На данашњи дан рођен је велики Лаза Костић

Лаза Костић био је српски песник, писац, новинар, критичар, мислилац и естетичар. Рођен је 12. фебруара 1841. године у Ковиљу код Новог Сада, а преминуо је 26. новембра 1910. године у Бечу. Сматра се једним од највећих српских песника.

Написао је најлепшу српску љубавну песму XX века чији је назив „Санта Мариа дела Салуте“ (Santa Maria della Salute). Отац Петар је био граничарски подофицир, а мајка Христина је била пореклом из трговачке породице. Прва два разреда основне школе је завршио у родном месту, а подучавао га је Глигорије Каћански. После мајчине смрти се преселио код рођака у Ђурђево где је наставио школовање. Гимназију је похађао у Новом Саду, Панчеву и Будиму. 1864. године је дипломирао, а 1866. године је докторирао на Универзитету Лоранд Етвош у Пешти.

Одмах је постао професор у Српској гимназији у Новом Саду. Исте године је учествовао у стварању политичког покрета „Уједињена омладина српска“ чије је гесло било „Српство све и свуда“. Покрет је био активан до 1871. године.
*1867. године је посетио изложбе у Паризу и Москви. Изабран је за бележника у Новосадском магистрату где је радио пет година. После тога је почео да се бави књижевношћу, новинарством и политиком.
*1869. године је лажно оптужен да је учествовао у убиству кнеза Михаила због чега је био ухапшен. Други пут је завршио у затвору због антиаустријског говора на прослави на којој је обележено пунолетство кнеза Милана.
*1873. године је изабран за посланика у Угарском сабору и био је један од најближих сарадника Светозара Милетића, председника Дружине за уједињење и ослобођење Србије. 1878. године је био секретар Јована Ристића на берлинском конгресу.
*1880. године је постао секретар српског посланства у Петрограду, али се после четири месеца вратио у Београд.
*1881. године је почео да уређује новине Српска независност.
*1884. године, због притиска владе, се преселио у Црну Гору. Био је сарадник кнеза Николе I Петровића Његоша и уређивао је Глас Црногорца на Цетињу. Након седам година се вратио у Сомбор. Радио је као управник Српске народне читаонице која данас носи његово име. У прилог чињеници да је Лаза Костић био цењен и признат у друштву у коме је живео и стварао, говори то што је 1883. године постао члан Српског ученог друштва, а 1909. године члан Српске краљевске академије.
*1910. године је отишао у Беч на лечење, али 26. новембра се упокојио. 11. децембра је сахрањен на Светоуспенском гробљу у Сомбору.

Награда Лаза Костића се додељује за најбоље књижевно остварење у оквиру манифестације Дани Лазе Костића која се одржава сваког 3. јуна у Сомбору.
Књижевни рад Лаза Костић је један од најзначајнијих представника српског романтизма. Његов опус се састоји од 150 лирских песама: трагедије „Максим Црнојевић“ (1863.); драме „Пера Сегединац“ (1882.); драме „Ускокова љуба“ / „Гордана“ (1890.); естетичке расправе „Основа лепоте у свету с особеним обзиром на српске народне песме“ (1880.); философског трактата „Основно начело, Критички увод у општу философију“ (1884.); велике монографије „О Јовану Јовановићу Змају, његовом певању, мишљењу и писању, и његовом добу“ (1902.); приповедака: „Чедо вилино“, „Махараџа“ и „Мученица“.
Пошто је говорио латински, грчки, енглески, немачки, француски, руски и мађарски, Лаза Костић је превео многа дела. Најзначајније су драме енглеског писца и песника Вилијама Шекспира: „Ромео и Јулија“, „Ричард III“ и „Хамлет“, као и Хомерова „Илијада“. Добро је познавао филозофију и античку књижевност коју је читао у оригиналу.

Лазине највредније лирске песме су: „Међу јавом и мед сном“ (1863.) и „Санта Мариа дела Салуте“ (1909.).
* 1879. године је написао песму „Дужде се жени“ у којој је осудио сечење борова у Далмацији који су били намењени за изградњу цркве Госпа од Спаса. У делу „Санта Мариа дела Салуте“ се покајао због тога и замолио је Богородицу за опроштај.
*1909. године Матица Српска је објавила све његове песме.

Приватни живот

Приватни живот Лаза Костић је био познат по томе што је пркосио одевањем, ставовима, критикама и поезијом због чега су га звали „Луди Лаза“. 1884. године је запросио богату мираџику Јулијану Паланачки, али се нису венчали јер њена мајка то није дозволила. Убрзо је отишао у Црну Гору где се задржао седам година. У лето 1891. године песник је дошао у дворац „Соколац“ на пријем код породице Дунђерски. Тада је упознао 30 година млађу Ленку Дунђерски и одмах се међу њима родила љубав. Пристао је да му њен отац Лазар постане добротвор и наредних годину дана је боравио код њих. Ленка и Лаза су често заједно шетали, а једном приликом она му је рекла да би могла да се уда једино за човека као што је он. Песник је био свестан да њена породица, због његове материјалне ситуације и разлике у годинама, то неће дозволити. Зато је 1892. године отишао у манастир Крушедол. Тада је написао песму „Госпођици Л. Д. у споменици“. Исте године Лаза је срео Николу Теслу у Пешти и постали су пријатељи. У једном писму које му је послао, песник је написао да жели да га ожени Ленком. За њу је рекао: „Девојка коју сам вам наменио може да савлада сваког женомрсца“, али Тесла је одрично одговорио. Пошто је био уверен да ће је заборавити само ако се физички удаље, Лаза се 1895. године оженио Јулијаном Паланачки и преселио се код ње у Сомбор. Лазар Дунђерски му је био кум. Два месеца након његовог венчања, Ленка је умрла у Бечу од тифуса. Сахрањена је на православном гробљу у Србобрану. Лаза је то сазнао док је био на меденом месецу у Венецији. У цркви Госпа од Спаса се помолио за Ленку и почео је да пише своју најлепшу песму. Од Симе Матавуља је тражио да му пошаље Петраркине песме које је посветио Лаури, као и придеве којима ју је описивао. Дело „Санта Мариа дела Салуте“ је стварао више од десет година. Песма је објављена 1909. године, а песник је умро годину дана касније. На основу ове љубавне приче је снимљен филм „Санта Мариа дела Салуте“ који је премијерно приказан у децембру 2016. године.

Српски сајт
Фото: Википедиа

ЛАЗА КОСТИЋ И ЛЕНКА ДУНЂЕРСКИ: Љубав толико велика да помера звезде!

ЛАЗА КОСТИЋ И ЛЕНКА ДУНЂЕРСКИ

То се не пева, то се не поје, каже у својој великој песми Лаза Костић за сусрете са мртвом драгом. О чуду сусрета у љубави, у смрти и после ње, о тајни која не стаје ни у песму ни у молитвено појање, велики Лаза Костић ипак је написао једну од најбољих песама европске књижевности.

То се не пева, то се не поје, каже у својој великој песми Лаза Костић за сусрете са мртвом драгом. О чуду сусрета у љубави, у смрти и после ње, о тајни која не стаје ни у песму ни у молитвено појање, велики Лаза Костић ипак је написао једну од најбољих песама европске књижевности. Није кривица ни до песника, ни до песме, ни до те тајне што Европа ову велику песму не зна, па се песма не чита и не рецитује чак ни у Венецији, о чијој чувеној барокној цркви се говори у стиховима.

Легенда о љубави великог песника и младе даме, о њеној изненадној смрти и његовој патњи и чудесним сновима из ноћи у ноћ све док песма није написана, превазилази многе чувене светске легенде, рецимо ону о Елоизи и Абелару, а по мом мишљењу је равна оној о Орфеју и Еуридици. Док буде српске књижевности трајаће и ова песма, која, међутим, није одмах привукла читаоце, а неки велики читаоци, не само Богдан Поповић него и Исидора и Црњански, нису у њој видели најбоље дело великог песника. Толико је она велика да уме и да збуни, јер се у њој мењао ток савременог српског песништва.

Која је то сила: Да се не може написати оно што је најважније, а да се о богу, човеку, љубави, страсти… пише хиљадама година, то је тајна књижевности. Од мислилаца попут Хајдегера и Витгенштајна, Фукоа и Дериде научили смо шта је у самом језику немогуће, али то смо у књижевности знали и са Малармеом, Рилкеом и Елиотом као и са Гетеом, Шекспиром и Дантеом, са Сапфом, Хомером и Орфејем. На најпотреснији начин знао је то и Лаза Костић, академик, доктор правних наука и председник суда, професор и полиглота, политичар и државник, а ипак и „луди Лаза“, како Срби крсте своје најбоље и најпаметније људе, толико и о нама. Највећи песник деветнаестог века, осим Његоша, и први велики песник двадесетог, може да каже да је његова најслављенија песма оно што се не пева, оно што се не поје, али не зато што није прикладно рећи шта се дешавало између времешног песника у педесетим годинама живота и младе Ленке Дунђерски.

Сама разлика у годинама и смисао грађанске пристојности немају у томе најважнијег удела, нити су обзири и пријатељство са њеним оцем, песниковим меценом и доцније кумом, могли да надјачају љубав. Која је то сила вреднија од сваке страсти, а равна љубавном заносу, сила због које би неко жртвовао себе и из љубави се одрекао љубави? Шта ако је стари љубитељ Грка, а онда и њихових идеала, видео да у грчком јединству истине, лепоте и доброте ова трећа не сме бити потцењена? Ако романтик цени љубав као занос у којем тријумфује немогуће над свим могућим, шта остаје песнику који излази из трагичког романтизма? Можда само доброта. Она са којом је песник Лаза Костић желео да Ленку уда за најбољег и највиђенијег Србина свога доба, за Теслу.

Какав треба да будеш човек да ону коју волиш намениш најбољој судбини за њу, а не бољој судбини за себе? Може ли се на филму приказати оно што се може исказати само у најбољој песми српске књижевности, а и у њој се то не пева, не поје, него обликује као велика тајна? Пред овим изазовом популарности може се осетити зебња, брига да нас филм, као у толико много примера до сада, не поучи тривијалностима и осредњостима каквих у великим уметничким делима не сме да буде. Да се не упамте слике уместо стихова.

По једном закону који је јачи од свега, то што је Лаза Костић записао као осамнаестогодишњак морао је да слуша до краја свог живота, али није и Ленка, трагична песникиња живота. Њу није однела тифусна грозница како је написао увиђавни доктор, та грозница не би умела да погоди тачно двадесет пети рођендан, него грозница велике љубави из које су потекли Лазини снови и велика љубавна песма.

Santa Maria della Salute

Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакоје злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Santa Maria della Salute.

Зар није лепше носит лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску грехоту
у пепо спалит срце и луб;
тонут о броду, трнут у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат у те,
Santa Maria della Salute?

Опрости, мајко, много сам страдо,
многе сам грехе покајо ја;
све што је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма’;
за чим сам чезно, чему се надо,
све је то давно пепо и пра’,
на угод живу пакости жуте,
Santa Maria della Salute.

Тровало ме је подмукло, гњило,
ал опет нећу никога клет;
шта год је муке на мене било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе, са луде,
Santa Maria della Salute!

Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
ко песма славља у зорин свит;
сваку ми махом залечи рану,
ал тежој рани настаде брид:
Што ћу од миља, од муке љуте,
Santa Maria della Salute?

Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих васиона стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну’,
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
– сву вечност за те, дивни тренуте! –
Santa Maria della Salute

Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко танталска рода,
што ниси мени сазрела пре?
Опрости моје гршне залуте,
Santa Maria della Salute.

Две се у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт,
дуго су бојак страховит биле,
ко бесни олуј и стари храст;
напокон силе сусташе миле,
вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
Santa Maria della Salute.

Памет ме стегну, ја срце стисну’,
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње – а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звезде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд –
О, светски сломе, о страшни суде,
Santa Maria della Salute!

У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезин свети ми храм,
кад ми се она одонуд јави,
ко да се бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам
зашто се мудрачки мозгови муте,
Santa Maria della Salute.

Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до ње простире путе,
Santa Maria della Salute.

У нас је све ко у мужа и жене,
само што није брига и рад,
све су милине, ал нежежене,
страст нам се ближи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Santa Maria della Salute.

А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг,
то се не пише, то се не поје,
само што душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је у рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
Santa Maria della Salute.

А кад ми дође да прсне глава
о тог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: “Ево ме, нај!”
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
богове силне, камоли људе,
звездама ћемо померит путе,
сунцима засут сељенске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Santa Maria della Salute.