Путовања као изазов: Полако упознајем Србију коју смо увек узимали здраво за готово

test

Путовања као изазов: Полако упознајем Србију коју смо увек узимали здраво за готово

Путовања као изазов: Полако упознајем Србију коју смо увек узимали здраво за готово Путовања као изазов: Полако упознајем Србију коју смо увек узимали здраво за готово

Никола Миловић је менаџер продаје и маркетинга у Хотелу Square Nine у Београду, а у своје слободно време и блогер који пише о прелепим пределима Србије и света.

Имао си прилику да будеш у комуникацији са многим страним гостима који су одседали у вашем хотелу. Шта је оно што је њима занимљиво да сазнају о Србији?

– Рад у централном градском хотелу ми је дао прилику да упознам и радим са великим бројем иностраних гостију, истанчаног укуса, са јасним жељама и очекивањима. Гости са којима се свакодневно сусрећем немају предрасуде, заиста су свесни у коме су граду, земљи, зашто су ту, послом или приватним поводом. Али је потпуно чаробно када успете да им откријете нешто ново, дате препоруку шта видети у Београду, на који начин да проведу своје драгоцено слободно време што им локација хотела омогућава, отркити им мале тајне које су надохват руке или им пружити потпун угођај у оквиру самог хотела, уникатном причом, ентеријером, понудом, амбијентом… Понекад заиста немају потребе да напуштају хотел, веома воле да се препусте чарима нашег лепо упакованог доживљаја. Ако је Square Nine први контакт са престоницом, као Београђанин сам врло поносан на утисак који ће са собом понети

Поред свог примарног посла, пишеш и туристички блог „Miles to Walk“. Како си дошао на идеју да се опробаш и у тим водама?

– Управо из жеље да странцима којима је потребно приближити нашу предивну земљу, након толико година лошег ПР-а и контекста, на нама је да ту слику променимо и заиста покажему сву лепоту контраста, импресија, скривених кутака, нетакнуте природе која само чека да је упознамо. С једне стране је фокус на странцима, са друге фокус стављам на нас саме, није питање избора, отићи на море у Грчку или отићи на викенд у Врњачку бању, циљ је да има места и за једно и друго. Причам причу фотографијама, не пишем пуно јер је фото позив или скуп детаља из неког крајолика сасвим довољан, по мени, позив да се неко одлучи да управо своје време искористи на овај начин, када видим да су моји пријатељи или неки потпуни незнанци пошли тим путем, када ми шаљу слике и захваљују се не препоруци, врло сам срећан и истрајан у намери да наставим тим путем.

Често пишеш о Србији, најчешће о Београду. На блогу се једна од страница зове „Сат у Београду“. Да имаш само сат, шта је то што би представио посетиоцима нашег главног града?

– Нашао сам своју руту и истрајавам у томе, да на сат времена покушам да загрбем по површини и дотакнем нашу суштину и исконске одлике нашег менталитета присутне у несавршеним грађевинама, патини, калдрми, осмеху пролазника, заласку сунца, малој породичној фирми која производи чаролију. Све је то могуће спознати у мини шетњи Косанчићевим или Топличиним венцем, мојим омиљеним четвртима овог пролећа, заиста пружају један мир, опет потпуно живописни утисак за неког ко жели да упозна град, толико у центру а толико ван ужурбаног града у коме не постоји време да се застане и ужива свим чулима.

Које су лепе, а које не баш лепе стране твог посла?

– Хотелијерство, па и креирање блога је нешто у шта се заљубиш или не, нешто на шта те нико не може натерати, убедити да то радиш ако не волиш рад са људима, упознавање карактера, особености, истраживање. Не могу рећи да постоје лоше стране осим тога што ми фали један дан између суботе и недеље. Шалим се али је време, колико год га добро планирали, искористили до танчина, категорија која нам свима толико измиче, некада недеља није довољна да се усклади све оно што желим да остварим као циљ, али корак по корак, нема назад.

Путујеш и по Србији и по свету, а све то је преточено у твој блог. Да ли си некада размишљао да одеш из Србије?

– То је нешто што нам се свакодневно намеће као изазов или изговор. Не кажем да бих без проблема могао да се замислим како свој живот проводим у Бечу, довољно близу а довољно далеко. Али некако се носим мишљу да не треба одустати, не, док не испробамо све могућности коју средина у којој смо се са разлогом родили, контекст у коме постоји прилика да нешто променимо, на нама је да то учинимо, што нас је више, можемо покренути и створити добру причу. Ако истински створимо свако за себе добру причу и свој микро свет, негде дубоко верујем да ће се и на макро нивоу нешто променити, да, за сада сам ту.

Који део Београда највише волиш и зашто?

– Некако увек Земун, због трага прошлости, позитивне енергије, лепог утиска, реке, људи, неоптерећености, спорости у приступу трошења свакодневице, тамо црпим енергију, тамо се враћам по своје парче зена.

Које су наредне миље које планираш да пређеш?

– Када је Србија у питању, Голубац и Увац. Постоје неки предели које смо посећивали под морањем, или смо били сувише мали да их спознамо на прави начин. Постоје неки нетакнути делови природе на које нам нико није указао пажњу и приближио њихов квалитет. У мојим тридесетим, нема оправдања, сами морамо да учинимо тај корак, морам признати да и ја полако упознајем Србију коју смо увек узимали здраво за готово, чим нешто ново чаробно откријем, јављам утиске, делим их, знате где наравно, на www.milestowalk.com

Душица Антић-Рашић