ZNATE LI KO SU: Velimir Teodorović, Patris Lumumba i Mis Irbi

ZNATE LI KO SU: Velimir Teodorović, Patris Lumumba i Mis Irbi ZNATE LI KO SU: Velimir Teodorović, Patris Lumumba i Mis Irbi

Ulice kojima svakodnvno prolazimo često nose imena ljudi za koje smo čuli, ali veoma často ne znamo ko su. Danas otkrivamo ko su bili Velimir Teodorović, Patris Lumumba i Mis Irbijeva.

Velimir Teodorović

Velimir Teodorović je jedini sin kneza Mihaila i unuk Miloša Obrenovića. Rođen je 1849. sa imenom Vilhem, bio je dete ljubavi. Ali, ljubav njegovih roditelja bila je kratkog veka i Mihailo je dopustio Mariji da se uda za izvesnog doktora Šustera. Mihailo je brzo zaboravio svoju Mariju, ali sina nije. Doveo ga je u Beograd 1856. i upisao u školu Stevana Todorovića.

– Kada je Vilhem napunio sedamnaest godina prešao je u pravoslavnu veru – priča Cerović. – Na krštenju je dobio ime Velimir, a prezime Teodorović – staro prezime Obrenovića. Kum mu je bio beogradski mitropolit Mihailo. Dokazi da je on Mihailov sin postoje u toj krštenici. Piše da je Vilhem od oca Mihaila i majke Marije dobio ime Velimir Teodorović. Tako da nije istina da je on bio nezakonito dete, jer ga je otac priznao kad je imao sedamnaest godina. Velimir je dete srpske istorije i kao takav u njoj mora biti sačuvan. Zato je veliki greh njegov portret držati u mračnom salonu. Mora da bude u muzeju kao vlasništvo srpskog naroda. Sramno je što gotovo nigde ne piše da je Miloš imao unuka Velimira. Nijedan narod na svetu, sem nas Srba, tu istorijsku činjenicu ne bi skrivao, a njegov portret bio bi nacionalno blago.

Velimirovi savremenici zabeležili su da je bio lep mladić, sklon poeziji i sanjarenju, ali i dobar jahač i mačevalac. Ličio je na oca ne samo stasom i likom, već i bojom glasa, pokretima i po naravi.

Velimir je poslednji put video oca u Ženevi, gde se školovao. Kao da je predosećao svoju smrt, Mihailo mu je tada poklonio vredan prsten, koji je Velimira kasnije odškolovao. Kako knez nije ostavio testament, Velimir je posle atentata mogao ostati bez ičega. Ali, na zalaganje svog kuma, mitropolita Mihaila i kneževe sestre Petrije, dobio je Mošiju Nagoju u Maloj Vlaškoj i 30.000 dukata. Nastavio je sa studijima u Minhenu i na Tegernskom jezeru podigao lepu kuću. Nije imao mnogo sreće ni u životu, ni u ljubavi. Uglavnom je život posvetio pozorištu i umetnosti.

– Iako je mnogo voleo Srbiju, bilo mu je zabranjeno da se u nju vrati. Kralj Milan ga je nazvao izjalovljenim pretendentom na presto, ali Velimir je pomagao srpski narod kad god je imao prilike – objašnjava Cerović.

Njegov dom bio je mesto okupljanja srpskih studenata. To se Obrenovićima nije dopadalo, pa su mnogi Velimirovi posetioci, po povratku u Srbiju bili proganjani. O tome koliko se tadašnji vladar kralj Milan, plašio vanbračnog sina kneza Mihaila, govori podatak da je Velimir odbijen kad se prijavio u dobrovoljački odred u Srpsko-turskom ratu 1876. godine. Međutim, nije odustao od namere da pomogne svojoj zemlji, pa je zdušno novčanim prilozima, podmirivao potrebe srpske vojske. Tokom rata sa Turskom poslao je novčanu pomoć, a za vreme rata sa Bugarskom 700 ugojenih svinja. U mirnim vremenima, značajnim sumama pomagao je Narodnom pozorištu u Beogradu.

Patris Lumumba

Iznenada je umro 1898. godine. Sahranili su ga srpski studenti u Minhenu. Od vladarske familije na pogreb nije niko došao. Tek posle Prvog svetskog rata, njegovi posmrtni ostaci preneti su u Beograd. Inicijator je bio Nikola Pašić, predsednik vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Počiva u jednoj od najlepših kapela na Novom groblju u Beogradu.

Patris Lumumba (2. jul 1925 — 17. januar 1961) bio je prvi premijer nezavisnog Konga 1960. godine i osnivač Kongoanskog nacionalnog pokreta.

Posle vojnog udara 1960. godine Lumumba je protivustavno smenjen i 1. decembra stavljen u kućni pritvor u Leopodvilu. 17. januara 1961. je mučki ubijen. Posle ubistva Patrisa Lumumbe u Beogradu su u znak protesta održane velike demonstracije koje su se pretvorile u nerede. Zauzeta je i opljačkana Belgijska ambasada (jer se smatralo da su Belgijanci, kao bivši kolonisti, umešani u ubistvo Lumumbe).

Jedan od studentskih domova i jedna ulica u Beogradu, Nišu, Subotici i Zaječaru po njemu nosi ime.

Patris Lumumba je bio oženjen i imao je petoro dece. Ostao je simbol borbe afričkih naroda protiv kolonijalizma, veoma slično Če Gevari.

Mis Irbi

Mis Adelin Pavlija Irbi bila je jedna engleska dama koja je u narodnom sećanju Srba u Bosni ostavila dubok i neizbrisiv pečat. Mis Irbi, kako je poznata u srpskoj kulturnoj istoriji, putujući Evropom sa svojom prijateljicom mis Makenzi, poželela je da poseti i balkanske zemlje koje su se u tom periodu još uvek nalazile pod Turskom. Prolazeći kroz Bosnu i Hercegovinu, bile su očarane ljudima na koje su nailazile i koje su upoznavale. Po povratku u London, Mis Irbi je objavila putopis pod nazivom: Putovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi.

Godine 1866. dje Engleskinje su se vratile u Sarajevo. Po dolasku u Sarajevo mis Irbi je uz pomoć mis Makenzi počela da radi na osnivanju ustanove u kojoj bi se školovale bosanske devojčice. Tako je 1869. godine uz pomoć sredstava koje je osigurala u Engleskoj, otvorila žensku školu u Sarajevu.

Na samom početku samog rada Mis Irbi je imala neprijatnosti zbog svoje škole. I pravoslavci i katolici gledali su s nepoverenjem na njihov rad. U školi se učila osnovna pismenost, ručni rad, istorija, kao i osnove lepog ponašanja. Školu su prvo pohađala deca iz bogatih srpskih porodica, da bi kasnije, kako se škola stabilizovala, sve se više okretala siromašnima. Tako je pred ustanak 1875. ovu školu pohađao veliki broj đaka kojima je ona bila i druga kuća, pružajući im smeštaj, hranu i odeću.

Po izbijanju ustanka, Mis Irbi je zatvorila školu i vratila se u Englesku kako bi potpomogla ustanak skupljajući priloge u namirnicama, novcu i odeći za izbeglo srpsko stanovništvo.

Po završetku ustanka i sa ulaskom okupacionih austrougarskih snaga u Bosnu, Mis Irbi se vratila u Sarajevo gde je nastavila svoj dobrotvorni rad. Ona je sa sobom u Sarajevo povela i 40 siročadi iz Dalmacije. Mis Irbina škola se nakon nekog vremena pretvorila, po tadašnjim shvatanjima, u srednju školu u kojoj je školovanje trajalo 8 godina. Iz ovih klupa izašla je prva generacija Srpkinja intelektualki u Bosni i Hercegovini. One su se kasnije zaposlile u srpskim školama širom Bosne i Hercegovine gde su radile kao učiteljice.

Mis Adelin Irbi je umrla u septembru 1911. godine.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *