Влада и Љуба: Прича о одгајању деце која инспирише стотине пратилаца! 

Владимир Савић је модни дизајнер из Београда, уредник једног од најстаријих модних магазина у Србији, Љубичин супруг и оно чиме се највише поноси тата једног Тодора и једне Петре. Влада и Љуба, како гласи и назив њиховог инстаграм профила, кроз свакодневне породичне активности инспиришу стотине пратилаца како провести дан са децом вредан памћења. Свакодневне обавезе преточене у Инстаграм приче и илустрације њихових заједничких тренутака могу вам дати идеје и предлоге како да и напоран дан претворите у забаву и игру.

Где је Србија у односу на свет када је модни дизајн у питању?

– То је заиста тешко питање јер бавити се било којом уметничком дисиплином у Србији данас изискује много напорног рада и представља прави изазов. Циљна група за ауторску моду је јако мала па би требало да се промени једна цела друштвена слика да би се и ситуација у моди заиста променила. Ово поднебље заиста има велике таленте како у моди тако и у дизајну уопште и то је највећи наш потенцијал.

Модни уредник сте једног од најстаријих магазина у Србији, да ли на то гледате као на олакшавајућу или отежавајућу околност?

– Бити модни уредник у Базару, најстаријем женском магазину у бившој Југославији, и радити после великих имена као што су Александар Јоксимовић, Чедомир Чедомир и Марија Крањц представља заиста велику част али и одговорност. Иако сам у редакцији већ целих десет година још осећам велику страст док радим. То стално праћење моде, анализирање трендова и познавање колекција готово свих брендова помаже ми да моду гледам из потпуно другог угла од оног дизајнерског. Помаже ми да будем у добој модној кондицији и увек информисан.

 

Инстаграм профил који водите са својом супругом прати велики број. Колико је тешко свакодневицу све преточити у то да изгледа да је тако једноставно?

– Прича о једном одрастању како смо у поднаслову именовали наш инстаграм профил је кренуо савим случајно, као потреба да са пријатељима поделимо део неких наших лепих породичних тренутака и да испричамо управо то, причу о одрастају наше деце. Испоставило се да се поред наших пријатеља то допало и много већем броју људи и тако је кренуо тај талас позитивних реакција. Наш мотив је и даље да својим причама мотивишемо и инспиришемо друге људе и да размењујемо искуства са другим родитељима. А, на питање да ли је тешко имамо само један одговор – не ! Јер интаграм профил за нас није посао, нити желимо да он то буде, он је за нас чисто задовољство и љубав.

Колико је тешко у данашње време деци организовати сваки дан, а да буде иоле занимљив, поред свих обавеза и послова? 

– Ми се трудимо да што више времена проводимо са децом истражујући и учећи разне занимљиве ствари у свету око нас, али и одмарајући заједно. Одлазимо често у природу, организујемо сами излете, креативне радионице, спортски дан или дружења са вршњацима. Гледамо да и нама и њима буде занимљиво, креативно, да и када учимо то буде кроз игру, потпуно ненаметљиво да заправо учимо неке важне животне лекције. Нама то не представља ни обавезу ни напор, то је за нас само љубав, она најачистија и највреднија коју имамо. Одгајање и васпитање наше деце за нас је животни приоритет.

Зашто баш Инстаграм као друштвена мрежа?

– Ја као дизајнер сам прави визуални тип па је слика за мене заиста једна врста комуникације, а како се инстаграм базира баш на фотографији отуда и моја потреба за тим видом социјалног умрежавања. Не смемо заборавити да смо ми крајњи филтер, кога пратимо, кога прихватамо за пријатеља и шта желимо да се нађе на нашем феед-у је само наш избор. Ми смо уредници!

Шта је Kids Room Concept?

– Од када смо добили Тодора и Петру не престаје наша потрага за креативним, лепо дизајнираним играчкама које буде машту, подстичу креативност, а на крају крајева које могу бити и довољне издржљиве. Иако је то ствар укуса увек смо се згражавали депонијама пластике који родитељи праве гомилајући пластичне, некреативне, кинеске играчке које трају недељу дана, а можда и краће. На крају после много испробавања и трагања свуда по свету пронашли смо те савршене играчке и несебично желимо да их поделимо са другим родитељима и зато смо основали Kids Room Concept. То је заправо породични пројекат који ће за почетак имати мултибренд шоп у коме ће с наћи сви они европски брендови које смо ми као родитељи куповали сваки пут када пређемо границу земље а које су наша деца просто обожавала. Зато смо осетили потребу да као родитељи, а не као бизнисмени, поделимо са свима цео један креативни свет који ће носити име Kids Room Concept.

 

Анђелка Томовић
Фото: Приватна архива

ГУСЛЕ, САРМА И ПЕЧЕЊЕ У СРЦУ КАНАДЕ: Етно-ресторан као место окупљања Срба (ФОТО)

Рођен у Војводини, живео у Нишу и Београду, Милан Михајловић је решио да сада већ давне 1994. године напусти Србију и отисне се у свет. Био је момак и пожелео је да окуша срећу у далеком свету. Првих годину и по дана је живео у Ванкуверу да би се касније преселио у Торонто. Као и већини оних који су отишли из земље, у прво време му је било прилично тешко.

– Искрен да будем, често сам размишљао о повратку. Нарочито у првих пар година. Мислио сам да нећу имати снаге. Иако сам очекивао да је у Ванкуверу, у коме сам у почетку живео, лепо време, испоставило се да је током месеца киша падала 14-15 дана у току месеца, а море је било за све само не за купање. Ванкувер који сам ја замишљао и онај у који сам дошао нису били исти. Све је било помало депримирајуће у почетку – почиње причу Милан за Српски сајт.

Наш саговорник је по струци инжењер телекомуникација. Ипак, у иностранству диплома, бар у прво време, не значи пуно.

– Нисам се плашио било ког посла. Прво сам чистио подове са машином за глачање. Радио сам то недељу дана и нисам био плаћен. Иако сам имао успоне и падове и иако сам се колебао да ли да останем или да се вратим, на крају нисам одустао. У инострантву је на цени много више искуство него папир и дипломе –  наставља причу овај Србин који је данас вишеструко успешан.

Радио је по два посла, ишао на курсеве, усавршавао се. Стално усавршавање је у иностранству присутно већ деценијама. Радио је на себи, напредовао у фирми и добио понуду да за исту фирму почне да ради у другом великом граду у Канади.

– Живот ме је убрзо одвео у Торонто. Ту јe већ све било лакше. Тада сам већ и у фирми био на доброј позицији. Милан сваке године долази у Србију где има доста родбине, а улагао је и новац у некретнине. На једној прослави, тачније свадби у Војводини, нашао је и жену свог живота са којом има двојицу синова.

– Као и сваком човеку и мени је породица база. То ми даје снагу да наставим даље. Годинама сам у истој фирми, али сам у међувремену покренуо и свој бизнис. Етно-ресторан српске кухиње. Првобтна идеја је била да ресторан отворимо у Србији, на Гочу, али је сплетом околности ипак отворен у Канади. Испоставило се да је ово одлично решење и за посао моје супруге прича кроз осмех овај човек.

Ресторан сада изузетно лепо ради. Наши људи прелазе и по више од 100 километара како би дошли и јели у њему.

– Имамо кариране стољњаке, јелек, опанке, а са годинама су и људи почели сами да доносе и поклањају нам ствари. Не долазе само наши. Често долазе и Канађани. Некада сами, а некада их наши људи доводе.

Милан каже да ће се можда једног дана вратити у Србију, али још увек није дошло време за такав корак.

 

Душица Антић-Рашић

ДАНАС ЈЕ ЂУРЂЕВДАН: Ово су веровања и обичаји на данашњи празник

СРЕЋНА СЛАВА! ДАНАС ЈЕ ЂУРЂЕВДАН Ко дрема на Светога Ђорђа, преспаваће годину, а ако ДАНАС ЗАГРМИ…

Ђурђевдан је хришћански и народни празник који се прославља 6. маја (23. априла по старом календару), чиме се обележава успомена на Светог Ђорђа.

Прослављају га и католици и православци, свако по свом календару, као Дан Светог Георгија. Код Срба је он попримио и неке друге особине, мешајући се са претхришћанским култовима Балкана, па се зато и празник Светог Георгија код Срба не слави исто као у другим хришћанским земљама.

Ђурђевдан је празник са јако пуно обичаја везаних за њега, и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и веровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и пре него што је примио хришћанство.

Свети Ђорђе је својим празником свакако заузео место старог српског божанства плодности Јарила и његовог празника. Црква на овај дан обележава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.

Ђурђевдански венчић и купање у реци

Ђурђевдан се сматра границом између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве. За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи.

Главни обичаји су: плетење венаца од биља, умивање биљем, купање на реци. Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини да би година и дом били берићетни – да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору. Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан пре зоре.

Такође, оплету се венчићи од „ђурђевског цвећа“: ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана. Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – да би се сачували од града (слично крстовима од бадњака за Божић).

Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса; то се затим стави под ружу у башти да преноћи. Ујутру се сви редом умивају водом: деца – да буду здрава као дрен, девојке – да се момци грабе око њих, старији – да буду здрави, домаћин – да му кућа буде добро чувана…

Купање пре изласка сунца

Велику важност има и купање на реци, пре сунца (понекад се у реку бацају венци од разног цвећа, или се сипа млеко). Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем. Понегде се младеж љуљала на дреновом дрвету, „да би била здрава као дрен“, а девојке су се ваљале по зеленом житу, „да би им коса расла као жито“. Посебној је за ове обичаје значајно биље (попут селена, коприве, врбе, дрена, зелене пшенице итд.), којим се људи и жене ките, или „причешћују“ или потапају у воду, у којој ће се купати, или се по њима ваљају, или (ако је дрво) љуљају…

Ђурђевдански уранак

Народ на Ђурђевдан, рано пре зоре, одлази у природу заједнички на „ђурђевдански уранак“, на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке. За ово се припреми јело и пиће; обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано место и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу. Песма, игра и весеље трају често и до подне.

На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем „да буду напредни као врба“, ките здравцем „да буду здрави као здравац“, копривом „да коприва опече болести са њим“, и селеном „да им душа мирише као селен“.

Обичаји у Тимочком крају

Око Тимока сваки домаћин на Ђурђевдан дотера пред цркву по једно мушко јагње, и ту му на сваки рог прилепи по воштану свећицу, па свештеник после литургије изађе међу јагањце, запале се јагањцима свеће на роговима, очита им се молитва и благослове их за трпезу.

Земљорадници су око села орали бразду која је чинила магијски круг у који зле силе нису могле да продру. Овај празник нарочито поштују сточари. Овог дана се стока истерује у планине на летње паше. Тада се коље прво јагње чијом су се крвљу, ради здравља, укућани мазали по челу и образима. Сакраментална жртва јагњета, с којим се „причешћују“ сва деца, уједно је био и најважнији од обичаја за тај дан.
Народна веровања

Пре Ђурђевдана не треба селена брати или мирисати, а на Ђурђевдан свако узме по један стручак те омирише и задене се за појас, а девојке и младе за ђердан. На Ђурђевдан не ваља спавати, „да не би болела глава“, а ако је неко спавао „онда на Марковдан да спава на том истом месту“. Сматра се да на Ђурђевдан делују вештице и друге зле силе, због чега су сељаци палили велике ватре „да би заштитили себе и село“.

Обичаји везани за Ђурђевдан се врше пре изласка сунца, и то често на реци, што свакако има свој магијски значај. Међутим, највећи број обичаја спада у чисту магију, код чега онај, који их врши, нема у виду никаквог одређеног демона ни божанство.

Жене и девојке донесу увече кући „омаје“ тј. воде са кола воденичнога, „да се од њих свако зло и прљавштина отресе и отпадне“, као омаја од кола, и ставе у њу различитог биља а нарочито селена, да преноћи, па се ујутру њом купају у градини поред селена и поред осталог цвећа.

Зарад плодности своје стоке, да би одузеле млеко туђој стоци, ноћу неке жене врачају (ретко мушкарци), које су голе и јашу на вратилу (обилазе око туђих торова). Све то показује, да је обичај веома стар. На сличан начин привлачи се и пољска плодност. Са великом ревношћу практикују се и љубавна врачања и гатања. Врсте гатања и предмети, по којима се гата, врло су многобројни (по хлебу, копривама, кукавици, свињама, роси итд).

Кад загрми на Светога Ђорђа…

Веровало се да ако је на Ђурђевдан ведро да ће бити плодна година, а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша да ће лето бити сушно. Каже се у Србији да колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године.

Свети Ђорђе се на иконама представља на коњу, у војводском оделу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега стоји једна жена у господском оделу. Аждаја на икони представља многобожачку силу која је „прождирала“ бројне невине хришћане. Свети Ђорђе ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац „незнабоштву“. Под победом коју је Свети Ђорђе однео над аждајом, вероватно се мисли на прекид прогона хришћана, десет година после његове смрти, и проглашење хришћанства званичном религијом Римског царства од стране цара Константина. Жена на икони је можда и сама света Александра, жена која се традиционално поистовећује са Приском, супругом цара Диоклецијана, и верује се да представља симболично младу хришћанску цркву.

Друга слава у Србији

По броју свечара, Ђурђевдан је на другом месту у Србији после Никољдана. У време српског ропства под Турцима, Турци су били одредили да им се годишњи порез плаћа у два дела: на Ђурђевдан и на Митровдан. Некада су овог дана хајдуци напуштали своја места зимовања, своје јатаке, и одлазили у шуму на заказано место да поново отпочну са хајдуковањем. У народу је остало сећање на тадашње хајдуковање, па је остала и изрека „Ђурђев данак – хајдучки састанак, Митров данак – хајдучки растанак“.

Српски сајт/Курир
Фото: Википедиа

Српски Фолклорни Ансамбл „КОЛО“ изводи „Игре Околине Димитровграда“ – Арена „Еир Канада Центар“

Српски Фолклорни Ансамбл „КОЛО“, из Хамилтона, Канада, изводи „Игре Околине Димитровграда“ у Арени „Еир Канада Центар“, Торонто, на полувремену кошаркашке НБА утакмице Торонто „Рапторс“ против „Финикс Санс“ 22. јануара, 2017. г. у оквиру прославе „ВЕЧЕ СРПСКЕ БАШТИНЕ“ .