РФЗО: Сада о трошку државе још 61 лек и вантелесна оплодња у 11 нових приватних клиника

На новој листи лекова коју је формирао Републички фонд за здравствено осигурање наћи ће се 61 нови лек, каже директорка Фонда Сања Радојевић Шкодрић која је најавила и да ће ове године држава склопити уговоре са 11 приватних клиника у којима ће моћи да се, о трошку државе, уради вантелесна оплодња.

На новој листи лекова наћи ће се терапијске алтернативе лекова за кардиоваскуларна обољења, дијабетес и реуматолошка обољења

– Такође, на листи се налазе и иновативни лекови за пацијенте који болују од псоријазе и метастатског меланома, а који су БРАФ позитивни – рекла је Радојевић Шкордић за РТС.

Она напомиње да се очекује да се на некој од наредних седница Владе Србије усвоји нова листа лекова.

– Држава планира да ове године склопи уговоре са 11 приватних клиника у којима ће моћи да се уради вантелесна оплодња. Јавни позив клиникама отворен је до 31. јануара – напомиње директорка Фонда.

Према њеним речима, о трошку Фонда је 2015. године упућено 1.700 људи, а 2018. око 3.800.

Радојевић Шкодрићева указује да је у 2018. први пут омогућено да се о трошку државе замрзне шест ембриона са роком чувања од пет година.

– Друга значајна ствар је да они који су добили прво дете из вантелесне, могу да аплицирају и за друго дете из вантелесне – наводи директорка Фонда.

Радојевић Шкодрић каже и да ће ове године бити донет нови правилник за лечење у иностранству.

– Ставиће се индикације и болести које до сада нису могле да се лече у иностранству. Биће омогућено и да се у иностранству раде неке генетске анализе – истакла је директорка Фонда.

Наводи да је крајем новембра отворен контакт-центар при Фонду, у ком грађани могу да сазнају која су њихова права када је реч о здравственом осигурању.

Број контакт-центар за све информације је 0700 333 443 (по цени локалног позива) и 011 735 0900 за позиве преко мобилних мрежа и из иностранства.

Извор: Надлану
Фото: Pixabay

СПЦ и њени верници данас славе Крстовдан

Српска православна црква и њени верници данас славе Крстовдан као успомену на прве хришћане који су примили веру на самом почетку хришћанске проповеди.

Настави са читањем СПЦ и њени верници данас славе Крстовдан

Дијаспора храни Србију

Дијаспора храни Србију

Према подацима Народне банке Србије, дознаке дијаспоре у прва три месеца ове године износиле су 683 милиона евра, што је за 10,7 одсто више него у истом периоду прошле године.

Наши људи из белог света шаљу у отаџбину више пара него што Србија успева да привуче страних инвестиција. Девизне пошиљке су редован извор прихода рођака из завичаја који на тај начин попуњавају кућни буџет.

– Од почетка 2001. године у нашу земљу слила се огромна количина девиза, а пошиљке наших рођака из белог света биле су најредовније – каже проф др Млађен Ковачевић, редовни члан Академије економских наука.

Највише из Немачке

Највише дознака стигло је из Немачке, Аустрије, Швајцарске и Француске. Према истраживањима, чак 23 одсто становника наше земље има бар једног члана породице у иностранству, а око 11 одсто анкетираних становника Србије изјавило је да повремено прима новац од рођака. Посредно или директно чак око 800.000 житеља наше земље прима помоћ од родбине.

Подаци Светске банке казују да је у првој деценији овог века у Србију стигло 43 милијарде долара и да дознаке чине 13,7 одсто бруто домаћег производа. По тој рачуници, у Србију стиже два и по пута више дознака него инвестиција.

Део новца који региструје Народна банка Србије шаље се преко банака. Међутим, постоји и онај нерегистровани износ који стиже аутобусима или га дијаспорци сами доносе у отаџбину. Нико не зна тачно о коликом износу је реч, али је чињеница да наши земљаци хлебом хране своје најмилије на родној груди.

За храну и огрев

Наиме, људи који примају дознаке истраживачима најчешће тврде да већину добијеног новца троше на основне потребе као што су храна, одећа, обућа и плаћање рачуна. Међутим, од новца из дијаспорских коверти људи у Србији купују и огрев, плаћају лечење, медицинску негу, школују децу…

То је велика разлика у односу на нека прошла времена када се новцем из белог света много градило. Људи су зидали куће и викендице, ангажовали зидаре, куповали домаћи грађевински материјал, плацеве, земљу и на тај начин правили обрт.

Економисту Мирослава Прокопијевића не чуди што су дознаке издашније од инвестиција. Према његовим речима, пословна клима у Србији врло је лоша и стога инвестиције изостају.

– Дијаспора шаље новац родбини и људи од тога преживљавају. То је једна врста социјалне помоћи за наше грађане који захваљујући дарежљивости родбине добијају преко потребну новчану ињекцију – каже Прокопијевић.

Исељеника све више

Сваке године све више људи из Србије оде на рад у иностранство у потрази за бољим животом, а 2017. срећу је потражило њих чак 70.000.

– То је један од разлога повећања дознака јер у отаџбини остављају незбринуте родитеље и рођаке којима шаљу новац – каже Ковачевић.

Српски сајт/Вести онлајн

Ово је 100 најчешћих презимена у Србији: Да ли је и ваше на списку?

Коришћење презимена усталило се у српском народу у XVIII веку, а до тада је прошло кроз неколико фаза. Пре настанка презимена био је распрострањен обичај да се уз име додаје назив племена из којег се потиче. Затим су коришћени тзв. патроними, изведени из имена очева – од Ивана су настали Ивановићи, од Марка Марковићи, од Петра Петровићи итд.

Начини на који су настајала су разни, а ево неких од њих:

1. по оцу (најчешће) – Бранковић, Ненадовић, Вукашиновић
2. по племену – Бодрић, Дробњак, Васојевић
3. по звању – Капетановић, Поповић, Војводић
4. по занимању – Чобановић, Ковачевић, Златаревић
5. по надимку – Курјаковић, Сурла, Затезало
6. по особинама – Главоњић, Лепојевић, Мудринић
7. по месту порекла – Добрњац, Гламочанин, ЛучанинОво су 100 најчешћих презимена у Србији.

1. Јовановић
2. Петровић
3. Николић
4. Илић
5. Ђорђевић
6. Павловић
7. Марковић
8. Поповић
9. Стојановић
10. Живковић
11. Јанковић
12. Тодоровић
13. Станковић
14. Ристић
15. Костић
16. Милошевић
17. Цветковић
18. Ковачевић
19. Димитријевић
20. Томић
21. Крстић
22. Ивановић
23. Лукић
24. Филиповић
25. Савић
26. Митровић
27. Лазић
28. Петковић
29. Обрадовић
30. Алексић
31. Радовановић
32. Лазаревић
33. Васић
34. Миловановић
35. Јовић
36. Стевановић
37. Миленковић
38. Милосављевић
39. Младеновић
40. Живановић
41. Симић
42. Ђурић
43. Недељковић
44. Новаковић
45. Маринковић
46. Богдановић
47. Кнежевић
48. Радосављевић
49. Михајловић
50. Гајић
51. Митић
52. Стефановић
53. Благојевић
54. Антић
55. Васиљевић
56. Јевтић
57. Ђокић
58. Стојковић
59. Вуковић
60. Ракић
61. Станојевић
62. Пешић
63. Тасић
64. Милић
65. Милановић
66. Здравковић
67. Грујић
68. Бабић
69. Вучковић
70. Матић
71. Перић
72. Ћирић
73. Пауновић
74. Марјановић
75. Максимовић
76. Анђелковић
77. Јаковљевић
78. Гавриловић
79. Вељковић
80. Тошић
81. Трајковић
82. Ивковић
83. Арсић
84. Милетић
85. Величковић
86. Радовић
87. Миљковић
88. Нешић
89. Јеремић
90. Радуловић
91. Ђурђевић
92. Милојевић
93. Урошевић
94. Бошковић
95. Трифуновић
96. Божић
97. Радивојевић
98. Ђукић
99. Милутиновић
100. Стаменковић

ДАНАС ЈЕ ГАРАВА СРЕДА: Вечерас на небу чекајте овај знак!

Недеља после Васкрса пуна је лепих народних обичаја и веровања. Пошто Срби Васкрс прослављају три дана, данашњи дан први је радни, када се верници враћају свом уобичајеном животу, а на селу пословима у домаћинству и око стоке.

Данашњи дан неки називају гаравом средом, а други светлом јер су наши прадедови и дедови веровали да вечерас обавезно треба гледати у небо чекајући – знак!

Наиме, веровали су да ако вечерас небо буде без облака, ведро и звездано, година ће бити родна. Ако буде облака, година до следећег Васкрса биће тешка, година беде и оскудице.

У ужичком крају пак верују да ко вечерас угледа звезду падалицу биће баш срећан у наредној години, али верује се и да они којима је неко недавно умро обавезно вечерас треба да погледају у небо јер ће тамо видети како са неба пада звезда која је ,,припадала“ преминулом.

У нашем народу се каже да ко згреши средом грех му остаје заувек. Раније се среда у народу доста поштовала и пазило се да се средом не начини неко велико злодело, јер се сматрало да тај грех остаје до судњег дана, а то је верује због тога јер једино Света Среда нема цркву или манастир који јој је посвећен, и онда грешник нема где да јој се исповеди и помоли.

На другом крају Србије, тачније у Банату, на овај дан некада се сеоским шоровима кретала весела поворка маторих момака – неожењених мушкараца до 30 године – које би пратили свирци. Они би за собом вукли пањ. Овај диван обичај одржао се у селима до почетка Другог светског рата, а нежење би биле јавно прозване што се не жене односно били су нагарављени, нацрњени.

 

Српски сајт
Фото: Пиксабеј

 

ПРЕ 19 ГОДИНА: ПАЖЊА, ПАЖЊА! ВАЗДУШНА ОПАСНОСТ ЗА БЕОГРАД! (ВИДЕО)

Данас се обележава 19 година од стравичне НАТО интервенције „Милосрдни анђео“, а 78 дана су трајали ваздушни удари у којима је живот изгубило најмање 2.500 особа, док неки извори тврде да је број жртава достигао и 4.000.

Никада нећемо заборавити жртве и штету која је Србија претрпела за та два и по месеца, али и једно обавештење. Прво је издато 24. марта, у 20 часова и 5 минута, а потом сваког наредног дана током страшних месеци те, 1999. године.

„Пажња, пажња, ваздушна опасност за Београд. Београђани пођите одмах пут својих склоништа и заклона. Отворите прозоре, спустите ролетне, искључите електричну енергију, затворите плин и са собом понесите припремљене ствари. Ако сте у возилу паркирајте га са стране и пођите у најближе склониште. Ваздушна опасност за Београд, молимо да следите инструкције и упутства која ћемо давати из градског Центра за обавештавање. Готово“, допирало је уз сирене са радија Студио Б.

Иако можда и не желимо да их се присетимо, ове речи су некима од нас остале заувек урезане у сећање.

Упозорење је изрицао Аврам Израел, начелник београдског Центра за обавештавање. Он је преко 140 пута упозорио Београђане да креће ваздушна опасност, али и када је готова.

Српски сајт/Курир.рс

ПОСЛЕ 35 ГОДИНА СЕ ВРАТИО ИЗ ШВАЈЦАРСКЕ: Развио занимљив посао за пензионерске дане (ВИДЕО)

Милош Јовановић је решио да се после 35 година живота и рада у Швајцарској вратио у родну Србију. Оај човек из околине Крагујевца је са собом донео нешто због чега му комшије завирују у двориште!

Од тренутка од кад су у његовој авлији никле необичне кућице, многи му свраћају са молбом да их виде и питањем шта је то и чему служи, а кад чују да је то швајцарски стандард, заинтересовани су још више!

<iframe width=“560″ height=“315″ src=“https://www.youtube.com/embed/YAS3KaZlCpw“ frameborder=“0″ allow=“autoplay; encrypted-media“ allowfullscreen></iframe>

Српски сајт/РТВ

Зашто се у пасошу мења ознака држављанства

У пасоше се од 1. октобра уместо „српско“ у рубрику „држављанство“ уписује „држављанство Републике Србије“. Ознака држављанства као „српско“ није била супротна прописима, тако раде и друге државе, кажу у Министарству унутрашњих послова. Међутим, у Странци за Санџак су сматрали да се тиме крше права мањинских народа у Србији.

Мирсад Ђерекарац први је Бошњак коме у путној исправи издатој у Конзулату у Немачкој у рубрици стоји држављанство Републике Србије. Исправу је подигао пре Нове годин

„Моја грађанска и сва друга права у држави Србији нису угрожена, али ми ово значи. Ето, само тај осећај једнакости и равноправности са другим народима у држави у којој живим“, каже Ђерекарац.

Из Странке за Санџак први допис ресорном министарству у коме се указује на кршење закона послат је у децембру 2016. године.

„Стављање придева ‘српско’ значи, у ствари, да се ставља једна национална одредница, једно национално обележје, што није у складу ни са Уставом ни са Законом. Сви мањински народи, односно, несрпски народи у Републици Србији, подводе се под одредницу ‘српско’ и ми смо тражили да се то исправи“, каже председник Странке за Санџак Февзија Мурић.

У Министарству унутрашњих послова објашњавају да је сет података који се уписује у нови биометријски пасош урађен на основу стандарда који прописује садржај, изглед и упис свих података који се налазе у пасошу.

Рубрика држављанство уписује се у облику припадности држави чије држављанство лице поседује.

Од 1. октобра, кроз апликацију у пасошу у рубрици „држављанство“ уписује се „држављанство – Републике Србије“, што је такође у складу са Законом о држављанству Републике Србије и Законом о путним исправама. У рубрику „држављанство“ у пасошу уписује се искључиво „држављанство Републике Србије“, тако да не постоји могућност избора.

Препорука заштитника грађана

Мурић се обратио заштитнику грађана у децембру 2016. године. Поступак је трајао краће од годину дана.

Након више састанака, препорука заштитника грађана о измени садржаја рубрике држављанство је усвојена.

Омбудсман Зоран Пашалић сматра да је потребно направити разлику између националног идентитета или припадности и држављанства.

„Свакако треба направити ту јасну разлику која ће утицати на бољи осећај свих оних који јесу држављани Републике Србије али који се не сматрају српским или делом српског национа“, додаје Пашалић.

Исправка ће бити вршена у наредном периоду, за све држављане Србије, приликом обнављања пасоша који су истекли.

Извор: РТС

Фото: Српски сајт

Из Канаде се вратио у Србију, земљу својих предака

Док из Србије сви беже, један човек је одлучио да напусти комфор који пружа Канада и врати се у земљу својих предака. Милован Мрачевић (64) је рођен у Ванкуверу, а у Београд се доселио пре двадесетак година. Осамдесетих година прошлог века почео је истраживање историје југословенског исељеништва у Канаду пре Другог светског рата.

Аутор је изложбе „Сунце туђег неба“ која је ове године уприличена у Етнографском музеју у Београду поводом 150 година канадске конфедерације. Мотивацију за такво интересовање нашао је у свом оцу.

– Мој покојни отац Петар припадао је том таласу исељеника. Отишао је 1928. у Канаду трбухом за крухом. Околности под којима је он остао тамо су специфичне. Имао је срећу да се запосли у руднику злата, где се није осетила економска криза. Они су радили пуном паром, за разлику од рудника бакра чија је цена падала. Писао је за комунистичку исељеничку штампу. Малтене свака етничка група досељеника се поделила на оне који су подржавали овдашњи режим и оне који су били за комунизам. Све те групе су имале своје новине које су представљале супротне стране. Да се мој отац вратио у Југославију, било би тешко, ко зна шта би га чекало. Они који су писали за комунистичку штампу нису се враћали јер су знали да их овде чека политички прогон. Вратио се у Србију после Другог светског рата, као и многи други који су подржавали Тита. Упознао је моју мајку, венчали су се и отишли заједно у Канаду, где је остао до краја живота – прича Милован.

Срећна грешка
Здрави, а на боловању

Први пут Милован је дошао у Србију крајем шездесетих година у посету фамилији. Био је изненађен неким појавама, а својој наивности се смеје и данас.
– Чујем да је неко на боловању и очекујем да је стварно болестан. Кренем да га посетим, а он не само да није у кревету, него гради кућу. Било је немогуће изгубити посао, а то је нама, који смо одрасли у другачијој средини, било необично. Нисам се могао начудити таквим појавама – каже Милован.
Он је одрастао у југословенској заједници у Канади, па се одувек интересовао за исељеништво.

– Дипломирао сам историју са темом „Југословенско исељеништво у Канади пре Другог светског рата“. Када сам почео да се бавим истраживањем, још је велики број исељеника био међу живима. Интервјуисао сам их и снимао, а од њих сам добијао и неке фотографије за изложбу. Осим тога сакупљао сам фотографије из канадских архива, али је највећи део био из Фонда 420, из Архива Југославије. То је фонд из Конзулата Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Монтреала дугачак 45 метара. Пет метара је био политички и економски архив, а 40 метара су били лични досијеи. То је требало да буде уништено, али је грешком послато Архиву Југославије, што је за мене лично одлична грешка јер ми је то блиска и драга тема. И тако сам се нашао у Србији – каже Милован.
Веома је срећан што је за његову изложбу владало велико интересовање и каже да су многи људи коначно сазнали како је изгледала емиграција пре Другог светског рата.

Представа

Милован Мрачевић је по доласку у Србију био гостујући студент на Факултету драмских уметности у Београду на смеру драматургије. Написао је драму „Сунце туђег неба“. Ту представу је критика добро прихватила и 2013. је учествовала на Стеријином позорју.
– Спремио сам изложбу да би се она отворила на дан премијере представе. То је било 2012. године. Ове године сам одлучио да обновим изложбу у проширеној форми и тако је настала поставка у Етнографском музеју. И ту је постојао драмски елеменат. На дан затварања изложбе двојица глумаца из првобитне представе су одиграли једночинку спремљену за ту прилику, а очекује се још једна представа до краја године – најавио је Милован.

Tражили срећу у Канади: Породица Цекић

– Тадашњи исељеници су углавном били земљорадници, сељаци који су одлазили са циљем да зараде неколико хиљада долара, да се врате, ожене, купе веће имање и да подигну кућу. Неки су се враћали, отварали кафане, бакалнице. Били су то класични гастарбајтери. Мој деда је такође ишао преко океана пре Првог светског рата, у Америку да ради у руднику, и вратио се после неколико година. Тада су одлазили најчешће људи из пасивних крајева, била је то устаљена економска традиција којом се бавим у изложби. Тада није било Скајпа, није било дигиталне комуникације, није било авиона… Када би неко отишао у Канаду, није долазио у посету као данас, јер би то захтевало дуго путовање паробродом, изузетно скупо. Њих је много мучила носталгија. Остављали су најближе и не би их видели поново годинама. Мужеви су остављали жене, децу… Дешавало се да се годинама не виде, неки се нису никада ни вратили, неки би се опет оженили, неки би погинули, неки би се разболели, неки једноставно остану тамо, изгубе контакт, престану да пишу, не шаљу новац… Изгубе се, нико више не зна где су. На овим просторима је постојао израз беле удовице. То су жене које имају живе мужеве, али их заправо немају. Муж је негде далеко и нема га годинама, некад и деценијама. Није постојао ниједан исељеник тог доба кога није мучила носталгија, као и мог оца. Он је писао пуно чланака и песама. Та носталгија се ту најбоље види – објашњава Мрачевић.

„Југословенски“ од детињства

– Отац ми је умро када сам имао три године, али без обзира на то у кући се и даље говорио само „југословенски“ језик, како смо га ми звали.
Када сам се преселио у Београд, како бих могао да се бавим истраживањем, морао сам да подигнем свој српски језик на виши ниво од свакодневног који сам знао. Али, да ми нису дали родитељи основ, никада не бих могао да га усавршим. Ја га и даље зовем српскохрватски, за мене је то и даље исти језик.
Он истиче да се мотиви данашњих и тадашњих емиграната много разликују.

– Данас одлазе образовани људи и не иду само због новца, већ и да би се бавили својим послом којим овде не могу, да би се испунили као стручњаци јер овде за то немају прилику. Они не иду с циљем да остану неколико година, као што су желели тридесетих они који су одлазили, већ да би остали деценијама, да би оснивали породице тамо. То је кључна разлика – додаје Милован.

Ванкувер не заборавља

Он је деведесетих година дошао у Србију да проучава изворе везане за исељеништво, не слутећи да га ту чека богата грађа, али и љубав. Упознао је своју данашњу супругу и остао у Србији.

– Ја сам држављанин Србије. Нервирам се као и сваки други човек овде када је реч о неправди, економском раслојавању, тајкунима, уништавању средње класе, уништавању институција. Очајан сам када видим како овде влада бела куга, Србија пропада, постала је извор јефтине радне снаге за стране компаније. Људи живе тешко, а корупција цвета. Иако ми је као младом био смешан култ Титове личности и комунизам тог доба, сада, када сам видео последице неолиберализма и предаторског капитализма, све више ценим тај период. Имао је он своје мане, али свакако је имао добре стране. Ја имам извесно поштовање, чак и носталгију према том добу, иако је то необично јер ја овде никада нисам живео, већ сам долазио у посете. Неке тековине тог система које су опстале су одличне. На пример, домови здравља који не постоје у Канади, као и државни вртићи. Учитељи овде су одлични, као и васпитачи, али ми је криво што су сви толико слабо плаћени – сматра Милован.

Луд за кајмаком

– Српска кухиња ми се допада. Овде је храна фантастична. Луд сам за кајмаком и чварцима. Сарме које наше жене овде праве су изузетно укусне. Сјенички сир, млади сир, пасуљ с кобасицама, све то су врхунски специјалитети. Овде постоји традиција супе, чорбе и то ми се такође допада. Такође, ракија ми је посебно драга. Омиљена ми је свака која је добро направљена – објашњава Милован.
Ипак, свој родни Ванкувер не заборавља.

– Човек је привржен месту где је рођен. Није битно да ли је реч о богатом, уређеном месту. Може то бити и херцеговачки крш. Рођен сам и одрастао у Ванкуверу. Емотивно сам везан за тај град. Хтео бих евентуално да се вратим тамо, али не тако да не долазим у Србију. Моја интересовања су у великој мери везана за Београд, а овде је и диван културни живот – закључује Мрачевић.

 

Српски сајт/Вести онлајн
Фото: Пиксабеј

Канадска улагања у Србији достигла 1,5 млрд евра

Канадске инвестиције у сектор истраживања у Републици Србији процењене су на око 250 милиона долара, док је пројекате истраживања и отварања рудника уложено више стотина милиона долара.

Укупна вредност свих канадских улагања у Србији достиже цифру од 1,5 милијарди евра.

Колико је сектор рударства и прераде у Канади важан говори и чињеница да он тренутно запошљава 375.000 људи који немерљиво доприносе економском развоју не само Канаде, већ и земаља у којима канадске рударске компаније послују, а 2014. године 57% свих светских (јавних) рударских компанија котирало се на берзи Тe Ec Iкс (ТSX) у Торонту.

 

Српски сајт/Екапија
Фото: Пиксабеј