Да ли знате које је дело Јохан Штраус млађи компоновао по налогу кнеза Милоша Обреновића?

Да ли знате које је дело Јохан Штраус млађи компоновао по налогу кнеза Милоша Обреновића? Да ли знате које је дело Јохан Штраус млађи компоновао по налогу кнеза Милоша Обреновића?

„Српски квадрил“ је дело које је Јохан Штраус млађи компоновао по налогу кнеза Милоша Обреновића. Први пут је изведен 28. јануара 1846. године на балу у Бечу.

Кнез Милош Обреновић пожелео је да наше људе који су живели у Бечу једном годишње окупи на пригодној свечаности. Тим поводом је од чувеног аустријског композитора Јохана Штрауса Млађег наручио композицију, која је, под називом „српски квадрил”, представљена 1846. године на првом Светосавском балу у Бечу.

На наредном, одржаном 1847, међу готово три хиљаде присутних издвајали су се Вук Караџић, Његош и кнез Милош (он је баш волео да игра, са ордењем које је поскакивало и звецкало), а како наводе хроничари посебну пажњу је привлачила Вукова кћи Мина. Она је и иначе била међу најотменијим дамама на бечким баловима, на којима се истицала јединственим изгледом: одевена у српску ношњу са либадом обрубљеном срмом, сукњом са обавезним појасом и чипком везеном кошуљом.

Био је запажен и бал 1861, на којем су се, поред најугледнијих бечких Словена, страних дипломата, српских министара и њихових супруга, високих официра, дворских дама… појавили и аустријски државни министар Шмерлинг, руски, мађарски и пољски племићи, писци Иван Мажуранић и Петар Прерадовић, генерал Стратимировић… Свирао је Штраусов оркестар, а плесали су се „лијепа Маца”, квадрил, валцер, коло српско, коло хрватско, коло славонско, полка, мазурка… да би, како је записао један од учесника, око поноћи „сва славенска младеж” заиграла уз јуначку песму „Радо иде Србин у војнике”.

Откако је у последњих десетак година обновљена традиција одржавања бечког Светосавског бала, учеснике је угостило више познатих хотела у аустријској престоници, међу 500 званица су биле и домаће и стране дипломате, чланови краљевске породице, представници Српске православне цркве, знаменити уметници, научници и пословни људи који су се истакли у српској заједници у Аустрији…

Књижица за каваљере

Обичај одржавања балова у Србију је из Беча донео млађи син кнеза Милоша, кнез Михаило Обреновић (1823 –1868), а на европски ниво подигао његов наследник краљ Милан (1854 – 1901). Нарочито је Миланова супруга, краљица Наталија, томе допринела. По угледу на друге европске престонице и монденске центре (посебно оне француске), увела је основе модела понашања и живота на београдском двору. Веома је држала до модних трендова и настојала да за њих заинтересује и своје (имућније) земљакиње, које су једва дочекале да се на баловима шепуре тоалетама и драгуљима, приказујући богатство, успех и статус својих мужева и очева.

Припреме за бал су, зато, биле најважнији догађај у многим породицама, нарочито онима са више женске чељади, коју је требало на време опремити хаљинама, ципелама, накитом… Овдашње младе даме су биле нестрпљиве да покажу своје најновије рухо по узору на европску моду, док су старије госпође и господа често носили свечану грађанску српску ношњу.

Тоалете са шлепом носиле су искључиво удате жене, а девојке су у балску дворану ступале опремљене лепезама, свиленим марамицама и специјалним свешчицама са убележеним редоследом плесова, где су уписивале имена каваљера којима су обећале поједине игре. Прва је увек била „србијанка” (краљево коло), а затим су се смењивала кола и окретне игре (валцер, ланс, кадрил,), уз стручно вођење церемонијал мајстора, који је узвикивао фигуре.

Из једне од сачуваних девојачких књижица са бала који је 1887. приређен на двору краљице Наталије, види се редослед игара (био је строго одређен и увек је почињао колом): коло, па полка, мазурка, валцер, затим опет коло, па котиљон… укупно 11 плесова, са паузом после осмог.

Најсвечанији је био новогодишњи бал. Почињао је у десет сати увече и трајао до зоре. Хаљине су биле дугачке, од скупоцених увозних материјала, а најцењеније су биле оне шивене код „Франсине” у Бечу или „Монастерлије” у Пешти, мада је краљица Наталија најрадије наручивала из Париза. Мушкарци су носили фракове (углавном кројене по мери код овдашњих кројача) а официри парадне униформе са ешарпама и перјаницама и ордење са лентама. Нарочито отменом се сматрала љубичаста боја.

Славље уз прангије и топове

Први српски бал, који се помиње у писаним документима 1827. године, приредио је извесни земунски гостионичар, а претечом првог краљевског бала у Србији сматра се фешта коју је у Крагујевцу 1834. године приредио кнез Милош тачно у поноћ, уз прангије и топове, за чланове и пријатеље породице Обреновић. Велико славље, уз песму и игру, одржано је у згради Народног суда, а званице су биле у свечаној и сватовској одећи.

Октобра 1847. године у Београду је гостовао Јохан Штраус Млађи, који је на балу у сали хотела „Српска круна” извео „српски квадрил” и остале своје композиције. Забележено је и да је отмено београдско друштво 1869. нарочито уживало у запаженом балу енглеског конзула Хоџеса.

И у Србији, као и у другим европским метрополама средином 19. века, главна сезона балова је била у зимским месеци, од децембра па до марта. Домаћи и страни хроничари тог времена (међу којима и Феликс Каниц) забележили су да је у Београду тих година редовно приређиван велики Дворски бал, затим Великошколски, Официрски, па балови Женског друштва и Трговачке омладине…

Узор моде за отмене даме из високог друштва, који је крајем 19. века била краљица Наталија, почетком 20. века је постала кнегиња Олга: на баловима су нестрпљиво чекале да виде њену тоалету, која ће постати „модни тренд” целе године. Кројачи балских хаљина и свечаних одела за господу највише посла су, према историјским списима, имали за време владе Николе Пашића, када су радикали дошли на власт. Наиме, док су били у опозицији, нису присуствовали оваквим церемонијама, па нису имали потребе ни за посебном одећом коју би у тим приликама носили.

Савиндан у Бечу

Светосавски бал је настао као део традиције обележавања Савиндана у Србији. Први писани траг о школској прослави Светог Саве, који датира из 1734. године, налази се у Аустријској народној библиотеци у Бечу: уџбеник за трећи и четврти разред српско-латинске школе у Сремским Карловцима. Кнез Милош је 1823. донео наредбу да дан Светог Саве постане школска слава, а каснијих година су уведени и други видови обележавања Савиндана, међу којима је и истоимени бал.

Живот на српском двору

Свакодневни живот на дворовима Карађорђевића и Обреновића није посебно привлачио пажњу историчара, али га је могуће донекле реконструисати на основу пописа имовине последњих Обреновића, спроведеног после Мајског преврата 1903. године. „Дневник о старатељству над имањем малолетног краља Александра“, који је водио Јован Мишковић, садржи занимљиве податке о вођењу дворске економије крајем осамдесетих година 19. века, а драгоцена су и запажања путописаца и странаца који су у то време боравили у Србији, и из којих поред осталог сазнајемо како је изгледао у то време саграђен Нови двор. Брижљиво је опреман годинама: салоне, уређене у рококо, ренесансном и оријенталном стилу израдиле су угледне бечке фирме тог доба. Ту су одржаване разне светковине, балови и пријеми. Двор је имао електрично осветљење, а на савременике је посебан утисак остављала балска дворана са 322 сијалице. Према сећању Гавра Вуковића, министра спољних послова Црне Горе, на пријему приређеном у његову част 1902. године, јело се служило из сервиса од саксонског порцулана, вино точило у чаше од чешког кристала са краљевским крунама и иницијалима краља Милана, а у вазама из Севра било је аранжирано топчидерско цвеће.

Српски сајт/Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *