ЗНАТЕ ЛИ КО СУ: Велимир Теодоровић, Патрис Лумумба и Мис Ирби
феб
07
ЗНАТЕ ЛИ КО СУ: Велимир Теодоровић, Патрис Лумумба и Мис Ирби by Dušica Antić Rašić / with 0 comments

Улице којима свакоднвно пролазимо често носе имена људи за које смо чули, али веома часто не знамо ко су. Данас откривамо ко су били Велимир Теодоровић, Патрис Лумумба и Мис Ирбијева.

Велимир Теодоровић

Велимир Теодоровић је једини син кнеза Михаила и унук Милоша Обреновића. Рођен је 1849. са именом Вилхем, био је дете љубави. Али, љубав његових родитеља била је кратког века и Михаило је допустио Марији да се уда за извесног доктора Шустера. Михаило је брзо заборавио своју Марију, али сина није. Довео га је у Београд 1856. и уписао у школу Стевана Тодоровића.

- Када је Вилхем напунио седамнаест година прешао је у православну веру - прича Церовић. - На крштењу је добио име Велимир, а презиме Теодоровић - старо презиме Обреновића. Кум му је био београдски митрополит Михаило. Докази да је он Михаилов син постоје у тој крштеници. Пише да је Вилхем од оца Михаила и мајке Марије добио име Велимир Теодоровић. Тако да није истина да је он био незаконито дете, јер га је отац признао кад је имао седамнаест година. Велимир је дете српске историје и као такав у њој мора бити сачуван. Зато је велики грех његов портрет држати у мрачном салону. Мора да буде у музеју као власништво српског народа. Срамно је што готово нигде не пише да је Милош имао унука Велимира. Ниједан народ на свету, сем нас Срба, ту историјску чињеницу не би скривао, а његов портрет био би национално благо.

Велимирови савременици забележили су да је био леп младић, склон поезији и сањарењу, али и добар јахач и мачевалац. Личио је на оца не само стасом и ликом, већ и бојом гласа, покретима и по нарави.

Велимир је последњи пут видео оца у Женеви, где се школовао. Као да је предосећао своју смрт, Михаило му је тада поклонио вредан прстен, који је Велимира касније одшколовао. Како кнез није оставио тестамент, Велимир је после атентата могао остати без ичега. Али, на залагање свог кума, митрополита Михаила и кнежеве сестре Петрије, добио је Мошију Нагоју у Малој Влашкој и 30.000 дуката. Наставио је са студијима у Минхену и на Тегернском језеру подигао лепу кућу. Није имао много среће ни у животу, ни у љубави. Углавном је живот посветио позоришту и уметности.

- Иако је много волео Србију, било му је забрањено да се у њу врати. Краљ Милан га је назвао изјаловљеним претендентом на престо, али Велимир је помагао српски народ кад год је имао прилике - објашњава Церовић.

Његов дом био је место окупљања српских студената. То се Обреновићима није допадало, па су многи Велимирови посетиоци, по повратку у Србију били прогањани. О томе колико се тадашњи владар краљ Милан, плашио ванбрачног сина кнеза Михаила, говори податак да је Велимир одбијен кад се пријавио у добровољачки одред у Српско-турском рату 1876. године. Међутим, није одустао од намере да помогне својој земљи, па је здушно новчаним прилозима, подмиривао потребе српске војске. Током рата са Турском послао је новчану помоћ, а за време рата са Бугарском 700 угојених свиња. У мирним временима, значајним сумама помагао је Народном позоришту у Београду.

Патрис Лумумба

Изненада је умро 1898. године. Сахранили су га српски студенти у Минхену. Од владарске фамилије на погреб није нико дошао. Тек после Првог светског рата, његови посмртни остаци пренети су у Београд. Иницијатор је био Никола Пашић, председник владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Почива у једној од најлепших капела на Новом гробљу у Београду.

Патрис Лумумба (2. јул 1925 — 17. јануар 1961) био је први премијер независног Конга 1960. године и оснивач Конгоанског националног покрета.

После војног удара 1960. године Лумумба је противуставно смењен и 1. децембра стављен у кућни притвор у Леоподвилу. 17. јануара 1961. је мучки убијен. После убиства Патриса Лумумбе у Београду су у знак протеста одржане велике демонстрације које су се претвориле у нереде. Заузета је и опљачкана Белгијска амбасада (јер се сматрало да су Белгијанци, као бивши колонисти, умешани у убиство Лумумбе).

Један од студентских домова и једна улица у Београду, Нишу, Суботици и Зајечару по њему носи име.

Патрис Лумумба је био ожењен и имао је петоро деце. Остао је симбол борбе афричких народа против колонијализма, веома слично Че Гевари.

Мис Ирби

Мис Аделин Павлија Ирби била je једна енглеска дама која је у народном сећању Срба у Босни оставила дубок и неизбрисив печат. Мис Ирби, како је позната у српској културној историји, путујући Европом са својом пријатељицом мис Макензи, пожеlела је да посети и балканске земље које су се у том периоду још увек налазиле под Турском. Пролазећи кроз Босну и Херцеговину, биле су очаране људима на које су наилазиле и које су упознавале. По повратку у Лондон, Мис Ирби је објавила путопис под називом: Путовање по слoвенским земљама Турске у Европи.

Године 1866. дје Енглескиње су се вратиле у Сарајево. По доласку у Сарајево мис Ирби је уз помоћ мис Макензи почела да ради на оснивању установе у којој би се школовале босанске девојчице. Тако је 1869. године уз помоћ средстава које је осигурала у Енглеској, отворила женску школу у Сарајеву.

На самом почетку самог рада Мис Ирби је имала непријатности због своје школе. И православци и католици гледали су с неповерењем на њихов рад. У школи се учила основна писменост, ручни рад, историја, као и основе лепог понашања. Школу су прво похађала деца из богатих српских породица, да би касније, како се школа стабилизовала, све се више окретала сиромашнима. Тако је пред устанак 1875. ову школу похађао велики број ђака којима је она била и друга кућа, пружајући им смештај, храну и одећу.

По избијању устанка, Мис Ирби је затворила школу и вратила се у Енглеску како би потпомогла устанак скупљајући прилоге у намирницама, новцу и одећи за избегло српско становништво.

По завршетку устанка и са уласком окупационих аустроугарских снага у Босну, Мис Ирби се вратила у Сарајево где је наставила свој добротворни рад. Она је са собом у Сарајево повела и 40 сирочади из Далмације. Мис Ирбина школа се након неког времена претворила, по тадашњим схватањима, у средњу школу у којој је школовање трајало 8 година. Из ових клупа изашла је прва генерација Српкиња интелектуалки у Босни и Херцеговини. Оне су се касније запослиле у српским школама широм Босне и Херцеговине где су радиле као учитељице.

Мис Аделин Ирби је умрла у септембру 1911. године.

0 Comments

Leave a Comment

Anti-spam test:
+=