Даница Никић и Зорица Вучељић – Ко удара тако позно (Свети Сава)

јан
27
Даница Никић и Зорица Вучељић – Ко удара тако позно (Свети Сава) by Milos / with 0 comments

Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
на капији затвореној светогорског манастира?
"Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата,
седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
клонуло је моје тело, уморне су моје ноге -
ал' је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор'те ми, часни оци, манастирска тешка врата,
и примите царског сина ко најмлађег свога брата."

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прхну
и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
са буктињом упаљеном, настојник се Отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
али чело узвишено Божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му бледо чело,
а кроз сузе прошапута: "Примамо те, мило чедо."

Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,
векови су прохујали и многи ће јоште проћи
ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава,
јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава
ЈЕР ТО ДЕТЕ БЕШЕ РАСТКО, СИН НЕМАЊИН СВЕТИ САВА!

0 Comments

Leave a Comment

Anti-spam test:
+=