Прва регистрована слатка радионица у бившој Југославији: На путу ка успеху два пута кретали од нуле
авг
08
Прва регистрована слатка радионица у бившој Југославији: На путу ка успеху два пута кретали од нуле by Dušica Antić Rašić / with 0 comments

"Моја мајка је одлично месила торте и колаче, увек је помагала свима у селу, правила је колаче за све прилике када је требало, а комшинице су њој помагале нешто друго"

Ово би могао да буде почетак једне лепе приче о прошлим временима, али оно што је још лепше је чињеница да је ово заправо почетак приче која живи и опстаје већ скоро тридесет година - прича о почецима посластичарнице Десерт из Чачка.

Отворили сте фирму још 1990. године. То је била прва регистрована радионица за израду торти и колача у бившој Југослaвији. Како сте дошли уопште на идеју?

- Када сам отворила приватну фирму била сам запослена у угоститељском предузећу Морава. Желела сам да себи и својој породици обезбедим боље услове за живот, осећала сам да могу да постигнем више у животу, увек сам била амбициозна и нисам се плашила да искористим прилику и испуним своје жеље и циљеве. Моја мајка је одлично месила торте и колаче, увек је помагала свима у селу, правила је колаче за све прилике када је требало, а комшинице су њој помагале нешто друго. Умрла је јако млада, ја сам имала 28 година и двоје мале деце, тада сам први пут помислила како би било добро да сам могла да купим колаче за сахрану да себи бар мало олакшам посао у тој за мене стресној ситуацији. То ме је и подстакло да размишљам да се бавим баш овим послом.

Кажу да сте на веома довитљив начин пласирали своје производе тада. На који сте то начин урадили?

- Сваки почетак је тежак, морала сам да превазиђем доста препрека како бих уопште отпочела посао. Први проблем је била регистрацијан фирме, јер није постојала шифра делатности за ову грану привреде. Када сам почела са радом требало је обезбедити тржиште. Ја сам почела да пакујем мала паковања и да их продајем по пиљарницама, али с обзиром да је то било ново и неуобичајено тешко сам убеђивала трговце да мој производ пласирају у својим радњама. Када сам успела да их наговорим да узму колаче да видимо да ли ће се продавати онда сам својим пријатељима давала новац да иду да купе те исте колаче да би повећали промет и показали да има потражње за тим производима како би трговци наставили да поручују. Мало по мало посао се ширио, достављали смо колаче по целој Србији, али и ван наших граница.

Након 17 година пословања, из приватних разлога, покрећете све из почетка. Да ли је то, са ове тачке гледишта, био начин да можда исправите неке грешке или само нови пословни подухват?
- Нисам својом вољом одлучила да кренем испочетка. Развела сам се после скоро 30 година брака, фирма је успешно пословала, али сам производни простор, машине и сав инвентар оставила бившем супругу на коричење. Имала сам 35 радника, поруџбине које сам морала да испоштујем морала сам да се снађем за простор и опрему, и то све у кратком временском року, 48 сати. Успела сам уз помоћ пријатеља и пословних сарадника. Тада нисам размишљала о новом почетку или исправљању грешака, морала сам да испоштујем мустерије и да сачувам посао за себе, своју децу и још 35 запослених који су стали уз мене подржали ме, веровали у мене и моју сналажљивост, да ћу успети из почетка. Било је тешко, још увек се нисам потпуно, пословно, опоравила али идемо даље, боримо се и полако све долази на своје. Да бих узела нови простор и машине била сам принуђена да узмем кредите које још увек отплаћујем, да није било тога можда бих проширивала производњу на још неку грану.

Кажете да се стално усавршавате. да посећујете сајмове, учите... Шта вам најтеже пада?

- Што се тиче посла и стручног усавршавања не могу да кажем да ми нешто тешко пада. Волим овај посао, а иначе сам неко ко није статичан, увек сам била амбициозна и креативна, што је потребно за овај посао. Радујем се када испоштујемо сваког купца и када су они задовољни.

Ваше ћерке ће наследити посао. Шта ћете их саветовати?

- Што се мојих ћерки тиче оне су радиле са мном од почетка. Када сам почела производњу биле су у основној школи, нисам имала запослене па су ми оне помагале. Порасле су са овим послом и остале са мном да раде. Обе раде и у прехрамбено угоститељској Школи у Чачку, предају посластичарство. Њих две су различите, једна је креативна и талентована за цртање и декорацију, а друга је више за маркетинг и односе са људима. Мој први савет као мајке је наравно да прво морају да се слажу и поштују једна другу, могу лепо да се допуњују. Ако желе да наставе овај посао морају да се боре, препрека има много, али не смеју да одустају. А ја им желим да им пословни пут буде мање трновит од мога.

Правили сте торту од 1,7 тона. Да ли имате у плану још неки подвиг тог типа?

- Та торта је највећа на Балкану, ми смо имали среће да баш нама укажу ту част и поверење да је направимо. Искрено се надам да ћемо у скоријој будућности опет имати неки сличан слатки подвиг.

 

Душица Антић-Рашић

0 Comments

Leave a Comment

Anti-spam test:
+=