Одрастао у Канади, а вратио се у Србију: Желим да радим и живим у земљи где сам рођен

test

Одрастао у Канади, а вратио се у Србију: Желим да радим и живим у земљи где сам рођен

Одрастао у Канади, а вратио се у Србију: Желим да радим и живим у земљи где сам рођен Одрастао у Канади, а вратио се у Србију: Желим да радим и живим у земљи где сам рођен

Дејан Мискин је рођен у Шапцу 1992. године. Са две године одлази у Канаду где су његови родитељи одлучили да се преселе почетком несигурних година на простору Балкана. Прва реч коју је изговорио на северноамеричком континенту била је на српском, али је ипак његов први језик енглески. Око петнаесте године је пожелео да научи српски и ћирилицу, а са 25 да се врати у земљу где је рођен и да проба да овде нађе посао и остане да живи.

– Српски сам пожелео сам да учим. Без ичијег наговора. И учио сам сам. Узео сам књигу, тачније послала ми ју је бака. Инсистирао сам да књига буде на ћирилици. „Историја Срба“ Владимира Ћоровића била је моја прва књига на српском.

Слово по слово, учио је и прочитао је.

Како је породица реаговала?

– Родитељима је било драго да желим да учим српски, али им је било и помало чудно одакле код мене толика жеља. Још мање су очекивали да ћу се вратити у Србију. У нашим црквама у Канади се учи о култури, религији, традицији…, али моја породица се није кретала у тим круговима, па сам ја више сам морао да учим.

Одрастао је у Ванкуверу, а први пут је у Србији био пре шест година на само три недеље.

– Тада је све било на брзину. Дошао сам са оцем. План је био да посетимо фамилију па смо стално били у журби. Сада сам овде већ пет месеци. Желим да упознам град, људе… Обишао сам Нови Сад, Ниш…

Каже да ужива у Београду.

– Школовао сам се у Канади и постао сам зрео човек за то време. Захваљујем се Канади на томе, али ја желим да окренем нову страну свог живота и то управо у земљу мојих предака.

Додаје и да би желео да остане да живи у Србији. Наравно, ако успе да нађе посао.

– Знам да је тешко доћи до посла и до солидне плате овде. Завршио сам екологију у Канади, а овде најчешће конкуришем за позиције за које је потребно добро знање енглеског језика. Овде је тешко наћи посао, али не одустајем. Волео бих да овде останем да живим.

Док посла још увек нема, каже да су у Београду дешавања заиста разноврсна.

– У Канади тога нема. Клубови се у 2 часова ујутру морају затворити. Овде ако желиш да изађеш и увече то је могуће. Са друге стране, у Канади се доста тога гледа кроз новац – мора се отићи у што скупљи ресторан, на што скупља путовања… Све је подређено материјалном. У Србији и са мало пара може да се изађе и супер проведе. Овде дефинитивно важи оно – важније је са ким си него где си.

Дејан истиче да посебно ужива у отворености и топлини Србије и нашег народа.

– Односи су људски, а не ,,роботски“. Посебно бих желео да истакнем да овде имам и потпуну подршку родбине. Сви су ме примили отворених руку односно Србија/Република Српска ме је прихвратила отворених руку.

Многи кажу да су Српкиње посебне девојке. И Дејан се слаже са овом констатацијом.

– У Србији постоји и једна посебна девојка која се разликује од свих осталих. Девојка коју само може земља Србија да роди. Вредна је, лепа и паметна. Мислим да само у Србији девојке могу имати све три карактеристике.

За сада нема велике планове. Живи од данас до сутра, јавља се на огласе за посао, посећује Дом омладине и разна друга дешавања у граду, пријавио се на евиденцију Националне службе за запошљавање… У временима када се често говори о одласку наших младих ван граница Србије, надамо се да ће Дејан наћи посао и остати овде.

 

Душица Антић-Рашић