УСЕКОВАЊЕ ГЛАВЕ СВЕТОГ ЈОВАНА: Овако се обележава данашњи празник

Данас славимо усековање главе Светог Јована: Једну ствар никако не смете узети у руке и препоручује се строг пост

Српска православна црква и њени верници данас обележавају Усековање главе Светог Јована Крститеља, а у Љубићу се традиционално сваке године 11. септембра, на овај празник одржава вашар.

Његова главна улога у животу била је на дан Богојављења, када је у реци Јордан крстио Господа Исуса Христа и зато је црква дан по Богојављењу посветила његовом спомену.

Свети Јован се празнује више пута у години: 7. јула – Ивањдан – рођење Светог Јована, 11. септембра – усековање главе и 6. октобра када се обележава светитељево зачеће.

Данас се подсећа на страдање Светог Јована, коме је, по наређењу Ирода Антипа, глава одсечена и на сребрном тањиру донета пред његову пасторку, играчицу Салому.

Приликом прославе Иродовог рођендана, током пијанчења и оргијања, Салома је одиграла свој плес „Седам велова“, после којег јој је Ирод понудио да тражи шта год хоће.

На наговор мајке, она је затражила главу Светог Јована. Свети Јован је пример чврсте и непоколебљиве вере, поштења, одважности и истинољубивости. То је и био узрок његовог страдања, јер је јавно говорио о неморалу и блуду цара Ирода, који је живео у греху са својом снахом Иродијадом, мајком Саломе.

Дан Усековања верници проводе у молитви, уздржавању и строгом посту. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер боја симболизује невино проливену светитељеву крв.

Тога дана верници не славе и не веселе се, а по могућству, у руке не узимају нож, у знак сећања на страдање Јованово.

Усековање се у хришћанском свету обележава и као дан када је освећена црква коју су на гробу светог Јована Крститеља подигли цар Константин и царица Јелена.

 

Српски сајт
Фото: Википедиа

 

ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА: Данас је празник Успења Пресвете Богородице

 

Српска православна црква слави празник Успења Пресвете Богородице или Велику Госпојину, како се тај празник назива у народу. То је један од највећих хришћанских празника посвећен Богородици.

Данас се у православним црквама обележава празник спомена на упокојења Богородице Марије. Званични назив празника је Успење Пресвете Богородице.

Свето писмо не даје сазнања о крају земаљског живота Богородице. По предању и списима, који немају свети карактер, сматра се да је мајка божија до краја живота, после смрти и васкрсења Христовог, живела у Јерусалиму, окружена пажњом апостола и прве хришћанске заједнице.

Према другим непотврђеним изворима, Богородица је путовала по пределима данашњег Блиског истока, па је тако стигла и до Свете Горе.

Не мали број породица слави данашњи празник као своју крсну славу, а међу њима је и ужарски еснаф у лесковачком крају.

Како празнику претходи двонедељни пост, данас се верници, посебно жене, причешћују, уопштено говорећи, овај дан се сматра празником жена и мајки.

У неким крајевима сматрају да је у периоду између две Госпојине, данашње, и Мале Госпојине, која је 21. септембра, најбоље брати лековито биље.

Велики број цркава и манастира Српске православне цркве слави овај празник као своју славу.

 

Српски сајт/РТС
Фото: Википедиа

Данас је СВЕТА ПЕТКА ТРНОВА: Жене ово не раде данас!

Српска православна црква и верници данас обележавају празник посвећен преподобној мученици Параскеви, у народу познатој као Петка Трнова.

Данашњи дан се поштује код Срба иако сам празник није црвено слово. Даном ове светитељке завршава се ,,циклус женских празника“ у које спадају и Огњена и Блага Марија.

У календару СПЦ овој светитељки посвећен је данашњи дан иако је многи мешају са Светом Петком која се празнује 27. октобра. Прва је рођена у Риму, а потоња је била Гркиња.

Празник Петке Трнове спада у непокретне и сваке године слави се 8. августа по грегоријанском или 26. јула по јулијанском календару.

Света Петка Трнова рођена је у Риму у хришћанској породици.

После смрти родитеља се замонашила, али је пре одласка у манастир сво наслеђено имање поделила сиротињи. Проповедавши, у то време (II век наше ере), још забрањену Христову веру, потказали су је цару Антонину Пију и довели пред њега, али она га је излечила од дуге болести после чега је и сам прихватио хришћанство.

Због проповедања хришћанства затварана је и мучена, а на крају и погубљена мачем у првој половини другог века.

Њене мошти чувају се у Цариграду. На фрескама и иконама представљена је у монашкој одећи са крстом, као симболом страдања, у једној руци и гранчицом мирте у другој руци.

Народна веровања и обичаји

На Трнову Петку која је женски празник данас жене не би требало да месе, кувају или раде било који посао у кући како не би навукле гнев светитељке. Према народном веровању на празник Трнове Петке не ради се, да током године не би трнуле руке.

Младе девојке, верује се, данас треба да беру цвеће и њиме ките куће како би у домовима владала слога и мир. Девојчицама се данас облаче нове хаљинице како би их у наредној години пратила срећа.

Празником Преподобне мученице Параскеве, у народу познатије као Петка Трнова, завршава се мали летни „циклус женских празника“, коме припадају и Огњена и Блага Марија.

И тада се избегавају сви тежи послови у пољу и у кући.

Многи Свету Петку Трнову, која је била Римљанка и која се слави у августу, мешају са Светом Петком која је била Гркиња и слави се у октобру, не знајући да у календару има више светитељки са овим именом.

 

Српски сајт/Вести онлајн
Фото: Википедиа

Данас је Свети Илија: Ово су веровања и обичаји на данашњи дан

Верује се да Свети Илија није умро већ да се жив вазнео на небо и вози се ватреним кочијама која вуку четири коња, из чијих ноздрва избија пламен, а грмљавина је тутњава његових кола којима се вози по небу и облацима.

Српска православна црква и њени верници данас славе Светог Илију, у народу познатог као Илија Громовник.

Православни верници данас обележавају празник старозаветног пророка и новозаветног светитеља Илије. Свети Илија, веома поштован у православљу као строг и непоколебљив проповедник етичких вредности, присутан је у Старом и у Новом завету као пророк чије је особине преузело хришћанство доводећи га у везу са настанаком нове вере и новим Христовим доласком.

Према предању, Свети Илија је био међу пророцима који су се на Тавору поклонили Исусу Христу на дан Преображења Господњег, када се јавио својим ученицима са поукама нове вере, па се зато лик светог Илије слика на преображенским празничним иконама.

Свети Илија је присутан и у визији светог Јована Богослова у којој се његова улога везује за будућност хришћанске цркве и други долазак на земљу Христа Спаситеља – ново преображење коме се нада и у који верује хришћански свет.
Према књизи Откровења Јовановог, други долазак Христов најавиће Илија са старозаветним пророком Енохом и њиховим страдањем треба да почне ново преображење човечанства.

Народна веровања

Верује се да Свети Илија није умро већ да се жив, пламеним кочијама, вазнео на небо, па се та сцена слика на празничким илинданским иконама. Позната је и сцена са светим Илијом у пећини, у коју се склонио од охолог цара Ахава, а гавран му доноси храну. Према предању, Илија Тесвићанин рођен је у Тесвиту у Израиљу у 9. веку пре Христа (816. године). Био је жртва прогона цара Ахава који је под утицајем своје жене Језавеље напустио Мојсијеву веру и ,,славио туђе богове“.

Управља муњама и громовима

Српски народ многе природне појаве приписује светом Илији којем је преласком у хришћанство приписао и особине свог старог бога Перуна, који је управљао муњама и громовима.

Према народном веровању и традицији, свети Илија се вози у ватреним колима која вуку четири коња, из чијих ноздрва избија пламен, а грмљавина је тутњава његових кола којима се вози по небу и облацима.

Свети Илија Громовник, како га још зову у народу, пада у најсушније и најтоплије доба године, а обичај је да се на његов празник не ради у пољу, да се не би навукао гнев светитеља.

Свети Илија је у Србији слава ваздухопловаца, обнародована указом из 1924. године. Пропашћу краљевине Југославије та традиција ваздухопловаца је прекинута, али је обновљена 1992. године.

Српски сајт/РТС
Фото: Википедиа

СУТРА ЈЕ ПЕТРОВДАН: Вечерас обавезно урадите ово!

Српска православна црква и њени верници сутра славе Дан светих апостола Петра и Павла, празник који је у нашем народу познат под именом – Петровдан. Као и друге велике празнике, и Петровдан прате бројни обичаји који се поштују у нашем народу.

Свети апостоли Петар и Павле се у хришћанству сматрају првим проповедницима и учитељима новозаветне вере.

Према предању, свети апостоли Петар и Павле заслужни су за крштење првих верника и њихово превођење у хришћанство.

У цркви светог Петра и Павла у Риму чувају се вериге Светог Петра као знамење снаге светитеља у које га је оковао цар Ирод, прогонитељ хришћана, а које су, према предању, саме спале са руку и ногу светитеља на појаву анђела Божјег.

Свети апостол Павле родом је из Тарса и био је најпре фарисеј Савле и велики прогонитељ хришћана.
Петровданским слављем завршава се Петровски пост и почиње причест верника који су поштовали правила предвиђена каноном Свете Цркве и важно је тог дана присуствовати Литургији.

Овај празник у Србији се обележава као слава многобројних православних породица.
Код Срба постоји обичај да се уочи овог великог празника пале лиле, које се праве од младе коре дивље трешње или брезе. Обично се то ради на местима где се народ окупља, на трговима, раскршћима и у томе учествују деца и омладина.

Паљење ватре и лила симболише на она времена када су христоборни цареви прогонили и мучили хришћане, везујући их за дрвене стубове, натапајући их смолом и палећи их.

Општи је обичај код Срба у Војводини да се до Петровдана нису смеле сећи јабуке ножем, нити се смело јабукама лоптати, или пак ударати једну о другу јабуку, јер се веровало, да ће ако се то чини, падати крупан град и уништити усеве.

Српски сајт/www.ikragujevac.com
Фото: Википедиа

ДАНАС ЈЕ ЂУРЂЕВДАН: Ово су веровања и обичаји на данашњи празник

СРЕЋНА СЛАВА! ДАНАС ЈЕ ЂУРЂЕВДАН Ко дрема на Светога Ђорђа, преспаваће годину, а ако ДАНАС ЗАГРМИ…

Ђурђевдан је хришћански и народни празник који се прославља 6. маја (23. априла по старом календару), чиме се обележава успомена на Светог Ђорђа.

Прослављају га и католици и православци, свако по свом календару, као Дан Светог Георгија. Код Срба је он попримио и неке друге особине, мешајући се са претхришћанским култовима Балкана, па се зато и празник Светог Георгија код Срба не слави исто као у другим хришћанским земљама.

Ђурђевдан је празник са јако пуно обичаја везаних за њега, и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и веровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и пре него што је примио хришћанство.

Свети Ђорђе је својим празником свакако заузео место старог српског божанства плодности Јарила и његовог празника. Црква на овај дан обележава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.

Ђурђевдански венчић и купање у реци

Ђурђевдан се сматра границом између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве. За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи.

Главни обичаји су: плетење венаца од биља, умивање биљем, купање на реци. Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини да би година и дом били берићетни – да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору. Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан пре зоре.

Такође, оплету се венчићи од „ђурђевског цвећа“: ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана. Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – да би се сачували од града (слично крстовима од бадњака за Божић).

Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса; то се затим стави под ружу у башти да преноћи. Ујутру се сви редом умивају водом: деца – да буду здрава као дрен, девојке – да се момци грабе око њих, старији – да буду здрави, домаћин – да му кућа буде добро чувана…

Купање пре изласка сунца

Велику важност има и купање на реци, пре сунца (понекад се у реку бацају венци од разног цвећа, или се сипа млеко). Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем. Понегде се младеж љуљала на дреновом дрвету, „да би била здрава као дрен“, а девојке су се ваљале по зеленом житу, „да би им коса расла као жито“. Посебној је за ове обичаје значајно биље (попут селена, коприве, врбе, дрена, зелене пшенице итд.), којим се људи и жене ките, или „причешћују“ или потапају у воду, у којој ће се купати, или се по њима ваљају, или (ако је дрво) љуљају…

Ђурђевдански уранак

Народ на Ђурђевдан, рано пре зоре, одлази у природу заједнички на „ђурђевдански уранак“, на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке. За ово се припреми јело и пиће; обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано место и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу. Песма, игра и весеље трају често и до подне.

На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем „да буду напредни као врба“, ките здравцем „да буду здрави као здравац“, копривом „да коприва опече болести са њим“, и селеном „да им душа мирише као селен“.

Обичаји у Тимочком крају

Око Тимока сваки домаћин на Ђурђевдан дотера пред цркву по једно мушко јагње, и ту му на сваки рог прилепи по воштану свећицу, па свештеник после литургије изађе међу јагањце, запале се јагањцима свеће на роговима, очита им се молитва и благослове их за трпезу.

Земљорадници су око села орали бразду која је чинила магијски круг у који зле силе нису могле да продру. Овај празник нарочито поштују сточари. Овог дана се стока истерује у планине на летње паше. Тада се коље прво јагње чијом су се крвљу, ради здравља, укућани мазали по челу и образима. Сакраментална жртва јагњета, с којим се „причешћују“ сва деца, уједно је био и најважнији од обичаја за тај дан.
Народна веровања

Пре Ђурђевдана не треба селена брати или мирисати, а на Ђурђевдан свако узме по један стручак те омирише и задене се за појас, а девојке и младе за ђердан. На Ђурђевдан не ваља спавати, „да не би болела глава“, а ако је неко спавао „онда на Марковдан да спава на том истом месту“. Сматра се да на Ђурђевдан делују вештице и друге зле силе, због чега су сељаци палили велике ватре „да би заштитили себе и село“.

Обичаји везани за Ђурђевдан се врше пре изласка сунца, и то често на реци, што свакако има свој магијски значај. Међутим, највећи број обичаја спада у чисту магију, код чега онај, који их врши, нема у виду никаквог одређеног демона ни божанство.

Жене и девојке донесу увече кући „омаје“ тј. воде са кола воденичнога, „да се од њих свако зло и прљавштина отресе и отпадне“, као омаја од кола, и ставе у њу различитог биља а нарочито селена, да преноћи, па се ујутру њом купају у градини поред селена и поред осталог цвећа.

Зарад плодности своје стоке, да би одузеле млеко туђој стоци, ноћу неке жене врачају (ретко мушкарци), које су голе и јашу на вратилу (обилазе око туђих торова). Све то показује, да је обичај веома стар. На сличан начин привлачи се и пољска плодност. Са великом ревношћу практикују се и љубавна врачања и гатања. Врсте гатања и предмети, по којима се гата, врло су многобројни (по хлебу, копривама, кукавици, свињама, роси итд).

Кад загрми на Светога Ђорђа…

Веровало се да ако је на Ђурђевдан ведро да ће бити плодна година, а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша да ће лето бити сушно. Каже се у Србији да колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године.

Свети Ђорђе се на иконама представља на коњу, у војводском оделу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега стоји једна жена у господском оделу. Аждаја на икони представља многобожачку силу која је „прождирала“ бројне невине хришћане. Свети Ђорђе ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац „незнабоштву“. Под победом коју је Свети Ђорђе однео над аждајом, вероватно се мисли на прекид прогона хришћана, десет година после његове смрти, и проглашење хришћанства званичном религијом Римског царства од стране цара Константина. Жена на икони је можда и сама света Александра, жена која се традиционално поистовећује са Приском, супругом цара Диоклецијана, и верује се да представља симболично младу хришћанску цркву.

Друга слава у Србији

По броју свечара, Ђурђевдан је на другом месту у Србији после Никољдана. У време српског ропства под Турцима, Турци су били одредили да им се годишњи порез плаћа у два дела: на Ђурђевдан и на Митровдан. Некада су овог дана хајдуци напуштали своја места зимовања, своје јатаке, и одлазили у шуму на заказано место да поново отпочну са хајдуковањем. У народу је остало сећање на тадашње хајдуковање, па је остала и изрека „Ђурђев данак – хајдучки састанак, Митров данак – хајдучки растанак“.

Српски сајт/Курир
Фото: Википедиа

ДАНАС СУ МЛАДЕНЦИ: Ово су обичаји на данашњи дан (ФОТО)

Српска православна црква и њени верници данас обележавају празник Светих 40 мученика Севастијских – у народу познат као Младенци.

Празник младих брачних парова увек се обележава у време Васкршњег поста. Међутим, када Младенци падну у Чисту седмицу, правило је да се помери у Викенд пре.

Према обичајима, на овај дан жене устају рано и месе 40 колачића, који се називају младенчићи, и симболизују дуг, срећан и сладак живот.

 

Младенчићи

Код наших старих, влада веровање да какво време буде на дан када су Младенци, такво ће бити цело пролеће: па ако буде сунчано, пред нама је лепо време и много сунца, све до лета, а ако пада киша, дува ветар и временске прилике нису добре, пред нама је турбулентан период.

Баш из тог разлога би  требало чим устанете да погледате кроз прозор, и видите какво је време.

Ако будете имали осмех на лицу и будете имали позитивне мисли, верује се да млада можда и успе да растера облаке.