Данас славимо Часне вериге: Ово су обичаји и веровања на данашњи дан

Српска православна црква данас обележава Часне вериге, дан када је Свети Петар окован и мучен. Наиме, одмах после смрти Исуса Христа и вазнесења почиње прогањање хришћана које је трајало више од 300 година. Царев намесник Ирод, управник Галилеје, погубио је Јакова, брата Јовановог и, на подстицање Јевреја, заповедио је да ухвате Петра и баце га у тамницу.

Петар је у тамници спавао окован између два војника. Ноћ пред извођење на суд засветлела се цела тамница, а Петра је пробудио анђео рекавши му:

„Устани, обуј се и опаши се, па хајде са мном“.

Петар устаде, а окови му спадоше с ногу, па пође с анђелом. Војници су спавали као мртви, па анђео проведе Петра поред страже, а кад су дошли до гвоздене градске капије, она се сама отвори и тако се Петар ослободи затвора, и вероватне смрти.

Вериге које су спале са Петра хришћани су сачували колико због успомена на светог Петра, толико због њихове исцелитељске моћи. Прича се, да су се многи болесници излечили само додирнувши вериге (као и убрус апостола Павла којим су га брисали док је био мучен).

Касније је Патријарх Јерусалимски, свети Јувенал, дао те вериге на дар царици Евдокији, прогнаној жени цара Теодосија Млађег. Царица их је преполовила, па једну половину послала Цркви Светих апостола у Цариград, а другу половину дала својој кћери Евдоксији, жени Валентиновој у Рим. Евдоксија је сазидала цркву Св. Петра и положила у њу ове вериге, заједно са оним у које је свети Петар, пред своју смрт, био окован од опаког цара Нерона.

Народна веровања

По народном веровању од Верижница („Часних Верига“) настаје блаже време, јер Бог усијаним веригама почиње да загрејава земљу. У многим местима, Вериге се сматрају за велики празник. Косовско становништво празнује Верижњаке због куге, а сточари их празнују због стоке.
Ко носи одело које је шивено на Часне Вериге, верује се да ће погинути од грома.

Те вериге чували су хришћани због успомене на великог апостола, као и због њихове лековите моћи, јер постоје сведочења да су се многи болесници излечили додиром о њих (као и о убрус апостола Павла, Дап 19, 12).

У српском народу постоји обичај да се на данашњи дан веригама, односно ланцима, веже кућни праг и тако дом заштити од нечастивих људи и сила.

У стара времена веровало се и да би, у случају да данас одете на пут, дом могао да удари гром, да се запали летина, стоку да закољу вукови…

Пошто празник Часне вериге није обележен црвеним словом, данас не постоје посебне забране у погледу кућних послова (пеглање, усисавање…). Чак је и пожељно да се кућа среди да блиста, пошто се Свети Петар иначе сматра заштитником дома и породице.

 

Српски сајт
Фото: Википедиа

ИДЕАЛНО ДА ДЕЦА УЧЕ О ПРАВИМ ВРЕДНОСТИМА: Српски православни цртани о принцу Растку Немањићу (ВИДЕО)

 

Још један српски православни цртани филм намењен нашој омладини! У данашњем свету, када деца кроз цртане филмове и едукацију добијају највише утицаја са Запада, ово је идеалан начин да наша деца и омладина уче о правим стварима и вредностима.

Окупите вашу децу и њихове другаре и заједно погледајте, сигурни смо да ће те уживати. Учитељи и учитељице, ево идеје да наша деца науче нешто ново и занимљиво о српској историји и православљу. Уживајте у филму о нашем Растку Немањићу Светом Сави!

 

Аутор анимиране приче о принцу је Дејан Јовановић, вероучитељ ОШ Бубањски хероји.

 

 

Српски сајт
Фото: Принтскрин

Данас је велики православни празник

На данашњи дан одиграо се велики чин, веома значајан за све вернике! Данас се обележава дан светог пророка Захарија и праведне Јелисавета, родитеља светог Јована Претече.

Пророк Захарија је био син Варахијин, од рода Авије, из племена Аронова. Беше началник свештеника из рода Авијева, које држаше осму чреду служења у храму Јерусалимском. Жена му беше Јелисавета кћи Совије, сестре св. Ане, матере св. Богородице.

У време цара Ирода, детоубице, служаше Захарија једнога дана, према својој чреди, у храму Јерусалимском. И јави му се у олтару ангел Божји, од кога се Захарија устраши. А ангел му рече: не бој се, Захарија објави ангел Захарији, да ће му жена Јелисавета родити сина, према молитвама њиховим. А беху обоје стари, и Захарија и Јелисавета.

Када Захарија посумња у речи небесног весника, рече му ангел: Ја сам Гаврил што стојим пред Богом. И онеми Захарија од тога часа, и не проговори све док му се син не роди, и докле он не написа на дашчици: Јован му је име. Тада му се отворише уста и он величаше Бога.

Доцније када се роди Господ Исус и када Ирод поче убијати децу Витлејемску, посла Ирод људе да нађу и сина Захаријина и убију јер чу Ирод о свему што се догоди са Захаријом и како се роди Јован. Видећи војнике Јелисавета узе Јована у руке – беше му тада година и по – и побеже с њим од куће, и бегаше по каменитим и пустим местима. А када виде војнике, где је гоне, она повика гори: „горо Божја, прими матер с дететом!“ И отвори се стена и сакри у себи мајку и дете.

Ирод разјарен што Јован не би посечен нареди те посекоше Захарију пред олтаром. Крв Захаријина просу се по мермеру и стврдну се као камен, и оста тако као сведочанство злочина Иродова. А тамо где се сакри Јелисавета са Јованом отвори се пећина, и вода протече и палма родна израсте Божјом силом.

40 дана по смрти Захаријиној упокоји се и блажена Јелисавета. И оста младенац Јован у пустињи, храњен ангелом и чуван Божјим Промислом до онога дана када требаше да се јави на Јордану.

 

Српски сајт
Фото: Википедиа

УСЕКОВАЊЕ ГЛАВЕ СВЕТОГ ЈОВАНА: Овако се обележава данашњи празник

Данас славимо усековање главе Светог Јована: Једну ствар никако не смете узети у руке и препоручује се строг пост

Српска православна црква и њени верници данас обележавају Усековање главе Светог Јована Крститеља, а у Љубићу се традиционално сваке године 11. септембра, на овај празник одржава вашар.

Његова главна улога у животу била је на дан Богојављења, када је у реци Јордан крстио Господа Исуса Христа и зато је црква дан по Богојављењу посветила његовом спомену.

Свети Јован се празнује више пута у години: 7. јула – Ивањдан – рођење Светог Јована, 11. септембра – усековање главе и 6. октобра када се обележава светитељево зачеће.

Данас се подсећа на страдање Светог Јована, коме је, по наређењу Ирода Антипа, глава одсечена и на сребрном тањиру донета пред његову пасторку, играчицу Салому.

Приликом прославе Иродовог рођендана, током пијанчења и оргијања, Салома је одиграла свој плес „Седам велова“, после којег јој је Ирод понудио да тражи шта год хоће.

На наговор мајке, она је затражила главу Светог Јована. Свети Јован је пример чврсте и непоколебљиве вере, поштења, одважности и истинољубивости. То је и био узрок његовог страдања, јер је јавно говорио о неморалу и блуду цара Ирода, који је живео у греху са својом снахом Иродијадом, мајком Саломе.

Дан Усековања верници проводе у молитви, уздржавању и строгом посту. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер боја симболизује невино проливену светитељеву крв.

Тога дана верници не славе и не веселе се, а по могућству, у руке не узимају нож, у знак сећања на страдање Јованово.

Усековање се у хришћанском свету обележава и као дан када је освећена црква коју су на гробу светог Јована Крститеља подигли цар Константин и царица Јелена.

 

Српски сајт
Фото: Википедиа

 

ДАНАС ЈЕ ЂУРЂЕВДАН: Ово су веровања и обичаји на данашњи празник

СРЕЋНА СЛАВА! ДАНАС ЈЕ ЂУРЂЕВДАН Ко дрема на Светога Ђорђа, преспаваће годину, а ако ДАНАС ЗАГРМИ…

Ђурђевдан је хришћански и народни празник који се прославља 6. маја (23. априла по старом календару), чиме се обележава успомена на Светог Ђорђа.

Прослављају га и католици и православци, свако по свом календару, као Дан Светог Георгија. Код Срба је он попримио и неке друге особине, мешајући се са претхришћанским култовима Балкана, па се зато и празник Светог Георгија код Срба не слави исто као у другим хришћанским земљама.

Ђурђевдан је празник са јако пуно обичаја везаних за њега, и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и веровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и пре него што је примио хришћанство.

Свети Ђорђе је својим празником свакако заузео место старог српског божанства плодности Јарила и његовог празника. Црква на овај дан обележава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.

Ђурђевдански венчић и купање у реци

Ђурђевдан се сматра границом између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве. За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи.

Главни обичаји су: плетење венаца од биља, умивање биљем, купање на реци. Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини да би година и дом били берићетни – да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору. Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан пре зоре.

Такође, оплету се венчићи од „ђурђевског цвећа“: ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана. Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – да би се сачували од града (слично крстовима од бадњака за Божић).

Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса; то се затим стави под ружу у башти да преноћи. Ујутру се сви редом умивају водом: деца – да буду здрава као дрен, девојке – да се момци грабе око њих, старији – да буду здрави, домаћин – да му кућа буде добро чувана…

Купање пре изласка сунца

Велику важност има и купање на реци, пре сунца (понекад се у реку бацају венци од разног цвећа, или се сипа млеко). Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем. Понегде се младеж љуљала на дреновом дрвету, „да би била здрава као дрен“, а девојке су се ваљале по зеленом житу, „да би им коса расла као жито“. Посебној је за ове обичаје значајно биље (попут селена, коприве, врбе, дрена, зелене пшенице итд.), којим се људи и жене ките, или „причешћују“ или потапају у воду, у којој ће се купати, или се по њима ваљају, или (ако је дрво) љуљају…

Ђурђевдански уранак

Народ на Ђурђевдан, рано пре зоре, одлази у природу заједнички на „ђурђевдански уранак“, на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке. За ово се припреми јело и пиће; обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано место и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу. Песма, игра и весеље трају често и до подне.

На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем „да буду напредни као врба“, ките здравцем „да буду здрави као здравац“, копривом „да коприва опече болести са њим“, и селеном „да им душа мирише као селен“.

Обичаји у Тимочком крају

Око Тимока сваки домаћин на Ђурђевдан дотера пред цркву по једно мушко јагње, и ту му на сваки рог прилепи по воштану свећицу, па свештеник после литургије изађе међу јагањце, запале се јагањцима свеће на роговима, очита им се молитва и благослове их за трпезу.

Земљорадници су око села орали бразду која је чинила магијски круг у који зле силе нису могле да продру. Овај празник нарочито поштују сточари. Овог дана се стока истерује у планине на летње паше. Тада се коље прво јагње чијом су се крвљу, ради здравља, укућани мазали по челу и образима. Сакраментална жртва јагњета, с којим се „причешћују“ сва деца, уједно је био и најважнији од обичаја за тај дан.
Народна веровања

Пре Ђурђевдана не треба селена брати или мирисати, а на Ђурђевдан свако узме по један стручак те омирише и задене се за појас, а девојке и младе за ђердан. На Ђурђевдан не ваља спавати, „да не би болела глава“, а ако је неко спавао „онда на Марковдан да спава на том истом месту“. Сматра се да на Ђурђевдан делују вештице и друге зле силе, због чега су сељаци палили велике ватре „да би заштитили себе и село“.

Обичаји везани за Ђурђевдан се врше пре изласка сунца, и то често на реци, што свакако има свој магијски значај. Међутим, највећи број обичаја спада у чисту магију, код чега онај, који их врши, нема у виду никаквог одређеног демона ни божанство.

Жене и девојке донесу увече кући „омаје“ тј. воде са кола воденичнога, „да се од њих свако зло и прљавштина отресе и отпадне“, као омаја од кола, и ставе у њу различитог биља а нарочито селена, да преноћи, па се ујутру њом купају у градини поред селена и поред осталог цвећа.

Зарад плодности своје стоке, да би одузеле млеко туђој стоци, ноћу неке жене врачају (ретко мушкарци), које су голе и јашу на вратилу (обилазе око туђих торова). Све то показује, да је обичај веома стар. На сличан начин привлачи се и пољска плодност. Са великом ревношћу практикују се и љубавна врачања и гатања. Врсте гатања и предмети, по којима се гата, врло су многобројни (по хлебу, копривама, кукавици, свињама, роси итд).

Кад загрми на Светога Ђорђа…

Веровало се да ако је на Ђурђевдан ведро да ће бити плодна година, а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша да ће лето бити сушно. Каже се у Србији да колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године.

Свети Ђорђе се на иконама представља на коњу, у војводском оделу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега стоји једна жена у господском оделу. Аждаја на икони представља многобожачку силу која је „прождирала“ бројне невине хришћане. Свети Ђорђе ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац „незнабоштву“. Под победом коју је Свети Ђорђе однео над аждајом, вероватно се мисли на прекид прогона хришћана, десет година после његове смрти, и проглашење хришћанства званичном религијом Римског царства од стране цара Константина. Жена на икони је можда и сама света Александра, жена која се традиционално поистовећује са Приском, супругом цара Диоклецијана, и верује се да представља симболично младу хришћанску цркву.

Друга слава у Србији

По броју свечара, Ђурђевдан је на другом месту у Србији после Никољдана. У време српског ропства под Турцима, Турци су били одредили да им се годишњи порез плаћа у два дела: на Ђурђевдан и на Митровдан. Некада су овог дана хајдуци напуштали своја места зимовања, своје јатаке, и одлазили у шуму на заказано место да поново отпочну са хајдуковањем. У народу је остало сећање на тадашње хајдуковање, па је остала и изрека „Ђурђев данак – хајдучки састанак, Митров данак – хајдучки растанак“.

Српски сајт/Курир
Фото: Википедиа