На данашњи дан преминула Десанка Максимовић

Десанка Максимовић (Рабровица (Дивци) код Ваљева, 16. мај 1898 — Београд, 11. фебруар 1993) била је српска песникиња, професорка књижевности и академик Српске академије наука и уметности.

У Бранковини је провела детињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду.

Након дипломирања, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској реалној гимназији (а данашњој Петој београдској гимназији). Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.

Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.

Дана 17. децембра 1959. изабрана је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965. за редовног члана.

У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева, у порти цркве Светих арханђела у оквиру културно-историјског комплекса.

Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика.

Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме је објавила 1920. године у часопису „Мисао“.

Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.

Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка“ – песму која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату. Песма је објављена тек после рата.

Српски сајт
Фото: Википедиа

Бранковина – село богате историје и знаменитих личности

Ретко које село у Србији као Бранковина код Ваљева може да се подичи богатом историјом и знаменитим личностима. У овом селу рођени су и почивају славни Ненадовићи, и највећа српска песникиња Десанка Максимовић.

Прота Матеја Ненадовић (1777-1854) био је војвода, дипломата, писац првог устава и закона, први председник српске владе и писац познатих мемоара. За његовог оца Алексу Ненадовића (1749-1804), најпознатију жртву сече кнезова 1804. многи историчари кажу да би, да га Турци нису убили, засигурно био вођа Првог српског устанка, а не Карађорђе, јер је био образован, али и изузетно у народу цењен. Алексин двадесет година млађи брат Јаков (1765-1836) био је командант целе западне Србије и водећи устанички старешина после Вожда, и први министар унутрашњих послова. Најмлађи Алексин син Сима (1793-1815), војнички образован, био је Карађорђев војвода, херој Другог српског устанка, као и његов братанац (син Јакова) Јеврем (1793-1867). Чика Љуба (Љубомир Ненадовић, 1826-1895), син проте Матеје, био је славни путописац, песник и просветитељ.

Ћерка војводе Јеврема и унука војводе Јакова Персида (1813-1873) била је супруга владајућег кнеза Србије Александра Карађорђевића, са којим је имала десеторо деце, мајка је и краља Петра Првог Ослободиоца. Зато је Бранковина позната као мајчевина краљевске династије Карађорђевић.

„Важност и атрактивност Бранковине додатно су повећана тиме што су у њој сачувана, заштићена и примерено приказана културна добра која директно, пластично илуструју значај овог села“, објашњава др Владимир Кривошејев, директор Народног музеја Ваљево. „Није, наравно, занемарљиво ни атрактивно природно окружење у ком се ова културно-историјска целина налази. Захваљујући свему томе, Бранковина има и изузетне туристичке потенцијале. Годишње, цео комплекс Бранковине походи и до 70.000 туриста. Музејске поставке у овом селу годишње имају више од 30.000 посетилаца“.

Широм света, славу Бранковине пронела је и највећа српска песникиња Десанка Максимовић (1898-1993) која је у ово село стигла у колевци (отац учитељ је овде добио премештај) и у њему провела детињство, завршила основну школу, написала прве стихове. Увек се Бранковини, коју је неизмерно волела, радо враћала, а по њеној жељи, у порти сеоске цркве је и сахрањена.

Недалеко, налазе се приземне куће из 19. века – собрашице, које су у то време грађене у близини цркава и манастира, а данас представљају ретке примерке народног градитељства. Ту је и вајат Ненадовића, као и прва Протина државна школа. Такође, постоји и друга школска зграда у којој је учила Десанка Максимовић, те реплика куће Ненадовића.

„Град Ваљево отпочео је процес конверзије у своје власништво земљишта које се сада води на државу“, каже Кривошејев. „То ће омогућити да град на тим парцелама гради, да конкурише за пројекте, али и да легализује реплику куће Ненадовића, да она добије употребну дозволу, а не да више од деценије зврји недовршена, без функције и практично представља само макету у природној величини. Савет знаменитог места Бранковина усвојио је иницијативу да се у будући приоритет уређења путева на подручју града Ваљева обавезно уврсти и саобраћајница до Бранковачког виса, где се налази спомен-обележје на ком су се окупили устаници“.

„По обиласку историјског спомен-комплекса, за шта је потребно највише сат времена, посетиоци немају услова за додатно задржавање, јер нема других садржаја, угоститељских објеката, ни смештаја“, каже Кривошејев. „То је последица доскорашње забране било какве градње унутар заштићеног језгра, која је важила све док 2015. године, после више деценија, није усвојен регулациони плана Бранковине. Народни музеј Ваљево и овдашња Висока пословна школа струковних студија припремили су Предлог стратегије развоја Бранковине, почетне услове за даљи развој, заштиту, презентацију баштине и туристичке валоризације постојећих капацитета, али и самог села. Ускоро би стратегија требало да буде и званично усвојена“.

Централна грађевина комплекса је Црква Светог Архангела, завршена 1830. године, задужбина проте Матеје Ненадовића. У храму се чува драгоцена ризница, у којој су, између осталог, крст реликвијер из 10. века, Хаџи Рувимов крст у дуборезу, Велико јеванђеље које је прота Матеја добио од руског цара, ручни протин крст, иконе Светог Архангела Михаила, Светог Јована и Светог Николе, бројне старе књиге…

„Стварање услова за дужи и пријатнији боравак посетилаца први је циљ који ће, кад се оствари, привући и нове туристе у Бранковину“, истиче Кривошејев. „Један од адута за развој туризма овог села налази се на потезу од постојећег историјског комплекса, ка Бранковачком вису, где су се 1804. године окупили устаници предвођени протом Матејом и Јаковом Ненадовићем и формирали језгро устаничке војске западне Србије. Први услов за то је да се постојећи, веома лош пут што пре поправи, а потом да се на том потезу развија зона сеоског туризма“.

 

Српски сајт/Новости
Фото: Принтскрин