Зајечар – сећање на деведесете

Кажу да нас неки људи и догађаји обележе за читав живот. Родитељи, родбина, браћа и сестре, друштво из улице, место у коме смо рођени… Ако је то истина, једна од најважнијих ставки на мом списку је град Зајечар.

Када некоме кажете Зајечар, људи углавноим помисле на Зорана Радмиловића, „Зоранове дане“ и „Гитаријаду“.

У Зајечару је деведесетих све почињало и завршавало се на Скверу, код Конака или код Позоришта.

Позориште моје младости имало је, за нас одрасле у Зајечару деведесетих, мало другачију конотацију. Годинама је у склопу Позоришта постојао кафић, а до слободног стола у њему је било готово немогуће доћи. Чекали смо, понекад и стајали испред баште док се место не ослободи. Сваки град је увек имао понеко култно место, а Позориште је, поред „Така“ и „Биг Бена“, било култно место мојих тинејџерских дана.

О томе колико Зајечар има становника, где се налази, како се до њега стиже и слично, можете прочитати на Википедији. А како се у њему одрастало некад, шта смо све могли, а шта не, какав је био Зајечар који памтимо ми који смо из њега отишли?

Завршила сам Гимназију, друштвено-језички смер. Уписала сам је 1997. године. Неки ратови су тек били завршени, бомбардовање се тек спремало… Била сам на половини средње школе када су пале прве бомбе на нашу земљу. Ипак, у Зајечару их није било, бар не као у Београду, Ваљеву, Нишу… Били смо, говорили су нам, близу границе са Бугарском па нас је то спасило. И док су многи наши вршњаци седели у склоништима, у Зајечару је после првог налета панике постало занимљиво. Излазили смо сваки дан, дружили се, правили журке… Што бисмо тада рекли – било нам је супер.

Сквер је, као и у већини градова, центар, главни трг, место окупљања. Ту, на Скверу, налазили смо се пре вечерњих излазака, испред „Пчеле“, хотела „Србија“… Хотел је био место где смо прослављали матуре, велике и мале. Ако додам да се прекопута налази Робна Кућа јасно вам је да је заправо Сквер центар центра, срце града и свих дешавања у њему. Сквер сам по себи нама, тада средњошколцима, није био неко важно место, али је био место укрштања свих наших путева. Ту смо пролазили када бисмо ишли у „Так“ или у „Биг Бен“, ако путујемо аутобусом… Као и у сваком граду у Србији – сви путеви воде преко центра.

Једно од најважнијих, ако не и најважније место у Зајечару деведесетих за многе од нас био је Радул-бегов Конак. Конак је годинама био место окупљања средњошколаца, посебно гимназијалаца. Ушушкан испод крошњи неколико дрвета, стар, а опет наш и део наших живота, прекопута Сквера, Конак је многима био место започињања везе, а некима и раскида. Оно што би се ту десило ширило се брже од уста до уста него што данас може да се прошири преко било које друштвене мреже.

Ту смо проводили вечери, мували се, причали… У сваком случају, не памтим ништа ружно у вези са овим местом. Оно је било на неки посебан начин „заштићено“ од великих свађа и расправа. Ипак је то био Конак, а тамо смо сви били некако мирнији и питомији него иначе. Данас, на Конаку стоји ограда и више не може да се седи као некада.

Посебна гужва у граду се стварала током Гитаријаде. Некада је то био сам крај августа, тачније вече или два пре почетка школске године. Праве, велике Гитаријаде, увек праћене ју рок кампом, одржаване су на Стадиону ФК Тимока. Једно од мојих највећих разочарења било је премештање Гитаријаде у халу на Краљевици. Не знам зашто, али то је за мене значило крај Гитаријаде, онако грандиозне како је памтим док су на њу још долазили млади из целе бивше Југославије. Знам, звучим као нека баба, али ми рођени почетком осамдесетих памтимо свашта.

Ово је моја прича о мом родном граду, о мојим сећањима и мојим средњошколским данима. О временима када сам у том истом граду упознала неколико људи са којима сам данас у кумовским односима, а којих у мом животу не би било да није било Зајечара.

Ако желите да и ви испричате своју причу, о граду у коме сте рођени или у коме и сада живите, пишите ми на dusica.rasic@srpskisajt.com. Било би дивно да испричамо сећања о свим градовима у Србији.

Душица Антић-Рашић

Фото: Википедија