Роман о српској голготи преко Албаније: Дан шести Растка Петровића

test

Роман о српској голготи преко Албаније: Дан шести Растка Петровића

Роман о српској голготи преко Албаније: Дан шести Растка Петровића Роман о српској голготи преко Албаније: Дан шести Растка Петровића

Роман о српској голготи преко Албаније: Дан шести Растка Петровића

У раној младости као 17-годишњак Растко Петровић се са српском војском и народом новембра и децембра 1915. повлачио преко Косова, Црне Горе и Албаније, што ће оставити трајан траг у његовом животу и стваралаштву. Роман о страхотама ратне голготе „Дан шести“ завршио је тридесетих година, али се стицајем околности појавио тек 1961, дванаест година после пишчеве смрти. Дело, међутим, никада није заживело пуним животом што сведочи и чињеница да је у међувремену, као самостално издање, објављено још само једанпут, и ових дана код „Платоа“.

Роман је Растко крајем 1935, непосредно пред одлазак у дипломатску службу у Чикагу, предавао издавачу Геци Кону али га је овај, после консултација са Слободаном Јовановићем, одбио због, како је о томе сведочио Марко Ристић, „одвише мрачног и за српску војску, тобоже незгодног приказивања албанске трагедије“.

– Могућност да роман приповеда о рату а да не буде национална, херојска или државотворна епопеја, остала је и у Растково као и у данашње време сувише смела, заправо авангардна мисао – рекао је на јучерашњој промоцији др Предраг Петровић. – Однос према историји у првом делу „Дана шестог“ не заснива се на уметничком транспоновању фактографске грађе, него на приповедачкој артикулацији дубине ратне трагедије која надилази историјско и постаје катаклизмичко, митско дешавање. Поетички самосвесно лишен националног и патриотског тона, роман је успостављен на искуству авангардне уметности Џемса Џојса, Вирџиније Вулф и Олдоса Хакслија. Националну трагедију албанске голготе писац види као апокалипсу цивилизацијских и космичких размера.

ПОЛИТИКА НЕ ЗНА ЗА СУЗЕ

Предраг Петровић је указао и на значај и актуелност другог дела романа који се догађа у Америци и у коме писац поставља питање дехуманизације човека у капиталистичком друштву.

Својим пријатељима Милану Дединцу и Марку Ристићу Растко је писао из емиграције, изражавајући велики страх да се врати у земљу, али су они на то остали глуви. Ристић је чак написао да „политика не зна за сузе“. Када им је, међутим, захваљујући једном француском дипломати, рукопис „Дана шестог“ дошао у руке и Дединац и Ристић су изрекли високе оцене о роману.

Те похвале су, према речима Петровића, стигле са великим закашњењем а „Дан шести“ је, што се и данас недовољно истиче, остао наш најбољи роман о Првом светском рату који је трагичним дешавањима националне историје дао свевремени смисао.