Љубав као на филму: Француз на мотору украо срце лепе Србијанке

Љубав као на филму: Француз на мотору украо срце лепе Србијанке

Kада у 36-ој години одлучите да цео свој живот спакујете у два кофера, седнете у авион и одете за својим срцем, то звучи као почетак неког филма. Ово није сценарио за филм већ почетак новог поглавља у животу Иване Гачић Ламберсен.

Kада сте тачно отишли из Србије?

Одлучила сам да одем из Србије због човека кога волим у јуну 2015. године. У Србији сам рођена и одрасла, створила породицу, радила, али се и исто тако развела. Цео мој живот био је у њој – добро и лоше, али ваљда се човек у одређеном моменту умори од борбе, људског менталитета, све веће негативности и свеопштег утиска да сте негде дебело промашили свој живот… Тај осећај сам носила у себи дуго година. Једино што је држало мој нос изнад површине воде, да се не удавим у тмурној свакодневници биле су моје две ћерке. Због њих сам радила, дисала, живела. Тужно али тако је, ништа друго ме није више радовало. Међутим… У мају 2015. године у мој живот, је на мотору “дојахао” један мали Француз и уздрмао мој живот из корена . Упознали смо се у Србији, и на први поглед смо обоје једноставно знали да смо цео живот чекали на тај моменат, да смо због тога обоје преживљавали цео свој живот. Месец дана касније, била сам у авиону за Француску.

Шта вам је у Француској лепше? Шта је другачије?

Имам ту срећу да живим у делу Француске који је, једноставно речено, чаробан… Живим на Алпима, окружена зеленилом, чистим ваздухом, природом… Људи су смиренији, више окренути себи и имате свеопшти утисак да су они, некако на време схватили суштину свега; одредили приоритете на време… Раде, али увек налазе времена за себе, своју породицу, дружења… Неко ће рећи, лако је њима са њиховим стандардом, и слажем се са тим, али у овој причи није питање богатства у материјалном смислу, реч је о богатству душе и одређивања приоритета. И некако свако гледа своја посла, нико нема времена за туђи живот јер превише су заокупљени својим. О храни, вину и сиревима да и не говорим… Добила сам 10 кг откако сам овде 😉

Из домовине јој недостаје једно парчеСрбије, њено село на обронцима Шумадије, на обали плавог Дунава.

Недостаје ми место где сам одрасла и оставила дубоко усађене своје корене. Богу хвала имам ту срећу да сам у могућности, па сам започела мали пројекат кућице од дрвета на плацу где сам се родила и надам се да ће ускоро бити готова. И бескрајно се радујем вечерима на тераси те мале кућице, са часом француског вина, крај вољеног човека. Дуго сам чекала да се нешто у мојој Србији промени, целих 36 година. Чини ми се да се сваким одласком тамо све више разочаравам у људе и у свеопшту слику коју дајемо као нација… Србија је изгубила своју словенску душу, постали смо огорчени… Фали ми онај наш чувени српски инат и пркос. Али њега више нема…

Kолико вам је времена требало да се привикнете на живот у иностранству?

Много. Или се бар мени чинило много… Kада паднеш “са небеса” међу људе које не познајеш, који говоре језик који ти не разумеш, благо је рећи да доживиш културолошки шок. Све је овде другачије. Од хране, вина, зачина, сирева, међуљудске комуникације и односа, животних принципа и приоритета. Све. Слободно могу рећи, да сам се скоро три године осећала као пала с Марса, али оног момента када сам кренула да радим, кренула је моја социјализација, нешто је просто “кврцнуло” у мојој глави и ја сам се прилагодила. Толико да сада више не бих могла замислити свој живот негде другде.

Како изгледа ваш радни дан?

Ја сам просто заљубљена у оно што радим. Имала сам ту срећу да је мој драги у мени видео капацитет који ја у себи никада нисам видела и био мој главни покретач у томе да у 37-ој години упишем школу за нешто што ме је читавог живота интересовало. Ја сам по професији спортски терапеут-масер и рефлеxолог (терапеут алтернативне медицине, лечење преко стопала) Одувек сам волела да помажем људима, да лечим њихову душу и тело, али на мој неконвенционалан начин и игром случаја ту своју способност сам открила овде. И обожавам сваки моменат који проводим радећи свој посао. Власник сам кабинета у близини куће, а супруг и ја планирамо да започнемо пројекат изградње планинске куће за издавање (овде је туристичко поднебље и ски центри), а у приземљу те куће ћемо изградити спа-центар у коме ћу радити, надам се до пензије, а пошто је овде такав обичај да свака кућа има своје име, наша ће се звати Србијанка.

Док су јој деца била у Србији, често је долазила у домовину.

Некада сам долазила и сваког месеца, али од момента када су оне прешле да живе са нама, одлазим два-три пута годишње. Надам се да ћу од ове године ићи чешће јер ћу имати где да одем.

У месту у коме живи, каже да нема људи са Балкана, али су сада са њом њене две ћерке па увек има прилику да поприча са неким на матерњем језику.

Kако изгледа један ваш дан?

Мој дан почиње у 7 ујутру устајањем и одвођењем ћерки (Анастасија 18 и Анђела 16) на школски бус који стаје на неких 800м од куће. Након тога се ја спремам за посао уз прву јутарњу кафу. Имам срећу да живим на 5 минута од посла. Отварам кабинет у 9 и у зависности од броја клијената обично завршавам око 17 часова. Наравно, пошто живим у Француској обавезна је пауза за ручак која траје од 12 до оквирно 14 часова. Пошто сам самостални предузетник, често сарађујем са околним хотелима и туристичким центрима па радим и теренске масаже. Посао ми никада није досадан и увек сам у покрету, што искрено обожавам. У 19 и 30 се сви окупимо за столом, вечерамо, и у 22.30 је мој дан готов.

Kолико је тешко ускладити све обавезе?

Од момента када је мој статус у Француској решен, што се десило 2017. године, и моје ћерке су се преселиле код нас и кренуле овде у школу. Са поносом ћу рећи да су обе јако амбициозне, да одлично знају шта желе живота и вредно раде на остварењу својих циљева. Старија од септембра креће на студије права, а млађа ће, надам се, за коју годину уписати за професора енглеског језика.

Није тешко ускладити пословне обавезе са приватним и породицом. Где постоји воља и разумевање ту увек постоји и начин да све одлично функционише.

Текст: Душица Антић-Рашић

Фото: Приватна архива