Кардиохирург у акцији чишћења: Да срце река што дуже живи
дец
06
Кардиохирург у акцији чишћења: Да срце река што дуже живи by Dušica Antić Rašić / with 0 comments

Александар Милутиновић је лекар, тачније специјализант на кардио-хирургији који иако тренутно живи у Београду, није заборавио родни крај и реке на којима је одрастао. Решио је да у родном Брусу спроводи акције чишћења корита и на тај начин помогне очувању природе.

- Откако знам за себе волео сам боравак у природи, ваљда то није тешко кад се одрасте у окружењу у ком сам ја стасавао. Био сам годинама и активни риболовац, уз оца сам научио овај хоби. Временом сам постао и најмлађи писац текстова у магазину Риболовачки трофеј, али и у другим риболовачким магазинима. Често сам шетао по бруском крају и све чешће ми је сметао отпад на који сам наилазио у природи. Престао сам да пишем када сам проредио изласке на воду и да није људске небриге и некажњавања штеточина вероватно се не бих ни реактивирао…

Одрастао је на 200 метара од реке Расине. Купао се у њој као и цео град јер то је било њихово море генерацијама… Арсинац, Бојни вир, Зелени вир, Песак… И тако све до негде 2005. године.

- Река после тога није могла да се користи за купање, посебно низводно од града. Људи су бацали све веће количине смећа у воду, а и септичке јаме су почели да празне директно у реку. Казни наравно ни онда ни сада није било као ни у целој земљи. Подводни свет не таласа и зато је препуштен судбини. У том тренутку сам студирао и нисам могао активно да се ангажујем и нешто променим – наглашава Александар.

ПРОЧИТАЈТЕ И: Legacy Leather: Tрадиција може имати модерни облик

Отишао је из Бруса на школовање у Београд, завршио студије медицине, али жеља да нешто конкретно предузме, није га напустила.

- Од ове године, крајем марта, онако из беса, револта и жеље да продрмам јавност да спасемо наше реке, почели смо све чешће да чистимо корита река. Испрва нас двојица, а онда, 5 па све до 17 људи. То нам је рекорд… Акције организујемо на по 20 до 30 дана. До сада смо избацили преко 400 џакова смећа (плус лавабои, гуме, кревети, жице итд) са тока дужине од око 4 км. Нисам сам у овој причи. Укључују се и други мештани, помажу... Наравно, нису сви одушевљени идејом и не укључују се сви, али има и оних који желе да нам околина буде чистија. Имам велику подршку (и логистичку и финансијску) најуже породице која је такође са мном у овој причи. Отац ради у школи, а имамо и велику срећу да његови ђаци желе да се прикључе па тако поред одраслих који су укључени у овај подухват често радимо и са младим нараштајима. Они заиста дају свему једну праву ноту и енергију. Посебно сам одушевљен неколицином, да кажем, групом људи из тзв. обичног света, али само наизглед. То нису обични, то су посебни људи... Горан, Дејан, Жарко, Неша, Миљан и многи други чија имена не могу да изређам сада.

Јавно комунално предузеће нам је пружило подршку одношењем смећа најчешће али и хрном, а једном су нам помогли и у штампању мајци које се трудим да обезбедим за све учеснике који дођу два пута.

У акцијама чишћења обично учествује 10-ак људи. Ради се по 4-5 сати у току дана, с паузом за оброк, а важан део целе приче је и јачање свести о лепотама краја. Долазиле су и његове колеге и пријатељи из Београда и околине јер су им се његова прича и идеја допале.

- Било је и људи који нису директно чистили, али који су нам помогли да штампамо мајице за акцијаше, други обезбедили храну... И то нам је велика помоћ. Жеља ми је да се прича омасови, да што више људи чује за нашу акцију. Наравно, не очекујем да сви дођу да чисте мој крај. Нека ово буде модел који се може и преписати и побољшати. Јер да нас је било просечно по 40 ми бисмо очистили скоро 10км, а само регистрованих риболоваца и ловаца имамо бар 200-300 укупно. Уколико би свако почистио свој део земље, све би било лепше и чистије, али проблем је што људи ово не виде ни као 25. приоритет и мисле да ће доћи нека сила са штапићем који све решава, али то није истина.

ПРОЧИТАЈТЕ И: Одрастао у Канади, а вратио се у Србију: Желим да радим и живим у земљи у којој сам рођен

Александар планира да оснује и удружење у оквиру кога бисмо се бавили очувањем природе и неговањем традиције и наслеђа.

- Битно је решити, почети, не одустајати… Ја верујем да можемо да променимо садашње тужно стање наших дивних река. Како рече поглавица Сијетл - све што задеси природу, десиће се и белом човеку… - закључује Александар.

 

Душица Антић-Рашић

Фото: Приватна архива

0 Comments

Leave a Comment

Anti-spam test:
+=