Наши у свету: Музичка бајка Срба у срцу Канаде

Наши у свету: Музичка бајка Срба у срцу Канаде Наши у свету: Музичка бајка Срба у срцу Канаде

Наши у свету: Музичка бајка Срба у срцу Канаде

Милица и Ведран Ћурић упознали су се у Београду, живот наставили у Бечу, а последњих година живе и раде у Kанади.

Милица је, иако рођена у бившој Југославији, још као мала живела у Kанади, а он да се вратила у домовину. Она и супруг су завршили музичку академију, годинама касније живот их је одвео у ову прекоокеанску земљу, а данас уживају у послу и одгајању својих троје малишана.

Kако сте, када и зашто одлучили да одете у Kанаду?

Ја сам као дете са породицом 80-их живела у Kанади. Њима живот тамо није пријао, али су остали довољно дугу да добијемо држављанство, како бих ја имала могућност да искусим живот на западу у будућности. 

Kада сам завршила студирање, имала сам отприлике представу о томе како би живот изгледао у Србији или у Аустрији, где сам провела неколико година док је муж био на посдипломским студијама. По завшетку боравка у Бечу, био је идеалан тренутак да се упутимо у нове походе и да видимо шта нам се нуди у Kанади. 

Kакви су били први утисци?

Од самог почетка, је било јасно да је овде живот другачији. Почев од визуелног концепта, који је драматицно различит од Европе! Једна од промена која ми је тешко пала на почетку јесте недостатак уметности у архитектури. Али убрзо сам почела да увиђам позитивне стране… Овде се рецимо много више брине о природи и придаје значај њеном очувању. Следећа велика разлика која је утицала на мене по пресељењу овде јесу генерални међуљудски односи. Љубазност и увиђавност и поштовање на улици међу странцима, као и у саобраћају, иако често само научена, а не изистинска, јесте нешто што јако утиче на позитиван квалитет живота.

Имате троје деце. Kако изгледа живот вишечлане породице у Kанади? 

Kао што можете да претпоставите, имати троје мале деце, било где, изискује пуно енергије! Сад замислите имати троје деце, без помоћи шире породице. Међутим у Kанади је све окренуто породици, што значи где год да се нађете са децом можете ући и проћи колицима, на које год јавно место уђете у тоалету ћете наћи сто за пресвлачење пелена, а често и столицу. Или читаву собу за дојење. Окупљања родитеља, организовани програми за родитеље са децом у библиотекама и црквама плаћени од стране града/државе како би се олакшало и дала подршка породицама. Ту је наравно и финансијска подршка онима којима је потребна. Апсолутно фантастично!

Чиме се бавите? Kако је у Kанади из пословног угла када сте ви у питању?

Ја сам на универзитету Музичке уметности студирала виолину. У Канади не постоје државне музичке школе као у Србији, али је јако популарно у ваннаставним активностима дати дете да научи да свира неки инструмент. Овде се другачије гледа на музику. У Европи је на неки начин привилегија ићи у музичку школу и свирати неки инструмент. И када се добије та прилика, она се схвата врло озбиљно од самог почетка и улаже се пуно труда, времена, енергије како би се задржало то место које је добијено у музичкој школи. Овде, у северној Америци, скоро свако добија ту могућност, да макар проба да свира. На учење инструмента се гледа кроз позитиван ефекат који то вежбање има на мозак и свеукупни утисак тј. ужитак који музика пружа. Kао рекреација. 

За неког као што смо ја и мој муж овде постоји довољно могућности за посао. 

Да ли вам нешто недостаје из Србије и да ли сте размишљали о повратку?

Да, пријатељи и родбина нам недостају. 

Међутим одлазак преко океана је велика одлука. И ми смо у ових 10 година јако пуно труда и времена уложили да изградимо живот и нађемо своје место у заједници и идаље активно радимо на томе! Задовољни смо оним што смо постигли и иако није идеално, као што није нигде, не размишљамо о повратку.      

Шта највише волите у Kанади, а шта бисте можда променили?

Више слободног времена би било идеално. Јако пуно радимо и чињеница да радимо за себе, тј. да смо приватници што би се рекло у Србији, значи да смо увек на послу, без обзира да ли је викенд или радни дан, и које је доба дана. Али не мислим да је то нешто што има везе са Kанадом. Позитивна ствар јесте да свако улагање у посао овде, било да је финансијско, ментално, идејно… покаже се позитивно и то је то што нас гура напред. 

Шта бисте саветовали некоме ко размишља о пресељењу у Kанаду?

Свако ко је спреман на рад, на ризик, на жртву зарад неког бољег живота ће имати успеха, ја верујем, било којој обећаној земљи. И само напред! Једно је сигурно, ништа није бесплатно сем могућности или прилике за урадити. И за сваку могућност или прилику ће требати пуно времена и стрпљења да се она врати у облику било каквог задовољства које није унутрашње. 

Текст: Душица Антић-Рашић

Фото: Приватна архива