ПРВА ЖЕНА ДОКТОР НАУКА У СРБИЈИ ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА: Колико је било лако?

test

ПРВА ЖЕНА ДОКТОР НАУКА У СРБИЈИ ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА: Колико је било лако?

ПРВА ЖЕНА ДОКТОР НАУКА У СРБИЈИ ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА: Колико је било лако? ПРВА ЖЕНА ДОКТОР НАУКА У СРБИЈИ ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА: Колико је било лако?

ПРВА ЖЕНА ДОКТОР НАУКА У СРБИЈИ ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА: Колико је било лако?

У данашњој Србији, уколико сте 28-годишњакиња са докторатом и сновима о универзитетској каријери, морате бити спремни испоштовати нека (не)писана правила. Једно од њих гласи: покажу ли у свом раду честитост и принципијелност, и одлуче ли не приклонити се таборима старијих колега и ментора, талентовани млади стручњаци неретко вуку терет подозрења и сујете – и то управо од стране оних који би их личним примером морали подржати. Временом се то претвара у борбу која црпи животну енергију, а победу најчешће односи управо страна која прибегава нефер правилима игре.

Уколико знате колико је ту битку тешко водити данас, онда наслућујете да је пре стотинак година то било кудикамо теже. Јунакиња – и то у правом смислу речи – ове приче, такву је борбу водила као млада, тек свршена докторанткиња Београдског универзитета. Име, дело и животни пут Ксеније Атанасијевић – наше прве жене мислиоца, научника, преводиоца филозофске литературе и прве универзитетске наставнице у Краљевини СХС – сведоче о сизифовској борби између вредности, принципа и честитога рада, и упорних покушаја да се те вредности омаловаже и оспоре.

Још као ученица гимназије, Ксенија Атанасијевић (1894–1981) показала је изузетну – и за једну младу даму тада прилично ретку – наклоност ка филозофији и страним језицима. Већ током средњошколских дана почела се бавити писањем и превођењем, те са ретком преданошћу проучавати филозофску литературу.

Животни позив пронашао ју је већ тада. Није, дакле, било двојбе око тога који ће пут одабрати: године 1912. Ксенија уписује студије чисте филозофије са класичним језицима на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Овде први пут среће и господина који ће имати пресудан утицај на њену каријеру: најпре као професор главног предмета и ментор на докторским студијама, а потом и сарадник од кога је добијала не само безрезервну подршку, већ и несувисле покушаје саботирања професионалног развоја.

То беше чувени професор Бранислав Петронијевић – математичар, филозоф и палеонтолог коме је Ксенија одмах скренула пажњу. Њена посвећеност и глад за знањем завредели су поштовање које јој до краја основних студија доноси прилику постати професоровим асистентом. Ксенија је то прихватила без много размишљања: блиска сарадња са цењеним научником – упркос његовој бескомпромисној строгоћи – за једну младу жену беше толико потребан ветар у леђа.

Мало је рећи да је Атанасијевићева имала потпуну подршку свог ментора. До краја студија – које 1920. године завршава са високим успехом – течно је говорила енглески, француски, немачки и руски језик, служећи се истовремено латинским, грчким и италијанским. Ипак, особина због које је већ тада одскакала од просека беше њена изражена индивидуалност. Наиме, очекивано је било од студената да временом постану следбеницима идеја и ставова својих уважених професора. За Ксенију је, пак, то било потпуно непихватљиво. О томе је током студенских дана писала и блиским пријатељицама, бивајући врло свесна очекивања др Петронијевића који „не трпи оригиналност, и желео би да мислим потпуно као он“.

Питање је само колико би се неко усудио пркосити овом правилу. Ксенија беше довољно одважна да то и учини, не слутећи у којој мери ће јој то обележити каријеру. Убрзо је то и сазнала, и то у тренутку када добија титулу коју ниједна жена у Србији пре ње није стекла.

Докторат који је узбуркао интелектуалну елиту

Уз безрезервну подршку свог професора, Ксенија Атанасијевић – сада асистент Бранислава Петронијевића – започиње рад на докторској тези. Ван универзитетских кругова, међутим, први пут су се зачуле нимало ласкаве оптужбе на њен рачун. „Упућени“ тврде како Атанасијевићева свој успех дугује интимној вези са др Петронијевићем – и то тек беше први од бројних покушаја оспоравања њене репутације.

Злонамерне приче накратко су је обесхрабриле у одлуци да настави са писањем доктората. Утеху је – као што ће то још много пута чинити – пронашла у раду: најпре у Трећој београдској гимназији као супленткиња (односно, „професор приправник“ – највише звање које је образована жена тада могла имати), а потом и у Европи, где је годину дана проучавала дело ренесансног мислиоца Ђордана Бруна и разрађивала докторат на тему „Бруново учење о најмањем“.

Овај рад крунисан је 20. јануара 1922. године у препуној сали Београдског универзитета. Не само студенти, већ и бројни Београђани присуствовали су одбрани докторске тезе коју је први пут у Србији написала жена. Ксенија га је представила пред испитним одбором тада најзначајнијих имена наше науке: др Бранислава Петронијевића, др Николе Поповића, др Драгише Ђурића, др Веселина Чајкановића и др Милутина Миланковића.

Одбрана која је постала прворазредним догађајем – уз беспрекорно Ксенијино познавање класичне филологије – ипак није задовољила све чланове комисије. Сумњичави према будућој колегиници, неколицина њих јој на лицу места задаје замршен задатак из дискретне геометрије. О неверици насталој пошто га је Ксенија с лакоћом решила, сведочи и бизарно питање једног од „великих математичара“ упућено уваженом колеги: „Верујете ли ви, драги колега, да је све у реду са хормонима ове младе даме?“

Неоснованим сумњама, ипак, није било места – домаћа и страна стручна јавност одмах је високо оценила дисертацију званично прве жене која је на Београдском универзитету стекла академску титулу доктора наука. Ксенија је тада имала свега 28 година, а са плановима о даљој каријери нипошто није планирала да стане.

Доцентура под велом интрига и нескривеног анимозитета

Ово је био период када Ксенијин однос са др Петронијевићем наилази на озбиљне изазове. Наиме, упркос притисцима академске средине, она одлучује остати доследна својим принципима. Мада је према др Петронијевићу гајила неизмерно поштовање, одбила је постати његовим „слепим следбеником“. Истовремено, наставлила је да пркоси дотадашњим правилима, и то у моменту када бива предложена за доцента Филозофског факултета.

О радикалној природи овог потеза довољно сведочи то што до тада у целој Краљевини СХС ни на једном факултету није било жене у наставничким звању доцента. Универзитетска средина, дакле, била је огледало света у коме су бескомпромисно владали мушкарци. У годинама које су уследеле, на видело је испливала њихова неспремност да прихвате младу, бриљантну научницу као своју колегиницу, и то упркос њеној неоспорној стручности и професионалности.

Штавише, једини који ју је и даље подржавао беше др Бранислав Петронијевић. На другој страни, чинило се, били су сви остали – од звучних и цењених имена академских кругова, до чаршије и жуте штампе која испреда приче о томе да је Антанасијевићева постала љубавницом лекара Милана Марковића.

Док се на Универзитету води расправа о њеној доцентури, Ксенија се окреће ономе што је најбоље умела: живо прати научне трендове код нас и у свету, а на Народном универзитету у Београду предаје о Шопенхауеру и Сократу. Овдашња елита са пажњом прати ова предавања, све док Министарство просвете не доноси одлуку која је за Ксенију, такорећи, значила деградирање њених амбиција: најпре је октобра 1922. поставља за професора гимназије у Нишу, да би је непуних месец дана касније вратила у Другу женску гимназију у Београд.

Ипак, октобра 1923. др Бранислав Петронијевић – уз др Драгишу Ђурића и доцента Николу Поповића – потписује предлог о Ксенијином избору у звање доцента за предмет историја класичне филозофије. Тадашњи декан Влада Петковић образложио је овај потез речима да се „Београдски универзитет увек одликовао слободоумношћу, међу првима у Европи је допустио женама да студирају, а сада даје и приступ жени наставнику.“ Оно што га је, међутим, демантовало било је понашање Ксенијиних колега – и то оних који су њен избор у звање потписали и аминовали.

Српски сајт/011инфо