УПОЗНАЈТЕ БЕОГРАД НА ФРАНЦУСКОМ ЈЕЗИКУ: Србија је прича са душом за Французе

test

УПОЗНАЈТЕ БЕОГРАД НА ФРАНЦУСКОМ ЈЕЗИКУ: Србија је прича са душом за Французе

УПОЗНАЈТЕ БЕОГРАД НА ФРАНЦУСКОМ ЈЕЗИКУ: Србија је прича са душом за Французе УПОЗНАЈТЕ БЕОГРАД НА ФРАНЦУСКОМ ЈЕЗИКУ: Србија је прича са душом за Французе

УПОЗНАЈТЕ БЕОГРАД НА ФРАНЦУСКОМ ЈЕЗИКУ: Србија је прича са душом за Французе

Французи који дођу у Србију најрадије за водича траже Ненада Благојевића. Питате се зашто? Његове туре су другачије, он има своју необичну причу и нашу престоницу и државу представља на јединствен начин.

Ненада многи знају као уредника сајта « Приче са душом », али управо његово искуство у раду у медијима и свест о томе да се добра прича далеко чује, учинили су да глас о њему доспе чак до Ламанша.

– Београд је прелеп сам по себи, а ја се трудим да туристима које водим пружим другачију причу од класичног вођења и доживљај наше земље. Желим да им покажем и наш живот и свакодневицу, али и наше обичаје и традицију, а опет све то упаковано са душом – започиње причу Ненад.

Са својим туристима на путовање кроз Београд и његове епохе креће из Француске улице, а туру завршава у Париској улици. Симболично, сложићете се.

– Када се окупимо на Тргу Републике, спуштамо се низ Француску улицу пут Скадарлије. Оно што многи не знају је податак да су се Скадарлија и Монмартр 1977. године побратимили о чему сведочи и табла у овој чувеној боемској четврти. Није најупечатљивија, али моји туристи веома воле да је виде. Французи су велика нација, доста путују и врло су образовани, а напоменуо бих да воле српску аутентичност по француској мери. На пример, да пробају нашу храну и слаткише, али ако је могуће у мањим порцијама. По мери Француза, рекло би се. Воле да виде аутентичну Србију, да чују наше виђење историје, да оду на село и у природу, да пробају сок од зове, ајвар, слатко од шумских јагода… – прича Ненад.

Србија и Француска имају вишедеценијску јаку повезаност о којој такође говори туристима, а воли и да их проведе кроз занимљиве делове града и Србије.

– Срби су након Првог светског рата често студирали на Сорбони, о чему сведочи и један елемент на Споменику захвалности Француској на Калемегдану. Споменик је рад Мештровића, а ја им говорим о његовој симболици, о томе зашто је два пута током историје био покривен црним плаштом, а натпис « Волимо Француску као што је она нас волела » склоњен од очију јавности… Воле да слушају о њиховом утицају овде, о њиховим речима које користимо, о Јелени Анжујској која је из Провансе дошла да живи крај Ибра, о Карађорђу који се обраћао Наполеону, о Французима који данас овде живе и раде.

Наша земља је такорећи преко ноћи између два рата решила да се окрене Француској па је и програм нашег Народног позоришта постао ближи њиховој традицији. Француски се учио у школама, а многи су студије у Бечу заменили високошколским образовањем на Сорбони.

Ненад често и сам путује у Француску јер тамо има много пријатеља. Познаје начин живота Француза, а као једну од главних карактеристика наводи да воле спој старог и модерног.

– Моји туристи воле да чују и причу о згради у којој је смештена њихова амбасада. Она је једна од ретких у Београду која је истовремено и резиденција и амбасада. То је бисер арт-деко стила и у њој одседају многи важни и уважени Французи када гостују на фестивалима и културним догађајима у главном граду. Као новинар, испричам им и понеку анегдоту и пренесем атмосферу са пријема крај базена, у башти ове амбасаде…

Француски туриста воли ручни рад, ужива када му се у продавници или на улици неко обрати на његовом језику макар само са бон жур, осећа се добродошло када у Сирогојну види мени у ресторану на француском… Они воле стрит арт уметност, уживају у миксу старог и новог Београда, воле винтејџ стил, наше уличице, скривене ресторанчиће, Косанчићев венац… Уживају у галеријама и изложбама којих је, када су њихове жеље у питању, у Београду недовољно.

– Уколико дођу на Балкан, код нас се задржавају обично неколико дана, а ако остану дуже, онда продуже и уживају и у Дрвенграду код Емира Кустурице, у Сремским Карловцима, у селу Варна, где имају једну вилу коју воле.

Ненад од недавно има и сајт на француском језику. Истиче да жели да нашим људима приближи Французе и франкофону културу, а Французима Србе, Балкан и душу наше земље. Нескромно додаје да освежава некадашње јаке везе двеју држава. Ако је судити према причи туриста са којима смо током једне од његових тура имали прилику да попричамо, можемо рећи да су изузетно задовољни.

Душица Антић-Рашић

1 Comment