СЕСТРИНСКА ЉУБАВ НАДМАШИЛА СВЕ: Материцу дала близнакињи да би могла да роди

Сестринска љубав једна је од највећих на свету, а то је недавно доказано и у срцу Београда. Сестра која је рођена са материцом има троје деце, док је друга одувек гајила жељу за потомством упркос судбини која јој је одузела ту могућност с доласком на свет. Због огромне љубави коју гаје једна према другој, једна сестра поклонила је другој своју материцу, те ће и она моћи да ужива у чарима материнства. Након овог геста свет је застао и уперио рефлекторе у њих, не само због невероватног подвига већ и зато што је први пут у свету трансплантирана материца код једнојајчаних близнакиња.

О огромној срећи, узбуђењу, ерупцији емоција и самој трансплантацији ове тридесетчетворогодишњакиње рођене у околини Београда, ипак нису желеле да говоре док се поступак не заврши. Наиме, сестри којој је трансплантирана материца урађена је вантелесна оплодња и за шест месеци требало би да ужива у трудничким данима.

Проф. др Зоран Радојичић, директор Тиршове, рекао је да је овај случај у Београду специфичан у односу на неколико захвата у свету јер имамо једнојајчане близнакиње, једна је рођена без материце, друга има материцу и троје деце.

– Због тога пацијенткињи која је добила материцу нису потребни лекови против одбацивања органа непознатог даваоца, који се иначе дају приликом трансплантације када ткива нису подударна, јер ово су близнакиње и састав органа и ткива две сестре је потпуно исти. А када се не пију ти лекови, веће су шансе и да пацијенткиња изнесе трудноћу у будућности – објаснио је проф. др Радојичић.

Операција је добро прошла, проток крви у пресађеној материци је веома добар, ембриони су спремни и очекује се да ће за шест месеци бити урађен ембриотрансфер.

Операцију која је трајала 16 сати обавио је међународни тим од 25 врхунских хирурга из Шведске, САД, Израела и Србије. Операцију су предводили проф. др Матс Бранструм из Универзитетске болнице у Гетеборгу и др Стефан Тулијус, професор са Харварда, шеф трансплантационе хирургије. Тим су чинили и стручњаци из Гетеборга – др Пернила Дом Келер, др Никлас Кванструм и лекари из САД, Израела и Србије. У тиму из Шведске био је и др Милан Миленковић из Универзитетске болнице, који је за „Блиц“ пре три године говорио када је рођена прва беба захваљујући трансплантацији материце.

– Сестри која је добила материцу урађена је вантелесна оплодња, имамо 13 ембриона и сада чекамо шест месеци да материца профункционише. Трансплантација материце важна је не само за особе које су рођене без ње, већ и за жене којима је она одстрањена због карцинома, а којих нажалост све више има – објаснио је др Миленковић.

Статистика: Трансплантације у свету

Америка: 5

Праг: 3

Саудијска Арабија: 1

Турска: 1

Бразил: 1

Кина: 1

Извор: Блиц

Мобилна сестра: Богатим искуством и осмехом сваки дан боји у ружичасто

Жаклина Недељковић је дама која својим знањем и искуством пружа помоћ људима којима је потребна помоћ медицинске сестре у кућним условима. Како сама воли да каже, ради са бебама, мамама, људима којима је помоћ у кући потребна након операција или старима и непокретнима. Године рада у медицинским установама државног, а затим и приватног типа учиниле су да је Жаклина данас позната широм престонице, а богато искуство инспирисало ју је да се од недавно упусти и у предузетничке воде са својом фирмом – Амбулантом за здравствену негу „Мобилна сестра“.

– Радила сам на различитим одељењима, са млађима и старијима, са људима које су мучили најразличитији проблеми. Ипак, након неког времена схватила сам да је време да и сама кренем у приватни сектор. Било је неопходно да пре свега стекнем самопоуздање, да нађем начин да сама у својој глави сложим све коцкице и да се упустим у те воде. Идеја о отварању сопствене фирме постојала је дуго у мојој глави, а преломни тренутак је била једна повреда ноге коју сам доживела и након које сам два месеца остала везана за кревет – тако је настала „Мобилна сестра“.

Како медицина напредује тако је број постоперативних дана боравка у болници све краћи, па је Жаклини било јасно да се ту отварају врата за неке нове пословне подухвате.

– Драго ми је да сам имала помоћ околине и мојих најближих. Када сам прелазила из државног у приватни сектор, нисам имала подршку јер су сви сматрали да није права одлука напустити државни сектор. Ипак, када сам после 13 година рада за приватника прешла у сопствену фирму, добила сам огромну подршку околине.

Колико је тешко бити жена предузетник у Србији?

– Бизнис као бизнис природно је предвиђен за мушкарце. Прва асоцијација на успех у послу код нас је и даље мушка фигура. Њихова природна предиспозиција је да буду заштитници, да донесу храну, да брину о породици. Сада жене све чешће покушавају да се пробију на терену који је на неки начин њихов, да заузму ту доминантну позицију. Самим тим жена мора много борбеније да наступи, да би се доказала.

Увек је знала шта и како жели и стално се едуковала у различитим смеровима.

– Имала сам срећу да сам се млада остварила као мајка, накупила богато радно искуство, а онда су се стекли и услови : деца су порасла и ја сам могла да наставим да се образујем. Са 35 година сам уписала факултет. Стизала сам и да радим за приватника, и да идем на предавања, да се бринем о породици…

Ипак, то сматра само делом пута успешног предузетника.

– Никада нисам одустала од различитих врста обука и усавршавања. Едуковала сам се у различитим смеровима, ишла на различите радионице, предавања, ширила мрежу својих контаката, стално читала. Упознала сам и оне који су од кутије чарапа створили империје, али и високообразоване који се нису снашли. Стална надоградња знања и велика друштвена мрежа највише значе. Није довољно само формално образовање. Важно је имати тај предузетнички дух.

Ново време доноси и нове области рада и интересовања, а Жаклина је кроз обуке које је похађала схватила да је и офлајн и онлајн присуство у свести људи подједнако важно.

– Едуковала сам се и о Гугл аналитици, и о говору тела, и о маркетингу… Неки кажу да су семинари губљење времена, а ја сматрам да је свако ново знање корак више ка усавршавању и посла, а и себе лично.

Сви који су је упознали не могу да не примете њен упечатљив стил. Занимало нас је одакле идеја да у ординацији и у њеном одевном стилу доминирају розе и љубичаста боја.

– То је нека врста интуитивног брендирања, а све је кренуло случајно. Када сам почела да сређујем стан пре неколико година, имала сам помоћ другарице која је архитекта. Када ми је послала слике са идејама за стан доминирале су розе и љубичаста боја. Она се за те боје мог стана одучила на основу боје ружа и лака које је виђала на мени и рекла да сматра да сам то ја.

Жаклина је прихватила њен предлог. У међувремену је променила и боју косе, а онда је дошао на ред и рад на уређењу амбуланте па је исту нијансу употребила и у свом радном окружењу.

– Ово је сада моје ружичасто царство, каже Жаклина уз осмех.

Жаклина је и добитница титуле „Жена змај“ 2016“ коју додељује Удружење пословних жена Србије.

– За мене је та награда не само подршка и признање колегиница из УПЖ Србије, већ и нека врста „награде за храброст“ и потврда да сам учинила праву ствар. Уверена сам и да мој пример разбија постојеће клишее и инспирише многе жене да се одваже и крену предузетничким стопама, поготово у зрелом добу – истиче Жаклина.

Наш сајт је пре свега окренут дијаспори. Радили сте и за наше људе који су у иностранству, а овде имају чланове породица. Да ли вас контактирају?

– Морам да нагласим да сам очекивала да ће ме чешће звати старији људи који имају некога овде. Ситуација је заправо другачија. Све чешће ме зову све млађи и млађи људи који су отишли, а овде су оставили родитеље којима је потребна помоћ. Њима који су далеко је тешко да овде било шта организују. Моја предност је што знам шта може да се уради у кућним условима, а шта је за хоспитализацију. Имала сам случај да ме је контактирао наш човек из иностранства који је овде имао двоје веома старих родитеља који су имали велики број дијагноза чија је нега превазилазила кућне услове и изискивалa смештање у дом. Захваљујући мом ранијем радном искуству тачно знам шта, како и докле се може. Био ми је изузетно захвалан јер сам му, како је сам рекао, отворила очи.

Који су даљи планови?

– Имам доста планова, али као регистрована медицинска сестра морам да постојим пет година како бих неке од њих спровела у дело. Ипак, идем ка томе, а у међувремену уживам у свом послу. Неки след ствари би био отварање старачког дома, али то су планови за будућност.

Највише воли да ради са бебама, али њени пацијенти су сви подједнако важни и драго јој је да има прилику да помогне свима којима је помоћ потребна.

Посао је дошао до нивоа када јој је потребно проширење броја запослених, али како каже, потребно је да нађе некога ко би живео живот њене амбуланте заједно са њом.

– Ово није посао од 9 до 17 часова. Ја и када сам у парку на клупи мени телефон звони и ја морам да будем доступна корисницима мојих услуга, али сам на крају дана ипак задовољна и срећна.

Аутор: Душица Антић-Рашић

Жене предузетнице стално уче и напредују: Успешно реализован Старт-уп тренинг за предузетнице

Удружење пословних жена Србије као што само име каже окупља даме које су се упустиле у предузетничке воде, а жене предузетнице су више пута доказале да су вољне да стално уче и напредују. Са тим у вези у марту 2017. године у Београду је одржана едукација којој су присуствовале почетнице у бизнису, предузетнице које су своје фирме основале у протекле три године или су на самом почетку пословања.

Обуке су биле подељене у два модула, у трајању од по 3 дана.

– Као младој предузетници (9 месеци), али искусној банкарки (15 година) Старт-уп тренинг је проширио знања највише из области дигиталног маркетинга, захвљујући добром тренеру и чланицама којима је ова област професија. Свих 6 дана тренинга имала сам прилику да се представим новом аудиторјуму, да кроз понуђене алате проверим свој бизнис, упознам предности и мане, и на тај начин побољшам сегменте који ће у будућности донети већу присутност на тржишту и бољи профит. Дивим се енергији жена-предузетница, њиховој несебичности да помогну осталим чланицама и храбрости да у условима сурове тржишне економије у којима послују, развијају своје оригиналне идеје – рекла је Ивана Пановић, власница фирме „Слатка Јесен“ за Српски сајт.

Концепт тренинга је базиран на принципу интерактивног учешћа, а циљ пројекта је унапређење иновационих и пословних капацитета.

Утисци које је са нама поделила и Марија Трифуновић, власница фирме „Инструменти МБ д.о.о“ такође су веома позитивни.

– Као и раније, и овог пута тренинг који је организовало Удружење пословних жена Србије био је веома користан. Ово није прво предавање коме сам присуствовала па могу да упоредим. Целокупна организација, предавачи, њихове методе… све је било на веома високом нивоу. Било је корисних информација и из интернет пословања, приче о свот анализама… Заиста носим сјајне утиске – навела је Марија.

Групе од по 5 учесница које су учествовале у обукама, добиће су могућност да наредних месеци имају своју менторку (искусну предузетницу) која ће им бити од помоћи у реализацији пословних циљева.

– Одушевљена сам целокупним курсом. Енергија је била сјајна, и учесница и предавача. Иако сам већ раније доста читала и распитивала се о свему што ми је потребно као некоме ко је на почетку своје предузетничке приче, ова обука ми је отворла видике и за неке нове могућности. Сада, када су се утисци слегли, идемо даље. Чека нас рад са менторима чему се посебно радујем –  рекла је за наш портал Јелена Симовић, власница фирме „Бубица“ која се бави производњом дечје опреме.

Целокупан пројекат је и такмичарског карактера па ће бити омогућено и такмичење тимова који ће представити своје иновационе бизнис идеје.

Маја Гризељ била је један од предавача на овој едукацији. И њени утисци, као и утисци жена које су биле полазнице курса су сјајни.

– Утисци су заиста сјајни. Први пут сам имала овако велику и снажну групу. Све ове жене су већ у послу, а и даље су отворене за нова знања и нове начине размишљања. Свему су приступале са изузетним жаром који је карактеристичан за интелигентне људе. Одлично смо се повезали и сигурна сам да ћемо остати у контакту и на даље сарађивати – истакла је Маја.

Старт-уп тренинг финансирала је Немачка организација за међународну сарадњу-ГИЗ у сарадњи са Удружењем пословних жена Србије, Институтом „Михајло Пупин“ из Београда, Иновационим центром Машинског факултета из Београду и „Кућом Кластера“ из Ниша.

Комплетан тренинг је део пројекта „Подизање иновационих и пословних капацитета МСПП за укључивање у ланце добављача“, финансираног од стране Развојне агенције Србије.

УМЕСТО ЗГРАДА СТВАРА ИКОНЕ: Инжењерка грађевине осликава иконе

Сања Миладиновић из Сокобање по занимању је инжењерка грађевине. Ништа необично помислили бисте. Ипак, оно што ову младу даму издваја у односу на њене колеге са факултета јесте њено тренутно занимање. После завршених студија, Сања је свој животни пут усмерила ка проучавању и стварању икона. Данас је иконописац и за Српски сајт говори о томе како се одлучила за свој животни позив.

 

Одакле интересовање за иконописање?

– Од малена се бавим сликањем и креативним радом. Црквена уметност ме је одувек привлачила. Димензија коју сама икона носи једноставно осваја, а ја сам одувек имала велико поштовање према томе. Моменат који је мени указао светлост у истраживању иконописа је изложба одежада средневековних фресака ,,Освежавање Меморије” у МПУ 2013. године, на којој сам освојила награду сликањем орнаменатике. То је каналисало мене као уметника и потпуно дефинисало оно чиме се и данас бавим.

Колики је процес стварања једне иконе?

– Да бисте створили једну икону, пре свега, требало би да будете верујућ човек, и да непосредно осећате и живите дело које стварате. Тај однос доноси дубљи смисао и разумевање онога што сама икона представља. Потребно је доста труда, познавања технике израде, добар материјал, велика концентрација и прецизност до постизања самог циља.

Да ли су потребна велика улагања и да ли може да се живи од овог посла?

– Добар алат вам је више од пола посла. Сматрам да у квалитет увек треба улагати да би на крају био добар исход и да би човек олакшао себи посао. У сваком другом случају човек се доста намучи. Иконопис не бих могла назвати послом, то је много више од тога. Да се може живети од тога – може. Али свакако сматрам да би свако од нас требало константно да развија своје способности и да се непрекидно усавршава и напредује.

Своју уметничку делатност Сања је ове године крунисала тиме што је постала члан Удружења ликовних и примењених уметника и дизанера Србије, а члан је и академског друштва ,,Византија“.

Где се могу видети ваша и дела удружења чији сте члан?

– Удружења стално организују изложбе, у земљи и иностранству и на тим окупљањима се могу видети многа наша дела и велики број уметника. Учествовала сам на великом броју колективних изложби и у земљи и у иностранству, а најпоноснија сам на изложбе које сам самостално организовала.

Какве су реакције околине на ваше занимање?

– Људи реагују врло специфично на свакога ко се бави иконописом. Пре свега имају дубоко поштовање према мени и страхопоштовање према самим иконама. За сваког је то божји дар, те је реакција врло специфична , али свакако пријатна.

Да ли се оглашавате негде на интернету, а ако не да ли ти је то у плану?

– Размишљала сам доста како се презентовати и како пренети људима то чиме се бавим. Организујем изложбе које на моју велику радост буду лепо посећене, у плану ми је да урадим сајт и да ту постављам своје радове, као и свако будуће дешавање . Планирам и да куповина и наручивање самих икона буду могући онлајн. Свако ко жели да му израдим иконе тренутно ме може контактирати путем мог фејсбук профила.

Одакле су најчешће наруџбине и за које прилике људи купују иконе?

– Имала сам наруџбине у земљи , као и у Француској, Аустрији и Русији. Што се тиче људи који наручују иконе, ту никада није било никаквих правила. Неко поручи за себе, неко за друге … Најчешће је то икона чија композиција представља заштитника куће, славске иконе … много њих наручује иконе као поклон за крштења и свадбе, што сматрам изузетним, јер то је уникатан и вечити поклон који ће остати да се прености будућим нараштајима.

 

Аутор: Анђелка Томовић
Фото: Приватна архива

Дан девојчица: Отворен конкурс за такмичење

Међународни „Дан девојчица” установљен је на нивоу УН и обележава се сваког последњег четвртка у априлу

Поводом обележавања међународног Дана девојчица у ИКТ-у, Удружење пословних жена Србије уз подршку Теленор фондације, другу годину за редом организују такмичење за девојчице 7. и 8. разреда основне школе под називом „УХВАТИ ИДЕЈУ“.

Такмичење се организује са циљем да подстакне предузетничко размишљање код девојчица а више информација о пропозицијама такмичења и образац за пријаву, девојчице могу преузети са сајта Удружења пословних жена Србије www.poslovnezene.org.rs.

Задатак је да девојчице представе своје предузетничке идеје одговарајући на тему такмичења „Како да знање претворим у предузетништво”. Девојчице су позване да буду иновативне и креативне у осмишљавању што интересантнијих радова у форми видео туторијала на задату тему у трајању до 90 секунди.

Шта је потребно?

Неопходно је да се на конкурс са радовима јаве тимови од по три чланице чиме се подстиче тимски рад. Три најбоља рада биће награђена вредним наградама, а победнички тимови ће бити проглашени након радионице која ће се за финалисте такмичења одржати 27. 4. 2017. године у компанији Теленор.

Пројекат има за циљ да девојчице оснажи приликом одабира будућих професија, да не подлежу стереотипима, те да бирају свој позив и у нетипично женским занимањима у секторима попут информационих технологија. Како је ова деценија проглашена деценијом предузетништва од стране Министарства привреде РС, желимо да девојчице подстакнемо да стичу своја прва искуства у предузетништву, како би то размотриле као каријерну опцију, иначе занемарену у систему формалног образовања.

НОВИХ 15 БИРАЛИШТА ЗА ДИЈАСПОРУ: На овим местима можете да гласате

У последњих десет година убедљиво највише гласача у дијаспори било је 2008. године на председничким изборима, када је на биралишта изашло 18.738 гласача.

Дијаспора је спремна да гласа, ако је судити броју новоотворених бирачких места – 15 више него лани.

Наиме, Републичка изборна комисија донела је решење о бирачким местима у иностранству за председничке изборе, а на списку је укупно 53 локација за гласање у дијаспори. То је 15 биралишта у иностранству више него на претходним председничким изборима 2012. године.

Нова бирачка места биће отворена у Сутомору, Беранама, Стокхолму, Хелсинкију, Сан Франциску, Букурешту, Варшави, Пекингу, Малти, Шангају, Бејруту, Дохи, Будимпешти, Солуну и Атини.

Ипак, сувише је претенциозно рећи да би дијаспора могла кључно да утиче на резултате избора јер је процедура таква да је потребно да се пријави најмање 100 бирача да би се на одређеној локацији отворило бирачко место.

Поређења ради, на претходна три избора од 2012. године ни на једно гласање није изашло више од 5.000 бирача. У последњих десет година убедљиво највише гласача у дијаспори било је 2008. године на председничким изборима, када је на биралишта изашло 18.738 бирача.

(Српски сајт/Телеграф)

Опанчарева кћи: Српска традиција за ново доба

Марина Алексић из Београда, позтатија као глумица и творац бренда Опанчарева кћи, девојка је о којој су медији већ писали, а Српски сајт је са овом љупком девојком ступио у контакт пре свега због њене идеје да споји ношњу и модерно време, а све у циљу очувања традиције.

 

Рекло би се да је све почело случајно, али и није. Ви сте глумица, али и заиста опанчарева кћи. Да ли је посао који тренутно градите са истоименим брендом заправо логичан след ваших животних околности?

Очигледно у овим нашим животима ништа није случајно. Од најранијег детињства сам укључена у посао мојих родитеља зато што је у склопу породичне куће и наша радионица за израду народних ношњи и опанака. Тата, по чијем надимку Кири се и зове радионица, никада није хтео да меша модерне ствари са традиционалним и увек смо радили искључиво народне ношње и опанке. И то је разумљиво, када нешто радимо треба да радимо квалитетно и посвећено. Тако се у склопу радионице отворила могућност да ја започнем још једну причу. Моја идеја је да, као најмлађа у породици, направим једну нову, модну, причу која ће се базирати на традиционалним. Тако ћу на неки начин наставити своју породичну традицију.

 

Ваше производе купују и наши људи из иностранства. Из којих земаља највише?

Највише купују наши људи који живе у иностранству, али и странци. Стекла сам утисак да што људи даље живе више су укључени у очување наше традиције и заиста држе до свог порекла. Не кажем да људи из Србије не купују, далеко од тога, чак могу да кажем да сам поносна колико се младих интересује за овако нешто.

Користе активно друштвене мреже за промоцију свог бренда. Колики је значај овог вида пословања када је ваше пословање у питању?

Интернет и друствене мреже су саставни део наших живота. Моја породична радионица је међу првим имала сајт у Србији, а бавимо се производњом опанака и народних ношњи. На тај начин смо дошли до великог броја људи и схватили смо значај такве промоције. Посто имам ту срећу да цео свој живот гледам како се стиче име фирме трудим се да покупим оно најбоље.

Да ли размишљате и о отварању неког локала ван граница Србије?

Волела бих да се отвори могућност да наше ствари буду доступне свуда по свету. То би онда значило да сам направила још један корак даље. Куповина преко интернета је једно, много је лакше када можете да видите и пробате.

Рекли сте да се ваши родитељи баве сличним позивом. Како су реаговали када сте им рекли да почињете да се бавите и ви овим послом?

Висе су били зачуђени када сам рекла да желим да се бавим глумом. Увек су ми говорили да чиме год се у животу бавила морам да негујем нашу породичну причу. Тако да и када сам се школовала, активно сам радила у радионици.

Модели су углавном за жене, ако се не варам. Хоће ли бити и комада за мушкарце?

Почели смо скромно, са углавном женским стварима, али увелико припремамо колекцију за пролеће/лето не желим да кажем само 2017. зато што чинимо све да наше ствари буду ванвременске.

Какви су даљи планови?

И у послу, као и у животу треба више имати жеље него планове. Зеља ми је да што више људи посети нашу малу радњу на Дорћолу и да као и до сада оду задовољни.

 

Аутор: Душица Антић-Рашић

Фото: Опанчарева кћи

Удружење пословних жена Србије: Жене из Србије међу 300 најбољих у овом делу Европе

На Регионалном самиту предузетника „300 најбољих“, одржаном у Дубровнику у марту 2017, предузетнице које су чланице Удружења пословних жена Србије, добиле су признања „Стваратељи за стољећа“ за 2016. годину, за допринос развоју предузетништва у средњој и југоисточној Европи. међу њима су власнице предузећа Слово, Накси радио, Dessert Чачак, Travel Boutique, Beauty Imagini, Винарија Алексић, Маркус ко и Дамско срце,

– Сматрам да је региону била неопходна једна оваква награда, уведена пре три године, која доприноси повезивању малих и средњих предузећа на Балкану, пре свега. Велике компаније су се одувек повезивале јер велики капитал руши границе док за мала и средња предузећа још увек има доста препрека. Због свега тога ми је било велико задовољство да допринесем промоцији наших успешних женских фирми из Србије, које су уз друга српска предузећа била на победничком трону са бројним успешним предузећима из Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Словеније, Македоније – истакла је др Сања Поповић Пантић, председница Удружења пословних жена Србије.

Нашим предузећима уручене су награде у категорији Допринос развоју предузетништва а у категорији Награда за животно дело у предузетништву добитник из Србије је Слободан Спасовић, Цини Инвест из Чачка. За допринос развоју региона кроз европске пројекте у области реформе јавне управе у земљама Балкана, награду је добио Данијел Пантић, власник и директор Европске консалтинг групе из Београда.

Срби у Норвешкој: Новосађанка и Мостарац пицом одушевили Осло

Маја и Предраг Глоговац су брачни пар са простора Балкана који је одлучио да живи и ради у Норвешкој. Ови, сада Срби у Норвешкој, дошли су из Србије у БиХ. Она је рођена у Новом Саду, дипломирани је економиста, а њен супруг Предраг Глоговац је из Мостара и техничар је звука.

– Дуго смо обоје у Норвешкој – ја од 2000, а супруг од 1993. године. Предраг је отишао из родног Мостара када је почео рат у Југославији. Упознали смо се у Новом Саду и венчали 1999. године. Од тада смо нераздвојни, а наша љубав кринусана је сином Алексом – започиње причу Маја за „Српски сајт“.

Зашто баш Осло?

– Већином су све земље пуниле своје квоте за прихват лица и тада је скоро једина опција била Скандинавија. Преко другара који је дошао пре мене овде, чуо сам позитивне ствари о Норвешкој и одлучио да купим карту у једном правцу за Осло – наставља Предраг. У наредним годинама прошао сам Норвешку уздуж и попреко – и на крају се одлучио за првобитну тачку – Осло.

Колико се живот у Норвешкој разликује од живота на Балкану?

– У основи нема великих разлика, мада једна већа разлика осим климе је да су људи у Норвешкој, поприлично, да кажем тако, хладни. Фамилијарни односи су слабији и ређе се виђају генерално. Начин дружења није баш као што смо ми сви навикли, бар на простору Балкана. За све се мора договорити, ставит у календар. Да скратим – нема много импулса и спонтаности.

Са друге стране Норвежани су људи без комплекса, не замерају једни другима за сваку ситницу и ако не могу да ти помогну, дефинитивно ти неће одмоћи. Као највећи плус по мом мишљењу бих истакао њихов начин размишљања о квалитету. Једноставно, чини ми се да шта год раде, труде се максимално да то ураде квалитетно. Често обичавам да кажем, кад би Норвежани могли да узму неке наше плусеве у животу, а ми њихове, то би било близу идеалног.

Сличног мишљења је и Маја.

– Ако се прича о разлици како је нама који нисмо рођени Норвежани мислим да није баш лако и да је велика разлика. Ми смо навикли да имамо фамилију и друштво са којима смо одрасли и попуњавали свакодневни живот. Тога овде (код већине) нема. Није лако створити „новог“ пријатеља и свакодневицу на коју смо сви имали тј. навикли.

У Норвешкој им се највише допада чињеница да је земља сређена, има систем који функционише и ако човјек жели (без политичке припадности, веза и везица) може да оствари можда и све своје снове. Правила су јасна, систем вредности није поремећен и свако има своја права.

Како сте се одлучили баш за пицерију?

– Маја је врхунска куварица. Ја то дефинитивно нисам знао те ’99. кад смо одлучили да се узмемо, а није ни она сама јер кратко и јасно – није ни спремала јела пре тога. Углавном за све ове године нисам никада пробао ништа за шта би се могло рећи „ово није нешто“. Тако је било и са пицом. Поготово задњих година и ја и друштво код нас би се шалили са “ ухх како је добра пица, па боља је него у граду на било ком месту“. Из те шале и услед недостатка адекватног посла за Мају, одлучили смо једне вечери уз пицу да би стварно требало да се опробамо у овој причи. Решили смо да отворимо наш ресторанчић негдје у Ослу. Било је мнооого посла и муке што физичке што психичке док све није после годину дана труда легло на место али ево, већ има скоро двије године од када смо отворили 🙂

Најчешће муштерије су им Норвежани. Они су, како каже Маја, и иначе један од народа на свету који највише конзумира пицу.

Ипак, долазе и наши људи, у последње време све чешће.

Посећују их обавезно и наши глумци када са позоришним представама гостују у Ослу. Њихови гости су били и Даница Максимовић, Предраг Ејдус, Радослав Миленковић, Наташа Нинковић, Бранислав Лечић, Бане Трифуновић, Војин Ћетковић, Зоран Цвијановић, Марија Вицковић, Бода Нинковић, Дара Џокић, Драган Петровић…

Како се носите са носталгијом?

– Понекад је нема, а понекад је заиста тешко. Најтеже ми је у зимским мјесецима, кад почне лед, сњег, кише и минуси. Радо бих тада на сунце, кући. Лагао бих када бих рекао да ми не фале сви они људи, другари познаници и фамилија и сав онај живот који је био тих прекрасних година до те катастрофалне 1992. Али ми идемо напрјед сви и желим да гледам живот унапрјед, а не уназад – каже Пеђа.

Маја чешће долази у Србију па јој је, како сама каже, можда мало лакше.

– Некада се осећам када сам доле да ми чак и фали Норвешка када видим и чујем неке тужне и лоше ствари, али ипак је већином обрнуто. Фали ми мој корен, моја фамилија и тај наш начин живота.

Када би се у Србији успоставио неки разуман систем вредности, кажу да би се вратили.

– Не видим ни разлог зашто то код нас не би могло да буде. Ми смо генерално и у основи паметан народ и лако би могли да „ископирамо“ тај исти систем и вредност који постоји овде у Норвешкој. Нажалост, изгледа да још увек постоје неке струје и људи којима то не одговара – закључују.

 

Душица Антић-Рашић

Дружење амбасадорке Израела и директора Филхармоније са корисницима КЕЦ-а

Креативно едукативни центар КЕЦ за особе са интелектуалним и менталним тешкоћама ((kecmnro.org.rs) 8. марта су посетили уважни гости Њ. Е. Алона Фишер Кам, амбасадорка Израела у Србији, бивши амбасадор Израела, господин Артур Кол са супругом Жанет и директор Београдске филхармоније Иван Тасовац.

КЕЦ је 2012. године добио на коришћење простор у Краљевића Марка 4, од Скупштине града Београда, а реновирала га је амбасада САД, уз подршку амбасаде Израела.

Након топлих речи добродошлице домаћина, гости су се упознали са радом центра и оствареним резултатима. Корисници КЕЦ-а су својом спонтаном песмом и игром одушевили госте, који су се дуго задржали у пријатном разговору са родитељима и стручњацима.

Сарадња КЕЦ-а и Филхармоније

„Поносим се што је амбасада Израела имала значајну улогу у добијању простора и реализацији програма КЕЦ-а за особе са интелектуалним тешкоћама у Београду“, рекла је Њ. Е. Алона Фишер Кам. Такође је изразила жељу да, у складу са активним деловањем својих претходника, настави да подржава активности КЕЦ-а и друге хуманитарне акције у Србији.

Господин Тасовац је изјавио да му је увек драго да види кориснике КЕЦ-а како деле програме пре концерата у Београдској филхармонији у оквиру програма радног ангажовања који Креативно едукативни центар КЕЦ успешно реализује од 2004. године.