Мобилна сестра: Богатим искуством и осмехом сваки дан боји у ружичасто

test

Мобилна сестра: Богатим искуством и осмехом сваки дан боји у ружичасто

Мобилна сестра: Богатим искуством и осмехом сваки дан боји у ружичасто Мобилна сестра: Богатим искуством и осмехом сваки дан боји у ружичасто

Жаклина Недељковић је дама која својим знањем и искуством пружа помоћ људима којима је потребна помоћ медицинске сестре у кућним условима. Како сама воли да каже, ради са бебама, мамама, људима којима је помоћ у кући потребна након операција или старима и непокретнима. Године рада у медицинским установама државног, а затим и приватног типа учиниле су да је Жаклина данас позната широм престонице, а богато искуство инспирисало ју је да се од недавно упусти и у предузетничке воде са својом фирмом – Амбулантом за здравствену негу „Мобилна сестра“.

– Радила сам на различитим одељењима, са млађима и старијима, са људима које су мучили најразличитији проблеми. Ипак, након неког времена схватила сам да је време да и сама кренем у приватни сектор. Било је неопходно да пре свега стекнем самопоуздање, да нађем начин да сама у својој глави сложим све коцкице и да се упустим у те воде. Идеја о отварању сопствене фирме постојала је дуго у мојој глави, а преломни тренутак је била једна повреда ноге коју сам доживела и након које сам два месеца остала везана за кревет – тако је настала „Мобилна сестра“.

Како медицина напредује тако је број постоперативних дана боравка у болници све краћи, па је Жаклини било јасно да се ту отварају врата за неке нове пословне подухвате.

– Драго ми је да сам имала помоћ околине и мојих најближих. Када сам прелазила из државног у приватни сектор, нисам имала подршку јер су сви сматрали да није права одлука напустити државни сектор. Ипак, када сам после 13 година рада за приватника прешла у сопствену фирму, добила сам огромну подршку околине.

Колико је тешко бити жена предузетник у Србији?

– Бизнис као бизнис природно је предвиђен за мушкарце. Прва асоцијација на успех у послу код нас је и даље мушка фигура. Њихова природна предиспозиција је да буду заштитници, да донесу храну, да брину о породици. Сада жене све чешће покушавају да се пробију на терену који је на неки начин њихов, да заузму ту доминантну позицију. Самим тим жена мора много борбеније да наступи, да би се доказала.

Увек је знала шта и како жели и стално се едуковала у различитим смеровима.

– Имала сам срећу да сам се млада остварила као мајка, накупила богато радно искуство, а онда су се стекли и услови : деца су порасла и ја сам могла да наставим да се образујем. Са 35 година сам уписала факултет. Стизала сам и да радим за приватника, и да идем на предавања, да се бринем о породици…

Ипак, то сматра само делом пута успешног предузетника.

– Никада нисам одустала од различитих врста обука и усавршавања. Едуковала сам се у различитим смеровима, ишла на различите радионице, предавања, ширила мрежу својих контаката, стално читала. Упознала сам и оне који су од кутије чарапа створили империје, али и високообразоване који се нису снашли. Стална надоградња знања и велика друштвена мрежа највише значе. Није довољно само формално образовање. Важно је имати тај предузетнички дух.

Ново време доноси и нове области рада и интересовања, а Жаклина је кроз обуке које је похађала схватила да је и офлајн и онлајн присуство у свести људи подједнако важно.

– Едуковала сам се и о Гугл аналитици, и о говору тела, и о маркетингу… Неки кажу да су семинари губљење времена, а ја сматрам да је свако ново знање корак више ка усавршавању и посла, а и себе лично.

Сви који су је упознали не могу да не примете њен упечатљив стил. Занимало нас је одакле идеја да у ординацији и у њеном одевном стилу доминирају розе и љубичаста боја.

– То је нека врста интуитивног брендирања, а све је кренуло случајно. Када сам почела да сређујем стан пре неколико година, имала сам помоћ другарице која је архитекта. Када ми је послала слике са идејама за стан доминирале су розе и љубичаста боја. Она се за те боје мог стана одучила на основу боје ружа и лака које је виђала на мени и рекла да сматра да сам то ја.

Жаклина је прихватила њен предлог. У међувремену је променила и боју косе, а онда је дошао на ред и рад на уређењу амбуланте па је исту нијансу употребила и у свом радном окружењу.

– Ово је сада моје ружичасто царство, каже Жаклина уз осмех.

Жаклина је и добитница титуле „Жена змај“ 2016“ коју додељује Удружење пословних жена Србије.

– За мене је та награда не само подршка и признање колегиница из УПЖ Србије, већ и нека врста „награде за храброст“ и потврда да сам учинила праву ствар. Уверена сам и да мој пример разбија постојеће клишее и инспирише многе жене да се одваже и крену предузетничким стопама, поготово у зрелом добу – истиче Жаклина.

Наш сајт је пре свега окренут дијаспори. Радили сте и за наше људе који су у иностранству, а овде имају чланове породица. Да ли вас контактирају?

– Морам да нагласим да сам очекивала да ће ме чешће звати старији људи који имају некога овде. Ситуација је заправо другачија. Све чешће ме зову све млађи и млађи људи који су отишли, а овде су оставили родитеље којима је потребна помоћ. Њима који су далеко је тешко да овде било шта организују. Моја предност је што знам шта може да се уради у кућним условима, а шта је за хоспитализацију. Имала сам случај да ме је контактирао наш човек из иностранства који је овде имао двоје веома старих родитеља који су имали велики број дијагноза чија је нега превазилазила кућне услове и изискивалa смештање у дом. Захваљујући мом ранијем радном искуству тачно знам шта, како и докле се може. Био ми је изузетно захвалан јер сам му, како је сам рекао, отворила очи.

Који су даљи планови?

– Имам доста планова, али као регистрована медицинска сестра морам да постојим пет година како бих неке од њих спровела у дело. Ипак, идем ка томе, а у међувремену уживам у свом послу. Неки след ствари би био отварање старачког дома, али то су планови за будућност.

Највише воли да ради са бебама, али њени пацијенти су сви подједнако важни и драго јој је да има прилику да помогне свима којима је помоћ потребна.

Посао је дошао до нивоа када јој је потребно проширење броја запослених, али како каже, потребно је да нађе некога ко би живео живот њене амбуланте заједно са њом.

– Ово није посао од 9 до 17 часова. Ја и када сам у парку на клупи мени телефон звони и ја морам да будем доступна корисницима мојих услуга, али сам на крају дана ипак задовољна и срећна.

Аутор: Душица Антић-Рашић

1 Comment