић
72. Ћирић
73. Пауновић
74. Марјановић
75. Максимовић
76. Анђелковић
77. Јаковљевић
78. Гавриловић
79. Вељковић
80. Тошић
81. Трајковић
82. Ивковић
83. Арсић
84. Милетић
85. Величковић
86. Радовић
87. Миљковић
88. Нешић
89. Јеремић
90. Радуловић
91. Ђурђевић
92. Милојевић
93. Урошевић
94. Бошковић
95. Трифуновић
96. Божић
97. Радивојевић
98. Ђукић
99. Милутиновић
100. Стаменковић

Плакета ,,Жанка Стокић“ одлази у руке Слободе Мићаловић

На Позоришним свечаностима ,,Жанки у част“, одржаним у Кучеву, плакету ,,Жанка Стокић“ за најбоље глумачко остварење освојила је Слобода Мићаловић, за улогу Френки у ,,Френки и Џони“, рађеној у продукцији Народног позоришта из Београда и Сомборског позоришта.

 

Ову одлуку донео је Уметнички савет, који је радио у саставу: Љиљана Јовић, дипломирана историчарка уметности , Бојан Вељковић, магистар примењених уметности и Александар Станковић, професор српског језика и књижевности.

– Слобода Мићаловић кроз лик Френки осветљава комплексност мушко-женских односа садашњице. Раскошним талентом и сувереном игром, Слобода гради карактерни лик који савладава страхове и неуспехе шаљући поруку и охрабрење публици да права љубав никада не касни. Слобода Мићаловић, уверљиво, дочарала је широк дијапазон карактерних црта и емоција овог упечатљивог лика. Са лакоћом кроз читав комад својом снагом и глумачком убедљивошћу пленила је сценом – наведено је у образложењу одлуке о награди. Уручење плакете обавиће се у Народном позоришту у Београду, у термину који ће накнадно бити објављен.

 

Српски сајт/Данас
Фото: Принтскрин

Данас је Михољдан, овако се обележава овај празник

Српска православна црква обележава данас празник светитеља и великог подвижника хришћанске вере Кирјака Отшелника, али је и у српском народу овај дан познат невезано за овог свеца – као Михољдан.

Данас је умногомо необичан дан. Михољдан као празник вековима уназад обележавају на исти дан (12. октобра по Грегоријанском и новојулијанском календару а 29. септембра по старојулијанском), католици, православни и протестанти широм Европе. По томе је овај датум јединствен међу хришћанима разних конгрегација.

Тамо је српски реформатор казао да је Михољдан у народу примљен под утицајем католичке цркве (јер Светог архангела Михаила СПЦ слави 20. новембра – Аранђеловдан), која је нарочито имала снажно деловање на Србе који су од Турака избегли у Аустро-Угарску, те да је прећутно и Српска православна црква прихватила овај обичај.

Још понечему данашњи дан није као други. За разлику од многих других црквених празника, када се „забрањује ово или оно“, народ каже да на данашњи дан баш треба радити – али не у кући.

Тај обичај потиче из времена када су се почетком октобра обављали последњи пољопривредни радови пред почетак зиме, тако да су све снаге биле упрте у те послове, а они кућански могу да сачекају и зимско време.

Постоји и веровање да се на Михољдан не треба венчавати. И ово је веровање такође утемељено на томе да сватови не би могли да окупе госте јер су сви заузети другим пословима за припрему за зиму.

У Боки Которској, Михољдан зову још и господски празник, јер су га славиле чувене поморске породице тог краја, а морнари на овај дан никада нису испловљавали на море како не би увредили свеца.

Српски народ верује и да су рођени на овај дан посебно надарени и да ће имати много среће у животу.

Мишји дан

Данашњи дан се назива и мишји дан. Верује се да ће мишеви и друге пољске животињице угинути на данашњи дан ако дотле у своја склоништа нису допремили храну за преко зиме. Сходно томе Михољдан се сматра и даном после којег треба полако почети са припремом зимнице.

Неко индиректно „оправдање“ за име у православном календару је спомињање освештање базилике Светог Михаила у околини Рима, али је вероватније (оспоравано) тумачење које је дао Вук Стефановић Караџић у свом „Ријечнику“.

Влашке Тетке и михољска магија

Према наводима етнолога Милета Недељковића (“Српски обичајни календар”), најзанимљивије светковине на Михољдан забележене у југоисточној Србији и Румунији. Житељ Дунавске клисуре, околине Доњег Милановца, Мајданпека, Неготина, и њихови суседи из Молдавије и Влашке, на Михољдан празнују и такозвани Тејкиндан, посвећен женским демонима Теткама (три старије жене у црнини које доносе велике епидемије попут грипа, богиња, колере…).
Према народном веровању, тек после Михољдана наступа права јесен, иако она календарски већ увелико траје. Октобарски топли дани везани за овај народни и верски празник познати су као Михољско лето, али је оно изостало ове године.

Уз Михољдан су везане и велике Задушнице и сви хришћани на сам дан славе или у суботу после њега, одлазе на гробље да упале свеће својим прецима и преминулој родбини.

О СВЕТОМ КИРИЈАКУ

Свети Киријак рођен је у Коринту крајем четвртог века и за живота је сматран стубом хришћанства и узором монашких врлина.

Читајући Свето писмо, врло рано је почео да се диви устројству спасења људског рода, а жеља за духовним животом одвела га је у Јерусалим, где је ступио у манастир и добио почетна упутства о монашком животу.

Боравио је у више манастира, посвећен хришћанској вери и борећи се против јереси.

Предање каже да је био крупан и снажан човек, иако је цео живот провео у строгом посту. Пред крај живота боравио је у монашкој породици Светог Харитона, где су монаси јели једанпут дневно, и то по заласку сунца.

Киријака су монаси поштовали као исцелитеља и утешитеља болесних и невољних. Поживео је 109 година и упокојио се 557. године у пустињи, где је провео старост и последње године живота.

У православном календару се на овај празник помиње и освештање базилике Светог Михаила у околини Рима, што је и објашњење за назив празника.

Свети Кирјак је заштитник и слава многих српских домова. Слави се у Боки Которској као заштитник помораца, а у појединим српским селима одржавају се заветине и организују литије.

 

Српски сајт/Мондо
Фото: Википедиа

Позив на Осму медијску конференцију дијаспоре и Срба у региону

Удружење новинара Србије (УНС) и Министарство спољних послова – Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, позивају вас на осму по реду медијску конференцију дијаспоре и Срба у региону која ће бити одржана 26. октобра са почетком у 10 сати, у Прес центру Удружења новинара Србије (Кнез Михаилова 6/III).

Ове године конференција ће бити посвећена српском језику и култури и улози коју медији и организације дијаспоре и региона имају у њиховом очувању. Биће речи о употреби ћириличких фонтова у дигиталној комуникацији, коришћењу на друштвеним мрежама, као и могућностима повезивања заједнице на Фејсбуку.

На конференцији ће бити представљен пројекат онлајн менторства за унапређење веб сајтова и активизма на друштвеним мрежама медија и организација региона/дијаспоре.

Медији и организације моћи ће да представе своје иницијативе и пројекте којима се промовишу српски језик и чува културно наслеђе.

Пријаве за учешће треба послати до петка, 20. октобра 2017. године на мејл pc@uns.org.rs.

 

Фото: Илустрација, пиксабеј

Ћирило и Методије

Ћирило и Методије, Свети Кирил и Методије Равноапостолни били су рођена браћа, родом из Солуна, од родитеља Лава и Марије.

Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу. Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин). Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада по заповести царевој ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре. Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа. После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски.

На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину. На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима. По његовој смрти – а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године – ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу.

Планина у Канади носи име једног Крагујевчанина

Планина у Канади носи име једног Крагујевчанина. Зорану Ивковићу (81) који у Немачкој живи од 1964.године, данас је у Крагујевац донео још један предмет који је користио његов преда, а он на томе ради још од 2005. године.

– Војвода Радомир Путник је био је један од оних Крагујевчана, бисера, који су обележили историју и који се борио за очување и мир своје земље – рекао је на пријему у Градској кући члан Градског већа за културу Миљан Бјелетић. Припадам генерацији која је историју учила од Прве офанзиве (НОБ, током Другог светског рата), а баба је причала о Балканским ратовима и данас сам поносан што смо у Србији схватили улогу и значај погинулих у Првом светском рату – рекао је Ивковић.

Народни музеј је у сали Прве гимназије организовао научни скуп „Војвода Радомир Путник, година јубилеја“.

Век од смри војводе Радомира Путника, војсковође и начелника Главног Ђенералштаба Војске Краљевине Србије у балканским и Првом светском рату, обележен је и у Београду.

Путник је рођен 24. јануара 1847. године у Крагујевцу, а војничко звање је стекао на Артиљеријској школи у Београду.

Слабо је познато, међутим, и да једна планина у Канади носи име по нашем војводи. Одмах по завршетку Првог светског рата, у почаст начелнику Врховне команде српске војске и првом српском војводи Радомиру Путнику. Планина Путник названа је у знак вечног сећања на мушкарце и жене из савезничких оружаних снага у Србији и њиховог вође, војводе Радомира Путника (1847-1917). Србија је изгубила четвртину свог становништва, како припадника војске, тако и цивила за време Првог светског рата (1914-1918). Ова жртва била је део канадских и савезничких борби у Европи против три царевине у циљу заштите људских права и слободе човечанства.

Творац је за то време савремене српске војске, у школовање и обуку официра увео је решавање тактичких задатака, војску је осавременио наоружањем и на кључна места поставио талентоване официре.

Икрагујевац

Албум првенац: Београдски Бла Бла Бенд објавио свој деби албума „Године“

Београдски Бла Бла Бенд је после вишегодишњег рада објавио свој деби албума „Године“ у издању ПГП-РТС.

Насмејани, расположени и видно узбуђени због званичне промоције свог музичког првенца Тијана, Душан, Милош, Небојша, Огњен, Горан и Рале били су изврсни домаћини заиста великом броју сарадника и пријатеља који су дошли да их подрже.

Међу њима су били и: Бојан Режак, Невена Божовић, Воја Аралица, Зое Кида, Били Кинг, Локо Банд, Марко Милутновић и Микица Антонић (ПГП РТС), Александар и Алексадра Игњатовић и многи други.

У официјелном делу говорили су: Главни и одговорни уредник ПГП РТС-а Марко Милутиновић, музички консултат Марија Каран и Душан Зрнић испред бенда. Истакнуто је да је албум „Године“ Бла Бла Банда логичан и очекивани (ауторски) корак даље у њиховој вишегодишњој музичкој каријери, те да је реч о „чистом“ поп албуму без икаквих примеса других музичких стилова. Такође је истакнуто да се, због такве формације вокала у бенду, по први пут на једном музичком издању могу наћи: соло нумере, мушко-женски и мушки дуети.

 

Испред издавача, Марко Милутновић напоменуо је да нису имали дилеме када је била реч о објављивању овог издања јер ПГП РТС као национални дискограф са преко 200 000 музичких нумера у фонотеци има обавезу и интересовање да подржи квалитетна музичка издања, а нови албум Бла Бла Бенда то свакако јесте!

Испред Бла Бла Бенда окупљенима се обратио Душан Зрнић који је истакао да бенд у постојећем саставу ради последње три године и да је ово тим који саршено функционише. Изузетна захвалност упућена је и ауторима на албуму: Горану Ковачићу, Кикију Рахимовском (Загреб) и Бојану Васићу који су на идеалан начин уобличили музички израз Бла Бла Банд-а. Присутни су затим по први пут уживо чули три „ударне“ песме са албума „Године“ – насловну нумеру, дуетску баладу „Године“, дует Душана Зрнића и Милоша Мариновића – „Кравата“ и хит „Лепо моје“.

Зашто су наши преци спавали два пута у току ноћи?

Зашто су наши преци спавали два пута у току ноћи? Наши преци нису спавали овако као што ми данас спавамо. Нисмо увек спавали осам сати у континуитету. Спавало се око 12 сати и то тако што се прво спавало три до четири сата, па су људи онда били будни од два до три сата, а затим поново спавали до јутра.

Зашто су наши преци спавали више од нас?

Спавали су два пута у току ноћи. Баке и деке јесу спавали као ми сада, али они који су живели у 19. веку нису. Да се некада другачије спавало први је открио Роџер Екирч, професор историје. Његово истраживање је показало да нисмо увек спавали осам сати у континуитету. Спавало се око 12 сати и то тако што се прво спавало три до четири сата, па су људи онда били будни од два до три сата, а затим поново спавали до јутра.

Примери су расути широм литературе, докумената, судских списа…

Један енглески лекар је нпр. написао да је идеално време за проучавање и размишљање између првог и другог сна, а управо је то време било и период када су људи имали највише сексуалних односа.

Највише су остајали у својим креветима и спавац́им собама, понекад читали, а често користили то време и да се моле. Неки су имали секс, неки ишли у посету суседима.А када је дошло до промене?;приписује промену појави уличног осветљења, а онда и светлу у домовима.

Треба напоменути да за спавање из два дела треба много таме која је, наравно, могућа само у зимским месецима. Што је већи ниво дневне светлости током лета и другим годишњим добима дократно спавање је тешко или чак немогуће.

Можда је овакав вид спавања био само механизам преживљавања кроз дуге, хладне ноћи у досадне зиме.

Када се следећи пут пробудите у 2 ујутру, а не можете да заспите, само се сетите своје пра, пра, пра, пра, прабабе. Она је тако устајала сваке ноћи.

Уједињени Арапски Емирати: Најактуелнија обећана земља

Уједињени Арапски Емирати су нафтом богата блискоисточна држава која заузима територију југоисточног дела Арабијског полуострва уз Персијски залив у региону југозападне Азије. Граничи се са Оманом и Саудијском Арабијом. Шест емирата у Персијском заливу: Абу Даби, Дубаи, Шарџа, Ум ел Кајвејн и Фуџејра склопило је споразум о оснивању федерације Уједињени Арапски Емирати. Споразум је на снагу ступио у децембру 1971, а у фебруару 1972. се федерацији прикључио и емират Рас ел Хајма.
Пешчана пустиња заузима већину земље, са планинама на североистоку (највиши врх Јибир на планини Хајар, 1.527 m). Дуж обале се налазе слане равнице.

Држава Уједињених Арапских Емирата је најразноликија држава блиског истока у погледу становништва. Средином 1980-их година велики број људи из јужне Азије је емигрирао у УАЕ. Високи стандард живота и висока могућност запошљавања је привукао велики број Индијаца и Пакистанаца. 2006. године, у УАЕ било је пријављено око 1,2 милиона држављана Индије и око 300.000 држављана Пакистана[3]. Становништво УАЕ чине:

Емирати (локални Арапи) 16,6%
Арапи из других арапских земаља 23%
Држављани земаља јужне Азије 42,3%
Држављани земаља из остатка Азије 12,1%
Остали 6%

Срби у Уједињеним Арпаским Емиратима

Ово је српска заједница новијег датума коју чине високообразовани људи који углавном раде за стране компаније које послују у УАЕ.То су пре свега архитекте, машински и грађевински инжењери као и стручњаци за информационе технологије.Њихов број се креће од најмање 6.000 па до 15.000 и живе углавном у Дубаију и Абу Дабију.

2012. године су Срби покренули иницијативу за отварање конзулата Србије у Дубаију јер Србија нема дипломатско представништво у УАЕ, док је најближе представништво у Каиру, Египат. Амбасада Србије у УАЕ је отворена септембра 2013. године са седиштем у Абу Дабију.
Главни град: Абу Даби
Највећи град: Дубаи
Службени језик: арапски

 
Дубаи

Дубаи је највећи град Уједињених Арапских Емирата и један од седам емирата. У њему живи око 1.241.000 становника. Дубаи се први пут спомиње 1095, а најстарије насеље потиче из 1799. Познат је у свету као једна од најатрактивнијих туристичких дестинација. Према попису из 2006. у овом граду живи 1.492.000 становника.

Абу Даби

Абу Даби је главни и други по величини град у Уједињеним Арапским Емиратима. Такође је главни и највећи град у емирату Абу Даби. Број становника према попису из 2014. године износи 1,5 милиона.

У Абу Дабију се налазе институције савезних органа власти, седиште Владе Уједињених Арапских Емирата, дом династије Емири породице и председника Уједињених Арапских Емирата, који припада овој породици. Брз развој и урбанизација Абу Дабија, заједно са релативно високим просечним примањима становништва, претворили су овај град у велику и напредну метрополу. Данас је Абу Даби средиште политичких и индустријских активности, као и велики културни и комерцијални центар, захваљујући својој позицији главног града. Абу Даби поседује око две трећине од 400 милијарди долара вредне економије Уједињених Арапских Емирата.