Саборни храм Христовог васкрсења: Упознајте најљепшу православну светињу у Црној Гори

Саборни храм Христовог васкрсења у Подгорици од 7. октобра 2013. године, откако је освјештан, постао је дом свих православних вјерника широм Црне Горе. Велелепна грађевина зидана је пуне двије деценије, али је рођена много раније, далеке 1966, за вријеме затворских дана архитекте Пеђе Ристића.

-Освјећење Храма је круна прославе Миланског едикта – рекао је Јован Маркуш, који је приредио монографију „Саборни Храм Христовог Васкрсења у Подгорици“ у издању „Светигоре“. – Радио сам на књизи о обнови и изградњи храмова у посљедњих 20 година, и уочио сам нешто што почива на чињеницама а не на нашим осјећањима: да је период од 1990. до данас златни вијек градитељства када су у питању црквени објекти у Црној Гори. Вријеме Немањића, вријеме владавине краља Николе и вријеме митрополита Амфилохија могу се сматрати за три главна градитељска периода. За вријеме краља Николе изграђено је обновљено 259 храмова, а за посљедњих 20 година изграђено је 569 храмова на јако малој територији.
Овај храм својом садржином, која је обухватила све од четвртог вијека па до данашњих дана, може се сматрати круном вјерског и културног наслијеђа од раног хришћанства до данашњих дана.

-Кад сам био ухапшен, 1966. године, у затвору сам цртао цркве – испричао је архитекта Ристић. – Правио сам овај храм као идеалну Студеницу, и то под утицајем Миланковића. Кад човјек дуго размишља о нечему, онда се у њему наталоже мисли и идеје, и кад дође прилика, она пукне, одјекне. Тако је било са Саборним храмом Христовог васкрсења.

Архитекта као свој највећи успијех истиче што се у храму у Подгорици од скрипте до куполе може стићи степеницама:

– Имао сам цео храм у мјерама и димензијама тако да се он одмах слаже, да свака ситница буде на свом мјесту. Изгубили смо четири године са урбанистима који су кренули од тога да би Град требало да да услове каква ће црква бити. Био је то преломни тренутак; ако је човјек измислио Бога, онда ће урбанисти, инжењери одредити каква ће бити црква, а ако је Бог створио човјека, онда ћемо прво да назидамо храм па ћемо знати какав је град. Иако сам био главни диригент, цркву нисам зидао само ја, зидао ју је цео народ у Црној Гори.


Митрополит црногорско-приморски Амфилохије подсјетио је да је он храм у Подгорици желио одавно, али да је његова жеља добила прве обрисе шездесетих година прошлог вијека, када се први пут срео са архитектом Ристићем. За Ристића каже да је један од највећих архитеката овог вијека.

-Наш академик Димитрије Богдановић и ја видјели смо се Ристићем, кога су звали Пеђа Исус – испричао је митрополит. – Средином седамдесетих година, садашњи владика ваљевски Милутин затражио је од мене градитеља крстионице за манастир Каона. Пронашао сам Пеђу и он је урадио крстионицу, која је нешто најљепше што сам видио. Кад сам отишао у Црну Гору, рекао сам да ћемо градити Храм васкрсења, да обезбожени Титоград, без храма, тамо гдје живе Цикотићи како кажемо ми то у Морачи а ови са Цетиња кажу „она турска касаба“, добије храм. Желио сам да то буде Храм васкрсења, не би ли васкрсао Бог и не би ли васкрсла Црна Гора.

Митрополит црногорско-приморски с поносом истиче да у Храму Христовог васкрсења има нечег посебног од самог почетка:

– Има нечега што није наше, Саборни храм је чудо Божије. Показало се да обезбожење није дотакло сјеме народа у Црној Гори. Градња и начин на који је храм грађен је свједочанство чуда Божијег. У његову градњу су се укључили сви, од дјетета до старца, било молитвом, жељом, намјером, прилогом. Једна бакица живи од социјалне помоћи од 70 евра. Сваког мјесеца доносила је по 10 евра благајнику, жалећи што не може да издвоји више. Прилоге су давали дјеца и наставници из три подгоричке школе, давали су запослени у КАП-у и МУП-у… Ишло је то тихо, камен по камен, кап по кап, зрно по зрно. Грађено, градило нас је, обнављало је из темеља душу Подгорице и Црне Горе. Требало је видјети шта се догађало посљедњих мјесец дана пред завршетак градње; храм као да је био пчелињак. На десетине мајки са дјецом, младо, старо, сви су долазили и питали шта треба, могу ли некако да помогну. Храм Христовог васкрсења настао је из главе цијелога народа, неким Божјим чудом, и сваки отпор који се јављао касније је нестајао.

Према ријечима митрополита, захваљујући Саборном храму Подгорица је потпуно промијенила свој лик – постала је град, а прије храма била је паланка.

-Први пут послије средњег вијека један храм је осликан на живом малтеру, читавих 6.200 квадрата. То је подстицај другим епархијама да се вратимо једином нормалном начину сликања храмова, а то је живопис. Све што је рађено сјекописом, између два рата, већ је пропало. И с те стране је пројекат који је радио архитекта Ристић јединствен – оцјењује митрополит црногорско-приморски.
Присјећајући се чуда која су пратила изградњу Саборног храма, митрополит Амфилохије испричао је како је на земљишту у Подгорици никла лоза са Хиландара:

-Био сам прије седам година у Хиландару и тражио да ми дају благослов за калем лозе Светог Симеона Мироточивог. Добио сам благослов, и са оцем Стефаном, који је сада прот Свете Горе у име манастира Хиландар, кренуо сам пут Црне Горе. Застали смо на Јованици, и отац Стефан ме је питао шта чекамо. Рекао сам да чекамо калем лозе Светог Симеона. Питао ме је ко ми је то благословио, одговорио сам му да сам питао старца. ‘Знаш ли ти да је то забрањено, никада кроз вијекове никоме није било дозвољено да то понесе’, опоменуо ме је отац Стефан. Рекао сам му: ‘Оче Стефане, ми смо вама из Подгорице дали Светог Стефана, зар немамо право један калем да нам дате у замјену за њега?’ И отац Стефан ми рече: ‘Владико, ја ћу да се молим Богу да се то осуши!’ А ја му одговорих: ‘Оче Стефане, ја ћу да се молим Богу и Светом Симеону да се то прими, па да видимо чија ће молитва бити јача!’ И ено сад код Саборног храма Христовог васкрсења лоза са јужне стране окитила се грожђем! Однијећу грожђа оцу Стефану у Хиландар, да му покажем да је моја молитва била јача од његове…


Монографија о Саборном храму Христовог васкрсења подијељена је у девет поглавља. У првом дијелу налази се духовна поука митрополита Амфилохија из 1994. године. У другом дијелу су документа која доказују да је земљиште на ком је изграђен Саборни храм заправо метох манастира Хиландар, још од времена Стефана Првовјенчаног. Треће поглавље чине чланци које је објављивао архитекта Саборног храма др Пеђа Ристић, и који показују идеју градње храма, од његових првих разговора на ту тему са митрополитом Амфилохијем, до коначне скице идејног пројекта.

У четвртом поглављу дато је освјећење камена темељца 9. августа 1993. године; пето поглавље чине фотографије са прве свете литургије у Саборном храму 1994. године, коју су служили блаженопочивши патријарх Павле и митрополит Амфилохије са сада блаженопочившим руским патријархом Алексејом и садашњим патријархом руским Кирилом.

Шесто поглавље је преглед изградње Саборног храма, док је у седмом поглављу обрађена архитектоника храма, односно функционлана и организациона цјелина у којој су дати пројекти. У осмом поглављу налази се спољно и унутрашње уређење храма које обухвата неколико области; један дио су звона на Саборном храму, други су крстови, сљедећи живописи и мозаици, и на крају вајарство.

У деветом поглављу може се видјети живот Саборног храма.

Уколико нисте имали прилике да посјетите ово велелепно православно здање, кликните ОВДЈЕ и крените у виртуелни обилазак Саборног храма у Подгорици.

С.М.