Програм Уједињених нација за пословну дијаспору

Привредна комора Србије и Програм Уједињених нација за развој (UNDP – United Nations Development Programme) припремају пројекат Diaspora Home Office – Investment Centre чија тема ће бити рад са пословном дијаспором из целог света.

Први састанак тим поводом организован је половином маја у Паризу.

У раду овог скупа учествовали су угледни француски пословни људи, научници, стручњаци и лобисти српског порекла, са циљем да се прикупи што више интердисциплинарних идеја, препорука и решења за планирани пројекат.

Састанком је председавао Александар Протић, координатор пројекта и подпредседник Европске Федерације UNESCO клубова, центара и асоцијација.

Целокупни пројекат Diaspora Home Office укључује истраживања, интервјуе и форуме и у Лондону, Њујорку и Торонту.

Међународни центар алумниста, Програм Уједињених нација за Развој (UNDP) као покровитељ, чланови Пословног савета ПКС у Канади, уз подршку Центра за дијаспору ПКС, организују 8. јула тим поводом састанак и у Торонту.

Организован је разговор са 12 изузетно успешних људи о елементима које би требало унети у предлог будућег пројекта, а представник ПКС, Александар Кемивеш, говориће о инвестиционим могућностима у Србији, док ће госпођа Жељка Топаловић из UNDP говорити о самом процесу припреме пројекта.

Следећи сусрети биће у Лондону и Њујорку.

 

Српски сајт/РТС
Фото: Пиксабеј

Дијаспора жали због смрти глумца: Фалиће нам Бата Ђоша

Глумац Богољуб Митић Ђоша, који је у четвртак изненада преминуо од последица срчаног удара, био је омиљен не само у матици него и широм српске дијапоре. Упознали су га путем малих екрана и серија које су гледали, волели, и смејали се његови глумачким креацијама. Знао је и да гостује „уживо“, а најбоље се га сећају у Швајцарској где је најчешће и гостовао са својм представама

Увек био спреман за шалу: Богољуб Митић Ђоша

– Отишао је још један велики уметник, Бата Ђоша, ентузијаста великог срца, увек насмејан и расположен да забави народ – рекао је Бојан Фусуљевић, председник СФД „Хомоље“ из Госауа.

– Сећам се, пре неких пет-шест година, „Хомоље“ је организовало забаву и специјални гост био је баш он. Радо се одазвао нашем позиву, био је човек из народа, једноставан и комуникативан. Није тражио ништа специјално, врло тачан сарадник и велики професионалац, шоумен. На бини је у три блока причао своје хумористичке текстове, који никад нису исти, увек је понешто убацивао и мењао. На лицу места се сналазио и прилагођавао се ситуацији. Волео је да се почасти добром чашицом и роштиљем, живео је пуним плућима – евоцира успомене на глумца Фусуљевић који памти бројне анегдоте са познатим глумцем.

– Дошао је код нас у „Хомоље“, сместио се у бекстејџ и питали смо шта ће попити? Рекао је „Дајте нешто кратко да наздравимо.“ Његов земљак Пера из Лесковца је донео четири чашице за нас. Ђоша узе чашицу, погледа је и рече: „А бре, земо, које је ово?“ „Па, земо, пелинковац…“ „Ма које је ово малечко…“ „Дај, бре, флашу, земо…“ Које ћу с ово?“ – присећа се Фусуљевић и истиче да је Бата Ђоша од 2011. године био пасивни члан клуба „Хомоље“ и имао уредну чланску карту.

– Сјајан глумац, хумориста човек који је волео да се дружи. У Швајцарској смо се дружили у Уцвилу, на једној од забава где је он својим учешћем улепшао програм. Седели смо испред хале око роштиља и уз мезе и пиво причали вицеве и уживали са човеком са ким никад не може да нам буде жао за изгубљено време, већ само можемо жалити што га више нема међу нама. Нека му је вечна слава и нек почива у миру – каже за „Вести“ Љупче Бокић из Уцвила.

Пронашла га ћерка

Митић је преминуо у сну, а ујутру га је пронашла ћерка. Последњу улогу имао је у серији „Немањићи- рађање краљевине“ која се још увек снима. Многе његове колеге још увек не могу да верује да је умро.

– Шокирана сам, он је млад човек. Радили смо много заједно, снимали серије. Био је добар човек и веома ми је тешко. Можда је претерао с послом, није водио рачуна о себи, а требало је мало да прикочи. Био је весељак и духовит човек – прича Горица Поповић.

– Много ми је жао. Ђоша је био изузетно драг човек, уносио је весеље где год се појави. Био је пун енергије, могао је још да поживи – каже Цеца Бојковић. Тугу не крије ни Сузана Манчић.

– Јако сам потресена, много ми је жао. Напустио нас је човек који је много волео живот – рекла је Сузана.

Тужан дан

Митић је једно време радио као водитељ у Гранду.
– Веома ме је погодила вест о Ђишином изненадном одласку. Ненадокнадив губитак за његову породицу, али и за све нас који смо имали среће да га познајемо и сарађујемо с њим. Тужна вест, тужан дан, искрено саучешће породици – рекао је Саша Поповић, директор Гранда.

Извор: Српски сајт/Вести онлајн
Фото: Принтскрин

Завршен други Свесрпски самит: Дијаспора важна за развој матице

Други Свесрпски самит пословне и академске заједнице у организацији Удружења српских привредника Швајцарске (УСПШ), уз подршку Привредне коморе Србије, Министарства спољних послова Србије и Града Лознице одржан је од 2. до 4. јуна у Диетикону, надомак Цириха.

Свесрпски самит који се одржава другу годину заредом је национални пројекат који на једном месту окупља привреднике, пословне асоцијације, банкаре, научнике, професоре и уметнике из Србије и дијаспоре. Град Лозница је представио туристичку понуду и могућности за инвестирање.

На Самиту је у оквиру медијског форума представљен пројекат „Тишина“ који говори о 410 српских манастира, аутора Предрага Стојића.

На отварању је истакнута снажна подршка Владе Србије даљем повезивању матице са дијаспором и поручено да је дијаспора веома важна за даљи развој српске привреде. Самит су отворили амбасадорка др Снежана Јанковић и Стојан Стевановић, председник УСПСС-а.

– Иницијатива за Самит потекла је из дијаспоре, а ми као амбасада се трудимо да подржимо такве иницијативе јер доприносе повезивању и промоцији привреде. Ово су први кораци, али треба још труда да би више швајцарских привредника посетило Самит – рекла је Јанковићева.

Привредни сајам ЕXПО 2017 трајао је три дана и окупио око 60 излагача из Србије и дијаспоре. У току самита организована су четири изузетно посећена форума: Пословни форум Србија – Швајцарска, Бизнис форум дијаспоре Пословног савета за дијаспору ПКС-а, медијски и академски форум.

Богат културни програм Самита је представио српска културна удружења у Швајцарској.
Трећег дана, на додели признања Удружења српских привредника из Швајцарске, присутне је поздравио епископ аустријско-швајцарски Андреј. Самит је завршен доделом плакета и захвалница, а затворили су га званично конзул Зоран Јеремић и Стојан Стевановић.

Српски сајт/ Вести онлајн
Фото: Пиксабеј, илустрација

Наши у свету: Бебе као инспирација

Александра Мандић, уметнички фотограф из Херцег Новог, у далеком Дубаију отворила je студио за фотографисање будућих мама и беба
Оно што је некада за људе са Балкана била Америка, то су последњих година Уједињени Арапски Емирати. У овој блиско-источној држави живи око 50.000 људи са простора бивше Југославије. Наша дијаспора концентрисана је у престоници – Абу Дабију и најпознатијем емирату – Дубаију, који је познат по највишој грађевини на планети Бурџ Калифи, највећем шопинг молу на свету Дубаи молу, једином хотелу са седам звездица на свету “Бурџ ал Арабу”…

Управо у двомилионском Дубаију, који на сваком кораку одише луксузом, своје место под сунцем пронашла је и Александра Мандић из Херцег Новог. Љубав према фотографији и жеља да што више времена проводи са породицом инспирисале су је да се одважи на велики корак – отварање специјализованог студија за фотографисање будућих мама и беба. Студио се зове “Ружно паче”, а фотографије настале у њему права су мала ремек-дела и свакако најлепша успомена из првих месеци живота беба које су позирале.

 

Од Херцег Новог, преко Београда и Рима, до Дубаија

– – Пореклом сам из Херцег Новог, где сам провела детињство – каже Александра Мандић. – Родни град сам напустила после средње школе; прво сам се одселила у Београд, затим у Рим, и на крају у Дубаи. Све у свему, у иностранству живим од 2001. године, не рачунајући Србију као иностранство, наравно.

Фотографијом сам почела да се бавим 1997. године, када сам започела студије на приватној академији ИВАС у Београду. Затим сам уписала мастер у Риму. У почетку, моје интересовање је више било усмерено на мртву природу, храну и ентеријере. После рођења мог сина и деце мојих пријатеља родило се интересовање за ово што радим данас.

Скуп живот

– У Емирате сам се доселила 2010. године са мојим супругом. Није ми било тешко да се навикнем на нов начин живота, првобитно јер смо ми нисмо били принуђени да се одселимо из Италије већ је то био наш слободан избор, а такође и зато што сам се више пута селила и привикавала на различите културе. Услови живота који су нам били понуђени су били фантастични и заиста не знам на шта бих се пожалила. Ја сам имала среће и нисам морала да почнем од нуле, као што сам морала када сам се преселила у Италију. Али већини људи који овде дођу није лако, поготово у почетку, и ретки уживају у луксузу који Дубаи пружа, јер је живот овде јако скуп.

Временом се навикне на позитивне и негативне стане живота у Дубаију, разне културе и карактере, велике врућине током лета, море без стена, презачињену храну и разне лимите које поставља вера, односно држава… Али ја заиста ценим ову земљу у којој сам по први пут доживела повећање плате, плаћен прековремени рад, годишњи бонус на плату, труд који се исплати без веза и познанстава, и људе који без зависти цене оно што радиш.

Породични бизнис

– У почетку сам радила у локалном студију као фотограф, али је било јако напорно јер је мој син имао само шест месеци, а моје радно време је било од 7.30 до 17.30. После само седам месеци сам напустила тај студио, купила нову камеру и почела да радим као фриленсер. Фотографисала сам производе, ентеријере и храну. Када сам почела да радим са децом, родила се потреба и за студијом. У почетку сам снимала у кућама клијената, а онда сам направила мини студио у мојој кући. Када је обим посла порастао, отворила сам фирму и у марту 2016. преселила се у простор у ком тренутно радим. Неизмерно сам захвална мом супругу који ме је у свему овом подржао, као и мојој мами која је заслужна за све аутфите за бебице.

У граду као што је Дубаи, где можете купити све што вам срце пожели, људи веома цене ручни рад и уникатност. Зато су вунени комплетићи права сензација. То је тренд који у фотографији беба вуче корене из Америке и Аустралије, и наручити их преко интернета кошта читаво богатство. Ја имам среће да ми је мама талентована и вредна, и да и она ужива у томе што ради. То нас је додатно повезало јер смо, осим приватно, стално у контакту и око нових капица, оделаца и декица. Када дође у Дубаи довуче пуне кофере, а онда се овде бацимо на шивење трудничких хаљина. Мој супруг воли да ради са дрветом, и већина дрвених ствари (клупице, месец, барку, кариолу) је он ручно направио. Могло би се рећи да је ово прави породични бизнис.

Правила за фотографисање беба

– Снимање може да траје од сат времена до седам сати; зависи од пакета за који се родитељи одлуче, затим од врсте поставе која је планирана, а највише зависи од расположења бебице. Неке бебе преспавају цели сешн, а неке остану сатима будне, па у том случају снимање може да се одужи јер за већину поза беба треба чврсто да спава. Нису све бебице исте, неке су мање еластичне, неке опет мање спавају. Најважније је пратити њихов ритам и знати лимит. Бебама никако не сме бити неугодно или хладно. Морају бити опуштене и уживати у снимању. Ако родитељи захтевају компликованије и опасније позе, онда се ради композит у Фотошопу јер је сигурност детета на првом месту. Постоје и правила које би родитељи требало да прате пре доласка, и ако ме нису послушали то се одрази на само снимање.

Помоћ из Београда

– Заиста нисам никада бројала све бебе која сам фотографисала. У почетку је то можда било пар беба месечно, а сада радим са две до пет беба недељно. Као у сваком послу, и ја се током рада усавршавам, а самим тим сваки нови сешн ми се чини бољим него претходни. Наравно, најдраже су ми фотографије беба мојих пријатеља, јер сам за њих и емотивно везана. Однедавно, у студио је дошла Дуња из Београда која ми много помаже у овом послу.

Моји су другови бисери расути…

– Недостају ми породица и пар пријатеља који су остали да живе у Херцег Новом и Београду. Из моје генерације ко год је могао отишао је у иностранство, тако да су моји пријатељи раштркани по свету. Ово је период године када се договарамо да сви дођемо на лето у родни град у исто време. Чешће идем за Рим који осећам као мој град и где сам живела 10 година. Мање ми недостаје начин живота и целокупна ситуација у нашој земљи.


С.М.
Фото: Приватна архива Александре Мандић

ГУСЛЕ, САРМА И ПЕЧЕЊЕ У СРЦУ КАНАДЕ: Етно-ресторан као место окупљања Срба (ФОТО)

Рођен у Војводини, живео у Нишу и Београду, Милан Михајловић је решио да сада већ давне 1994. године напусти Србију и отисне се у свет. Био је момак и пожелео је да окуша срећу у далеком свету. Првих годину и по дана је живео у Ванкуверу да би се касније преселио у Торонто. Као и већини оних који су отишли из земље, у прво време му је било прилично тешко.

– Искрен да будем, често сам размишљао о повратку. Нарочито у првих пар година. Мислио сам да нећу имати снаге. Иако сам очекивао да је у Ванкуверу, у коме сам у почетку живео, лепо време, испоставило се да је током месеца киша падала 14-15 дана у току месеца, а море је било за све само не за купање. Ванкувер који сам ја замишљао и онај у који сам дошао нису били исти. Све је било помало депримирајуће у почетку – почиње причу Милан за Српски сајт.

Наш саговорник је по струци инжењер телекомуникација. Ипак, у иностранству диплома, бар у прво време, не значи пуно.

– Нисам се плашио било ког посла. Прво сам чистио подове са машином за глачање. Радио сам то недељу дана и нисам био плаћен. Иако сам имао успоне и падове и иако сам се колебао да ли да останем или да се вратим, на крају нисам одустао. У инострантву је на цени много више искуство него папир и дипломе –  наставља причу овај Србин који је данас вишеструко успешан.

Радио је по два посла, ишао на курсеве, усавршавао се. Стално усавршавање је у иностранству присутно већ деценијама. Радио је на себи, напредовао у фирми и добио понуду да за исту фирму почне да ради у другом великом граду у Канади.

– Живот ме је убрзо одвео у Торонто. Ту јe већ све било лакше. Тада сам већ и у фирми био на доброј позицији. Милан сваке године долази у Србију где има доста родбине, а улагао је и новац у некретнине. На једној прослави, тачније свадби у Војводини, нашао је и жену свог живота са којом има двојицу синова.

– Као и сваком човеку и мени је породица база. То ми даје снагу да наставим даље. Годинама сам у истој фирми, али сам у међувремену покренуо и свој бизнис. Етно-ресторан српске кухиње. Првобтна идеја је била да ресторан отворимо у Србији, на Гочу, али је сплетом околности ипак отворен у Канади. Испоставило се да је ово одлично решење и за посао моје супруге прича кроз осмех овај човек.

Ресторан сада изузетно лепо ради. Наши људи прелазе и по више од 100 километара како би дошли и јели у њему.

– Имамо кариране стољњаке, јелек, опанке, а са годинама су и људи почели сами да доносе и поклањају нам ствари. Не долазе само наши. Често долазе и Канађани. Некада сами, а некада их наши људи доводе.

Милан каже да ће се можда једног дана вратити у Србију, али још увек није дошло време за такав корак.

 

Душица Антић-Рашић

ДОБРЕ ВЕСТИ: Грађанима ових земаља од понедељка нису потребне визе за Канаду

Европска унија искључила је данас могућност увођења виза држављанима САД и Канаде, а комесар ЕУ за миграције Димитрис Аврамопулос каже је да је постигнут напредак у преговорима с Вашингтоном и Отавом о путовању без виза у САД и Канаду за грађане пет земаља чланица Уније.

Грађанима Бугарске, Хрватске, Кипра, Пољске и Румуније потребне су визе за улазак у САД, док су у Канади на снази визна ограничења за Бугаре у Румуне, наводи АФП.

Европски парламент је у марту позвао Европску комисију да, у знак одмазде, уведе америчким држављанима визе за улазак у земље ЕУ.

Међутим, Аврамопулос је данас изјавио да је у преговорима са САД и Канадом о визном режиму постигнут напредак, истакавши да ће “ЕУ увек одабрати ангажовање, посвећеност и стрпљиву дипломатију, уместо било каквог облика једностране одмазде”.

– То је у заједничком интересу и држављана ЕУ и држављана САД у овом случају – рекао је европски комесар.

Кад је реч о Канади, Аврамопулос је навео да је та земља дозволила “значајном броју” Бугара и Румуна да уђу на њену територију без виза од понедељка након “континуираних дипломатских напора”.

 

Српски сајт/Телеграф
Фото: Пиксабеј

ОБНОВА МАНАСТИРА РОЖАЊ: Дијаспора помаже изградњу конака

Некадашњи мештани мајевичког села Рожањ обнављају манастир Светог пророка Јеремије, где је започета градња конака.

Ово село је пре рата имало насељено 130 домаћинстава, али су деведесетих година мештани српске националности избегли широм света. Након потписивања Дејтонског споразума ово село припало је федералној општини Сапна где се до сада нико од Срба није вратио на своја вековна огњишта.

Да завичај и родна груда немају цену показују и вишегодишњи напори некадашњих житеља да обнове манастир Светог пророка Јеремије. Верују да је то добар подстицај за повратак расељеног становништва и враћање живота на ове просторе. Удружење Мајевичана у Швајцарској организовали су и донаторско вече како би прикупили новац за помоћ манастиру и изградњи конака у Рожњу.

Манастир у Рожњу потиче из 13. века, а градио га је по народном предању краљ Драгутин, који је као сремски краљ градио задужбине по Босни. Грађен је истовремено кад и Манастир Ловница у Шековићима.

Манастир Светог Пророка Јеремије био је живи манастир, све док није порушен за време Турака у 16. веку. У остацима темеља сачувана је средњовековна гробница са три скелета монаха, који су у њој сахрањени, која је и данас сачувана у храму.

Обнова ове светиње почела је 2008. године трудом и залагањем свештеника Зорана Р. Илића из Обудовца, на чијем имању се манастир и налази, те свештеника из Бољанића код Добоја Зорана С. Илића, који је родом из Рожња.

У селу Рожањ данас нема житеља. Обнова имовине и инфраструктуре тече споро, јер је ово село, након потписивања Дејтонског споразума, припало Федерацији БиХ. Село има струју и воду, али су путеви до њега тешко проходни, а обнову кућа још нико није помогао. Свака светиња живи ако се у њој моли и ако јој на молитву долази народ. С циљем поновног сабрања православног народа и повратка Срба у овај крај, почела је и изградња конака за монахе братства овог манастира.

Радови се финансирају добровољним прилозима, а планирано је да конак буде озидан и покривен до 14. маја, када се прославља манастирска слава, каже прото ставрофор Зоран Илић, свештеник у Бољанићу.

– Најпре је требало скупити снаге, одвојити времена, појачати веру. Онда иде онако како Бог хоће. Имали смо након потписивања Дејтона једног повратника у село, али ни он није могао сам да опстане. У протеклих десетак година јављали смо се на стотинак тендера за обнову инфраструктуре и кућа, али повратак некадашњих житеља се опструише са свих нивоа власти у ФБиХ. Нико ништа не предузима. Ми ипак не губимо наду – каже протојереј-ставрофор Зоран Илић.

Начелник општине Лопаре Радо Савић каже да општинска управа помаже колико може, али да је, ипак, драгоцена подршка дијаспоре.

– Санирали смо макадамски пут који води ка манастиру у дужини од десет километара. Намеравамо и да га асвалтирамо. Село је опустошено, запаљено. И зато радимо све што можемо да се Срби и њихови потомци врате на своја огњишта, обнове куће, воћњаке. Не желимо да се српска имовина продаје у бесцење. Верујемо да има много оних који би се вратили или бар викендом долазили на своју дедовину – рекао је Савић. Наводи да је веома захвалан Удружењу Мајевичана у Швајцарској које помаже завичају кроз разне пројекте.

Наиме, обнова манастира, барем симболично, могла би да означи и враћање живота у село Рожањ. Многи мештани овог села који се у свом месту, на црквишту, окупљају 14. маја за манастирску славу Светог пророка Јеремију и рожањску молитву која се обележава крајем јула, последњу недељу пред Илиндан, се радују однови цркве. Надају се да ће поновно у овој порти поново одјекивати разговор, музика и смех.

У манастирску гробницу поред улаза, пре три године, пренесени су посмртни остаци 108 мештана Рожња 18. децембра 1942. које ја убила усташка војске која је тог кобног дана 87 мештана живе запалила у кући Неђе Зољића. Пре две године за 18 мештана Рожња, страдалих у одбрамбрено отаџбинском рату у порти манастира подигнута је спомен-чесма.

 

Српски сајт/Блиц
Фото: Википедиа

ЦИРИХ: Свесрпски самит ,,ЕКСПО 2017″ од 2. до 4. јуна

 

Други Свесрпски самит пословне и академске дијаспоре ,,ЕКСПО 2017″ биће одржан у Цириху од 2. до 4. јуна, у организацији Удружења српских привредника Швајцарске, уз подршку Привредне коморе Србије.

Овогодишњи сајам је прилика да, по други пут, дијаспора на једном месту окупи и повеже примарно привреднике из Србије и Швајцарске, али и наше пословне људе и њихове партнере широм света, наводи се у саопштењу Удружења.

Реч је о манифестацији која окупља све гране привреде и има за циљ развијање трговинских односа и укупне привредне сарадње, пружајући истовремено прилику за сусрете са најзначајнијим произвођачима, трговинским ланацима, увозницима и дистрибутерима из Швајцарске и пословним људима нашег порекла из целог света.

 

Српски сајт/www.rtv.rs

Фото: Пиксабеј

Срби у Aустралији: Хиљадама километара од отабине

Срби у Aустралији су многобројни с обзиром на чињеницу да се овај континтент хиљадама километара удаљен од Србије.

Аустралија, или званично Комонвелт је држава на јужној хемисфери која обухвата копно истоименог најмањег континента на свету, острво Тасманију, као и бројна друга острва у Јужном, Индијском и Тихом океану. Површина Аустралије износи 7.741.220 km² и по површини је 6. у свету.

Срби у Аустралији

Најраније досељавање Срба у Аустралију почиње крајем 19. века. То су махом били Срби из Црне Горе, Боке Которске, Далмације, Херцеговине и Лике. Срби на Петом континенту бораве већ 110 година. Данас имају своју Епархију, која је постала Митрополија, 47 црквено-школских општина и парохија са педесетак свештеника, десет великих организација и на десетине културно-уметничких друштава. Ранији пописи су показивали да у Аустралији има око 130.000 Срба, од чега највише у Сиднеју – 35.000 и Мелбурну – 30.000. Последњи 2006. године је регистровао само нешто више од 96.000 наших људи.

По попису становништва из 2006. Аустралија је имала 19.855.288 становника. Главни град је Канбера, смештен у Аустралијској престоничкој територији. Највећи градови су Сиднеј, Мелбурн, Бризбејн, Перт и Аделејд у којима живи већина становника Аустралије.

Главни град: Канбера

Службени језик: енглески

Облик државе: Уставна монaрхија

 

Сиднеј

Сиднеј је главни град аустралијске државе Нови Јужни Велс. Сиднеј је највећи град по површини у јужној хемисфери и најнасељенији град у Аустралији. Према попису из 2012. у граду је живело 4.667.283 становника, од чега 170.000 станује у централној зони.

Мелбурн

Мелбурн је град у Викторији, Аустралија. Главни је град Викторије. Према процени из 2012. у граду је живело 4.246.345 становника. Други је град по величини Аустралије. Мелбурн је велики индустријски и трговачки центар. Многе аустралијске и мултинационалне компаније послују тамо – једна трећина највећих компанија у Аустралији је смештено у Мелбурну.

Бризбејн

Бризбејн је главни град и уједно најнасељенији град аустралијске државе Квинсленд. Он је трећи град у Аустралији по броју житеља. Према процени из 2012. у граду је живело 2.189.878 становника. Бризбејн је један од најзначајнијих градова Аустралије.

Перт

Перт је административни центар и најнасељенији град Западне Аустралије, једне од аустралијских држава. Према процени из 2012. у граду је живело 1.897.548 становника. Са својих 1.6 милиона становника у широј околини Перт је четврти град по величини у Аустралији после Сиднеја, Мелбурна и Бризбејна. Са трендом раста од 2% годишње, Перт је град који се најбрже развија у Аустралији. Град се налази на обали Индијског океана и реке Свон.

Аделајд

Аделејд је административни центар и најнасељенији град Јужне Аустралије, једне од аустралијских држава. Према процени из 2012. у граду је живело 1.277.174 становника. Са својих 1,1 милиона становника у ширем подручју пети је град по величини у Аустралији после Сиднеја, Мелбурна, Бризбејна и Перта али је ипак већи од главног града Канбере.

НОВИХ 15 БИРАЛИШТА ЗА ДИЈАСПОРУ: На овим местима можете да гласате

У последњих десет година убедљиво највише гласача у дијаспори било је 2008. године на председничким изборима, када је на биралишта изашло 18.738 гласача.

Дијаспора је спремна да гласа, ако је судити броју новоотворених бирачких места – 15 више него лани.

Наиме, Републичка изборна комисија донела је решење о бирачким местима у иностранству за председничке изборе, а на списку је укупно 53 локација за гласање у дијаспори. То је 15 биралишта у иностранству више него на претходним председничким изборима 2012. године.

Нова бирачка места биће отворена у Сутомору, Беранама, Стокхолму, Хелсинкију, Сан Франциску, Букурешту, Варшави, Пекингу, Малти, Шангају, Бејруту, Дохи, Будимпешти, Солуну и Атини.

Ипак, сувише је претенциозно рећи да би дијаспора могла кључно да утиче на резултате избора јер је процедура таква да је потребно да се пријави најмање 100 бирача да би се на одређеној локацији отворило бирачко место.

Поређења ради, на претходна три избора од 2012. године ни на једно гласање није изашло више од 5.000 бирача. У последњих десет година убедљиво највише гласача у дијаспори било је 2008. године на председничким изборима, када је на биралишта изашло 18.738 бирача.

(Српски сајт/Телеграф)