Наши у свету: Бебе као инспирација

Александра Мандић, уметнички фотограф из Херцег Новог, у далеком Дубаију отворила je студио за фотографисање будућих мама и беба
Оно што је некада за људе са Балкана била Америка, то су последњих година Уједињени Арапски Емирати. У овој блиско-источној држави живи око 50.000 људи са простора бивше Југославије. Наша дијаспора концентрисана је у престоници – Абу Дабију и најпознатијем емирату – Дубаију, који је познат по највишој грађевини на планети Бурџ Калифи, највећем шопинг молу на свету Дубаи молу, једином хотелу са седам звездица на свету “Бурџ ал Арабу”…

Управо у двомилионском Дубаију, који на сваком кораку одише луксузом, своје место под сунцем пронашла је и Александра Мандић из Херцег Новог. Љубав према фотографији и жеља да што више времена проводи са породицом инспирисале су је да се одважи на велики корак – отварање специјализованог студија за фотографисање будућих мама и беба. Студио се зове “Ружно паче”, а фотографије настале у њему права су мала ремек-дела и свакако најлепша успомена из првих месеци живота беба које су позирале.

 

Од Херцег Новог, преко Београда и Рима, до Дубаија

– – Пореклом сам из Херцег Новог, где сам провела детињство – каже Александра Мандић. – Родни град сам напустила после средње школе; прво сам се одселила у Београд, затим у Рим, и на крају у Дубаи. Све у свему, у иностранству живим од 2001. године, не рачунајући Србију као иностранство, наравно.

Фотографијом сам почела да се бавим 1997. године, када сам започела студије на приватној академији ИВАС у Београду. Затим сам уписала мастер у Риму. У почетку, моје интересовање је више било усмерено на мртву природу, храну и ентеријере. После рођења мог сина и деце мојих пријатеља родило се интересовање за ово што радим данас.

Скуп живот

– У Емирате сам се доселила 2010. године са мојим супругом. Није ми било тешко да се навикнем на нов начин живота, првобитно јер смо ми нисмо били принуђени да се одселимо из Италије већ је то био наш слободан избор, а такође и зато што сам се више пута селила и привикавала на различите културе. Услови живота који су нам били понуђени су били фантастични и заиста не знам на шта бих се пожалила. Ја сам имала среће и нисам морала да почнем од нуле, као што сам морала када сам се преселила у Италију. Али већини људи који овде дођу није лако, поготово у почетку, и ретки уживају у луксузу који Дубаи пружа, јер је живот овде јако скуп.

Временом се навикне на позитивне и негативне стане живота у Дубаију, разне културе и карактере, велике врућине током лета, море без стена, презачињену храну и разне лимите које поставља вера, односно држава… Али ја заиста ценим ову земљу у којој сам по први пут доживела повећање плате, плаћен прековремени рад, годишњи бонус на плату, труд који се исплати без веза и познанстава, и људе који без зависти цене оно што радиш.

Породични бизнис

– У почетку сам радила у локалном студију као фотограф, али је било јако напорно јер је мој син имао само шест месеци, а моје радно време је било од 7.30 до 17.30. После само седам месеци сам напустила тај студио, купила нову камеру и почела да радим као фриленсер. Фотографисала сам производе, ентеријере и храну. Када сам почела да радим са децом, родила се потреба и за студијом. У почетку сам снимала у кућама клијената, а онда сам направила мини студио у мојој кући. Када је обим посла порастао, отворила сам фирму и у марту 2016. преселила се у простор у ком тренутно радим. Неизмерно сам захвална мом супругу који ме је у свему овом подржао, као и мојој мами која је заслужна за све аутфите за бебице.

У граду као што је Дубаи, где можете купити све што вам срце пожели, људи веома цене ручни рад и уникатност. Зато су вунени комплетићи права сензација. То је тренд који у фотографији беба вуче корене из Америке и Аустралије, и наручити их преко интернета кошта читаво богатство. Ја имам среће да ми је мама талентована и вредна, и да и она ужива у томе што ради. То нас је додатно повезало јер смо, осим приватно, стално у контакту и око нових капица, оделаца и декица. Када дође у Дубаи довуче пуне кофере, а онда се овде бацимо на шивење трудничких хаљина. Мој супруг воли да ради са дрветом, и већина дрвених ствари (клупице, месец, барку, кариолу) је он ручно направио. Могло би се рећи да је ово прави породични бизнис.

Правила за фотографисање беба

– Снимање може да траје од сат времена до седам сати; зависи од пакета за који се родитељи одлуче, затим од врсте поставе која је планирана, а највише зависи од расположења бебице. Неке бебе преспавају цели сешн, а неке остану сатима будне, па у том случају снимање може да се одужи јер за већину поза беба треба чврсто да спава. Нису све бебице исте, неке су мање еластичне, неке опет мање спавају. Најважније је пратити њихов ритам и знати лимит. Бебама никако не сме бити неугодно или хладно. Морају бити опуштене и уживати у снимању. Ако родитељи захтевају компликованије и опасније позе, онда се ради композит у Фотошопу јер је сигурност детета на првом месту. Постоје и правила које би родитељи требало да прате пре доласка, и ако ме нису послушали то се одрази на само снимање.

Помоћ из Београда

– Заиста нисам никада бројала све бебе која сам фотографисала. У почетку је то можда било пар беба месечно, а сада радим са две до пет беба недељно. Као у сваком послу, и ја се током рада усавршавам, а самим тим сваки нови сешн ми се чини бољим него претходни. Наравно, најдраже су ми фотографије беба мојих пријатеља, јер сам за њих и емотивно везана. Однедавно, у студио је дошла Дуња из Београда која ми много помаже у овом послу.

Моји су другови бисери расути…

– Недостају ми породица и пар пријатеља који су остали да живе у Херцег Новом и Београду. Из моје генерације ко год је могао отишао је у иностранство, тако да су моји пријатељи раштркани по свету. Ово је период године када се договарамо да сви дођемо на лето у родни град у исто време. Чешће идем за Рим који осећам као мој град и где сам живела 10 година. Мање ми недостаје начин живота и целокупна ситуација у нашој земљи.


С.М.
Фото: Приватна архива Александре Мандић