ПРИЧЕ ИЗ ДИЈАСПОРЕ: Двадесет година живота у Италији

test

ПРИЧЕ ИЗ ДИЈАСПОРЕ: Двадесет година живота у Италији

ПРИЧЕ ИЗ ДИЈАСПОРЕ: Двадесет година живота у Италији ПРИЧЕ ИЗ ДИЈАСПОРЕ: Двадесет година живота у Италији

Емина Ристовић је девојка из Србије која је пре скоро две деценије решила да свој живот настави у Италији. Ово је њена прича.

Како си, када и зашто отишла из Србије?

– Трећег септембра двехиљадите, док је лила киша над Краљевом. Памтим тај дан као да је јуче било. Зашто? Званично на студије, или боље речено на пријемни испит. Искрено, зато што ми је било доста свега, режима понајвише. Србија више није била земља у којој сам проналазила себе. Иако сам од малих ногу сањала да обиђем свет, бомбaрдовање је била она класична кап која је прелила већ препуну чашу. Научила сам италијански за мање од шест месеци, спаковала кофере, и чим сам добила студентску визу села на аутобус и оставила, иако тешког срца, све за собом.

Колико ти је било тешко да се привикнеш на нову средину?

– Није било толико тешко, ако изузмемо учење и полагање испита на страном језику који се још увек не познаје добро. Факултет је био у градићу на граници са Словенијом, било је и других студената из бивше Југославије. Осећала сам се малтене као код куће. Када би ме хватала носталгија, пуштала бих радио Копар и сваки пут кад би наишла нека песма Балашевића срце је знало да поскочи. У тим неким моментима сам често одлазила до Трста, — Трст је наш, што би рекли — до цркве Св. Спиридона. На сваком кораку се чује неретко наш језик. Никада заправо  нисам имала осећај да сам далеко.

Неколико година након твог одласка, придружили су ти се и родитељи. Колико је њима било тешко да нађу запослење?

– Прво је у Италију дошла мама, за њом ја, а на крају нам се придружио и тата, почетком двехиљаде прве. Наше дипломе овде нису признате. Мама је дужи низ година радила послове који нису били уско повезани са њеним занимањем, имајући увек у виду породицу, а највише мене и моје студије. Због моје боље будућности је и дошла овде. Тати, као возачу камиона, је сигурно било лакше иако ни наша дозвола, у оно време, није била призната па је морао да полаже испочетка све категорије. Ипак, добро су се снашли.

Италија је и близу и далеко. Шта ти највише недостаје из домовине?

– Плазма? Шалу на страну, иако обожавам наше слаткише највише ми недостаје родбина, клинци од брата од тетке који тако брзо расту да ми је жао што не могу чешће да их виђам, кумови, кумчићи, пријатељи из средње школе.

Живиш у Тренту – по чему се разликује, а по чему је сличан твом родном Краљеву?

– Тренто је јако сличан Краљеву и то је заправо оно што ми се свидело од првог момента. Када изађем на терасу, и бацим поглед на планине, имам осећај да сам на својој тераси колико је поглед сличан. У центру немамо додуше Милутина, као на Тргу Српских ратника, али имамо зато Нептуна и његову фонтану.

 

Душица Антић-Рашић