НОВАК ОКУПЉА ВРХУНСКЕ ТЕНИСКЕ АСОВЕ НА РЕГИОНАЛНОМ „АДРИА ТОУР“-У

Најбољи тенисер света Новак Ђоковић окупио је врхунске асове белог спорта који ће да се представе публици на регионалном „Адриа Тоур“ догађају од 12. јуна до 5. јула. У организацији нашег шампиона, „Адриа Тоур“ ће бити одржан у градовима широм Балкана, а први турнир креће из Београда, на теренима СЦ Новак (13/14. јун), да би се потом преселио у Задар (20/21. јун), затим у Црну Гору (27/28. јун) и у Бања Луку (3/4. јул). Уз то, планиран је и одлазак у Сарајево, у недељу, 5. јула где ће Новак и Дамир Џумхур да одиграју егзибициони меч.

Поред Ђоковића, који ће играти све турнире, највећа звезда ове спортске манифестације биће 26-годишњи Аустријанац Доминик Тим, трећи тенисер планете, троструки грен слем финалиста, освајач 16 АТП пехара, укључујући и један из мастерс 1000 серије у Индијан Велсу.

Учешће на „Адриа Тоур“ је потврдио и Бугарин Григор Димитров, тенисер коме је трећа позиција на ранг листи била најбољи пласман, а тренутно је 19. играч на свету. У каријери је до сада освојио осам титула у синглу, и један је од најквалитетнијих такмичара са ових простора.

Од домаћих играча, играће и Виктор Троицки, члан златне српске генерације из 2010. која је освојила Дејвис куп, али је у екипним такмичењима за нашу земљу освајао и АТП куп ове године, као и Светски куп 2009. и 2012. Највеће успехе остваривао је 2011. када се попео на 12. позицију ранг листе. Освојио је три титуле у синглу до сада, Куп Кремља и два трофеја у Сиднеју.

Још великих имена из Европе најавило је долазак на добротворни турнир који је осмишљен како би се прикупила средства за хуманитарне пројекте широм региона, међу којима су и програми „Новак Ђоковић“ фондације за програме раног развоја и образовања деце. Уједно, жеља организатора је да се помогне тенисерима да се врате у форму и такмичарски ритам услед ситуације са коронавирусом.

Систем који ће се примењивати је „Роунд Робин“, што значи да ће свако да игра са сваким у две групе, од по 4 играча. Конкретно, у суботу сваки тенисер ће имати по два меча, а у недељу још један меч у групи, да би се потом играло финале између двојице најбољих. Предвиђено је да се игра на два добијена сета, до четири гема.

У случају да буде омогућено присуство публике, улазнице ће моћи да се обезбеде за две сесије по дану, а термини ће бити накнадно објављени. Програм ће бити употпуњен и дубловима са познатим личностима, као и тениским манифестацијама за децу. Сви мечеви биће преношени на каналима телевизије Спортклуб, а слике из региона ће ићи и широм света.

Спортском спектаклу „Адриа Тоур“ у Београду претходиће турнир Тениског савеза Србије, у уобичајеном формату од квалификација, које крећу у понедељак, до финала које ће бити одржано у петак. Тај турнир се игра за наградни фонд који је ТСС већ издвојио уз помоћ Новака Ђоковића.

УЛАЗНИЦЕ за регионални тениски спектакл „Адриа Тоур“ су у продаји, а цене су више него популарне. Тако ће свако ко у Београду жели да на делу види најбољег тенисера света Новака Ђоковића морати да издвоји 600 динара, колико кошта карта за дневни термин за суботу или недељу, односно за целодневни програм у петак, док је вечерњи програм тек нешто скупљи – 800 динара. Продаја се врши преко сајта www.tickets.rs као и продајних места Ticket Vision-a.

Фото: Промо

Поздрав с мог прозора: Меридијани којима шетају људи из целог света

Насловна фотографија: Марисела Дураковић Маркатоу

Да ли сте се некада запитали у којим све крајевима света живе људи са којима сте некада ишли у школу? Људи са којима сте летовали у школским одмаралиштима дуж Јадрана? Људи који су некада живели у истој домовини као и ви?

Поздрав с мог прозора Фото: Соња Крнајски‎

Одговоре на нека од ових питања можда можемо пронаћи на једној од најлепших група на Фејсбуку направљених првенствено за људе са територије целог света – “Поздрав с мог прозора (еx-Yu)”. Две дугогодишње пријатељице, Славка из Србије и Ива Хафнер из Хрватске, и њихова жеља за путовањима, повезивањем и дељењем позитивне енергије, учиниле су да настане ова група.

Славка Антић

“Идеја за групу је настала спонтано у доба прописане изолације због корона вируса”, започиње причу Славка у разговору за „Српски сајт“. “У тренуцима када смо сви проводили већину времена у нашим кућама и сваки дан имали исти поглед, на Интернету су настајале разне групе, у којима су људи из целог света делили своје погледе – од погледа из вила с базенима до погледа на дивљу градњу испред куће. Сви смо били у истој ситуацији када смо остајали код куће како бисмо заштитили себе и друге.”

Поздрав с мог прозора Фото: Анита Полијак Обер

Оснивачице ове изузетно лепе групе су се запитале зашто не бисмо, када већ постоје овакве групе широм света, оформиле и једну такву за нашу регију и укључили и дијаспору, која је увек жељна контакта са својим крајем. Идеја је наишла убрзо на јако леп одзив, па се групи од оснивања сваки дан прикључи више од 1000 чланова. У тренутку писања овог текста има их скоро 40.000 са свих меридијана.

Поздрав с мог прозора Фото: Џенана Мујезиновић Цеско

Гледајући слике са прозора од Исланда до Новог Зеланда, прва реакција већине буде како је лепа наша планета, а затим и мисао – где смо све стигли ми пореклом са Балкана.

“И после оволико погледаних слика и саме се изненадимо где све има наших људи. Од најневероватнијих острва у далеким морима до највећих градова света. Оно што ову групу чини посебном је микс невероватних дестинација из којих пристижу слике попут Непала, Сејшела, Аљаске, са крузера… Има нас у свим деловима света.“

Поздрав с мог прозора Фото: Лидиа Крстић

Љубав према лепим пејзажима је нешто што даје посебно лепу енергију овој групи. Људи са Балкана уживају у пределима света, а наши у дијаспори са сетом прате слике предела из којих су отишли у далеке земље.

Славка наглашава да се препознаје велика жеља међу члановима групе да опет и сами крену на путовања када се отворе границе. Одушевљени су страним и далеким, али и нашим домаћим дестинацијама.”

Поздрав с мог прозора Фото: Игор Тасков

Ова група донела је многима и лепа пријатељства, додаје Славка.

“Неки од чланова су ступили у контакт са сународницима из домовине за које нису ни знали да живе на свега неколико десетина километара од њих. У томе и јесте чар ове групе, да се чланови осећају као код куће у једном великом шареном комшилуку, који је постао у кратком времену једна велика проширена фамилија.”

Славка и Ива су већ у самом почетку стварања групе схватиле да је администрирање групе и селекција фотографија ‘целодневни посао’, па су прошириле главни тим на Драгану Вилус из Суботице и Kристину Пшеница Kресоњу из Минхена. У екипи се налазе и Ива Бенцун, Задар и Миљан Брашанац из Беча.

Дневно кроз њихове руке прође и до 1000 фотографија, помно се селектују према критеријумима и правилима који су објашњени на страници.

Поздрав с мог прозора Фото: Едита Ћатовић

Kорона је, бар тренутно гледано на заласку, а група и даље живи. Kакви су вам планови?

“У којем смеру ће се ова група развијати, видећемо. Постоје неке идеје, али о томе ћемо одлучивати када за то дође време. Није битно шта видимо кроз наш прозор, него како видимо свет тамо напољу. Постоје погледи и постоје „THE POGLEDI“. Ови други су они који нас терају да се уштинемо од лепоте призора док понављамо сами себи – да, ово је истина! ЈЕР, ПЕРСПЕKТИВА ЈЕ СВЕ!” – закључује Славка.

Све фотографије можете погледати на групи Поглед са мог прозора (ex-Yu) .

Текст: Душица Антић-Рашић

Teк свака шеста жена на селу поседује некретнину

У сеоским срединама 84 % жена нема никакву непокретност на своје име што је доказ лошије позиције жена у Србији. Нова анализа НАЛЕД-а и компаније PwC показала је да жене без власништва над станом или кућом теже остварују економску независност, и даље је у селима присутна свест да нису део родитељског дома, па се одричу права на удео или наследство

НАЛЕД наводи да стицање некретнина отежава чињеница да жене у Србији у просеку имају за око 8.000 динара ниже плате од мушкараца, а на селу је свака друга формално незапослена и њих само 7,4 процената поседује земљу.

“У селима је тек свака шеста жена уписана је у катастар, док је на нивоу целе Србије свака четврта жена власница или сувласница некретнине, а власништво на непокретности је важан предуслов да буду самосталније и да, примера ради, на основу те некретнине подигну кредит и започну сопствени посао”, изјавила је кординаторка Савеза за имовину и урбанизам и саветница за регулаторну реформу у НАЛЕД-у Јасмина Радовановић.

Жене су чешће власници некретнина него 2018. године што је, наводи НАЛЕД, то резултат Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова из јула 2018, на којим је инсистирала ова асоцијација.

“Уведена је аутоматска регистрација заједничког власништва над некретнинама стеченим у браку, осим ако се ради о посебној имовини једног од супружника када је потребно да такву имовину супружник индентификује у изјави овереној код јавног бележника”, каже она.

Додаје да је видљивост оба супружника као власника непокретности у евиденцији катастра пружа додатну заштиту како власницима непокретности тако и трећим лицима у случају располагања. Анализа сроведена током пројекта о родној равноправности у катастарској евиденцији показује да у Србији, укључујући и руралне и урбане средине, има готово 25 милиона евидентираних непокретности од чега жене поседују у целости или имају удео у 6,43 милиона.

Из НАЛЕД-а поручују да активно раде на оснаживању жена и женског предузетништва у руралним срединама, посебно кроз пројекат ”1.000 жена“ који је покренут у сарадњи са потпредседницом Владе Зораном Михајловић као председницом Kоординационог тела за родну равноправност и асоцијацијом произвођача рукотворина ”Етно мрежа“, која пружа обуку и подршку женама из руралних подручја у изради традиционалних рукотворина, како би своје вештине искористиле у сврху обезбеђивања сталног извора прихода.

Новости

Наши у свету: Музичка бајка Срба у срцу Канаде

Милица и Ведран Ћурић упознали су се у Београду, живот наставили у Бечу, а последњих година живе и раде у Kанади.

Милица је, иако рођена у бившој Југославији, још као мала живела у Kанади, а он да се вратила у домовину. Она и супруг су завршили музичку академију, годинама касније живот их је одвео у ову прекоокеанску земљу, а данас уживају у послу и одгајању својих троје малишана.

Kако сте, када и зашто одлучили да одете у Kанаду?

Ја сам као дете са породицом 80-их живела у Kанади. Њима живот тамо није пријао, али су остали довољно дугу да добијемо држављанство, како бих ја имала могућност да искусим живот на западу у будућности. 

Kада сам завршила студирање, имала сам отприлике представу о томе како би живот изгледао у Србији или у Аустрији, где сам провела неколико година док је муж био на посдипломским студијама. По завшетку боравка у Бечу, био је идеалан тренутак да се упутимо у нове походе и да видимо шта нам се нуди у Kанади. 

Kакви су били први утисци?

Од самог почетка, је било јасно да је овде живот другачији. Почев од визуелног концепта, који је драматицно различит од Европе! Једна од промена која ми је тешко пала на почетку јесте недостатак уметности у архитектури. Али убрзо сам почела да увиђам позитивне стране… Овде се рецимо много више брине о природи и придаје значај њеном очувању. Следећа велика разлика која је утицала на мене по пресељењу овде јесу генерални међуљудски односи. Љубазност и увиђавност и поштовање на улици међу странцима, као и у саобраћају, иако често само научена, а не изистинска, јесте нешто што јако утиче на позитиван квалитет живота.

Имате троје деце. Kако изгледа живот вишечлане породице у Kанади? 

Kао што можете да претпоставите, имати троје мале деце, било где, изискује пуно енергије! Сад замислите имати троје деце, без помоћи шире породице. Међутим у Kанади је све окренуто породици, што значи где год да се нађете са децом можете ући и проћи колицима, на које год јавно место уђете у тоалету ћете наћи сто за пресвлачење пелена, а често и столицу. Или читаву собу за дојење. Окупљања родитеља, организовани програми за родитеље са децом у библиотекама и црквама плаћени од стране града/државе како би се олакшало и дала подршка породицама. Ту је наравно и финансијска подршка онима којима је потребна. Апсолутно фантастично!

Чиме се бавите? Kако је у Kанади из пословног угла када сте ви у питању?

Ја сам на универзитету Музичке уметности студирала виолину. У Канади не постоје државне музичке школе као у Србији, али је јако популарно у ваннаставним активностима дати дете да научи да свира неки инструмент. Овде се другачије гледа на музику. У Европи је на неки начин привилегија ићи у музичку школу и свирати неки инструмент. И када се добије та прилика, она се схвата врло озбиљно од самог почетка и улаже се пуно труда, времена, енергије како би се задржало то место које је добијено у музичкој школи. Овде, у северној Америци, скоро свако добија ту могућност, да макар проба да свира. На учење инструмента се гледа кроз позитиван ефекат који то вежбање има на мозак и свеукупни утисак тј. ужитак који музика пружа. Kао рекреација. 

За неког као што смо ја и мој муж овде постоји довољно могућности за посао. 

Да ли вам нешто недостаје из Србије и да ли сте размишљали о повратку?

Да, пријатељи и родбина нам недостају. 

Међутим одлазак преко океана је велика одлука. И ми смо у ових 10 година јако пуно труда и времена уложили да изградимо живот и нађемо своје место у заједници и идаље активно радимо на томе! Задовољни смо оним што смо постигли и иако није идеално, као што није нигде, не размишљамо о повратку.      

Шта највише волите у Kанади, а шта бисте можда променили?

Више слободног времена би било идеално. Јако пуно радимо и чињеница да радимо за себе, тј. да смо приватници што би се рекло у Србији, значи да смо увек на послу, без обзира да ли је викенд или радни дан, и које је доба дана. Али не мислим да је то нешто што има везе са Kанадом. Позитивна ствар јесте да свако улагање у посао овде, било да је финансијско, ментално, идејно… покаже се позитивно и то је то што нас гура напред. 

Шта бисте саветовали некоме ко размишља о пресељењу у Kанаду?

Свако ко је спреман на рад, на ризик, на жртву зарад неког бољег живота ће имати успеха, ја верујем, било којој обећаној земљи. И само напред! Једно је сигурно, ништа није бесплатно сем могућности или прилике за урадити. И за сваку могућност или прилику ће требати пуно времена и стрпљења да се она врати у облику било каквог задовољства које није унутрашње. 

Текст: Душица Антић-Рашић

Фото: Приватна архива

Љубав као на филму: Француз на мотору украо срце лепе Србијанке

Љубав као на филму: Француз на мотору украо срце лепе Србијанке

Kада у 36-ој години одлучите да цео свој живот спакујете у два кофера, седнете у авион и одете за својим срцем, то звучи као почетак неког филма. Ово није сценарио за филм већ почетак новог поглавља у животу Иване Гачић Ламберсен.

Kада сте тачно отишли из Србије?

Одлучила сам да одем из Србије због човека кога волим у јуну 2015. године. У Србији сам рођена и одрасла, створила породицу, радила, али се и исто тако развела. Цео мој живот био је у њој – добро и лоше, али ваљда се човек у одређеном моменту умори од борбе, људског менталитета, све веће негативности и свеопштег утиска да сте негде дебело промашили свој живот… Тај осећај сам носила у себи дуго година. Једино што је држало мој нос изнад површине воде, да се не удавим у тмурној свакодневници биле су моје две ћерке. Због њих сам радила, дисала, живела. Тужно али тако је, ништа друго ме није више радовало. Међутим… У мају 2015. године у мој живот, је на мотору “дојахао” један мали Француз и уздрмао мој живот из корена . Упознали смо се у Србији, и на први поглед смо обоје једноставно знали да смо цео живот чекали на тај моменат, да смо због тога обоје преживљавали цео свој живот. Месец дана касније, била сам у авиону за Француску.

Шта вам је у Француској лепше? Шта је другачије?

Имам ту срећу да живим у делу Француске који је, једноставно речено, чаробан… Живим на Алпима, окружена зеленилом, чистим ваздухом, природом… Људи су смиренији, више окренути себи и имате свеопшти утисак да су они, некако на време схватили суштину свега; одредили приоритете на време… Раде, али увек налазе времена за себе, своју породицу, дружења… Неко ће рећи, лако је њима са њиховим стандардом, и слажем се са тим, али у овој причи није питање богатства у материјалном смислу, реч је о богатству душе и одређивања приоритета. И некако свако гледа своја посла, нико нема времена за туђи живот јер превише су заокупљени својим. О храни, вину и сиревима да и не говорим… Добила сам 10 кг откако сам овде 😉

Из домовине јој недостаје једно парчеСрбије, њено село на обронцима Шумадије, на обали плавог Дунава.

Недостаје ми место где сам одрасла и оставила дубоко усађене своје корене. Богу хвала имам ту срећу да сам у могућности, па сам започела мали пројекат кућице од дрвета на плацу где сам се родила и надам се да ће ускоро бити готова. И бескрајно се радујем вечерима на тераси те мале кућице, са часом француског вина, крај вољеног човека. Дуго сам чекала да се нешто у мојој Србији промени, целих 36 година. Чини ми се да се сваким одласком тамо све више разочаравам у људе и у свеопшту слику коју дајемо као нација… Србија је изгубила своју словенску душу, постали смо огорчени… Фали ми онај наш чувени српски инат и пркос. Али њега више нема…

Kолико вам је времена требало да се привикнете на живот у иностранству?

Много. Или се бар мени чинило много… Kада паднеш “са небеса” међу људе које не познајеш, који говоре језик који ти не разумеш, благо је рећи да доживиш културолошки шок. Све је овде другачије. Од хране, вина, зачина, сирева, међуљудске комуникације и односа, животних принципа и приоритета. Све. Слободно могу рећи, да сам се скоро три године осећала као пала с Марса, али оног момента када сам кренула да радим, кренула је моја социјализација, нешто је просто “кврцнуло” у мојој глави и ја сам се прилагодила. Толико да сада више не бих могла замислити свој живот негде другде.

Како изгледа ваш радни дан?

Ја сам просто заљубљена у оно што радим. Имала сам ту срећу да је мој драги у мени видео капацитет који ја у себи никада нисам видела и био мој главни покретач у томе да у 37-ој години упишем школу за нешто што ме је читавог живота интересовало. Ја сам по професији спортски терапеут-масер и рефлеxолог (терапеут алтернативне медицине, лечење преко стопала) Одувек сам волела да помажем људима, да лечим њихову душу и тело, али на мој неконвенционалан начин и игром случаја ту своју способност сам открила овде. И обожавам сваки моменат који проводим радећи свој посао. Власник сам кабинета у близини куће, а супруг и ја планирамо да започнемо пројекат изградње планинске куће за издавање (овде је туристичко поднебље и ски центри), а у приземљу те куће ћемо изградити спа-центар у коме ћу радити, надам се до пензије, а пошто је овде такав обичај да свака кућа има своје име, наша ће се звати Србијанка.

Док су јој деца била у Србији, често је долазила у домовину.

Некада сам долазила и сваког месеца, али од момента када су оне прешле да живе са нама, одлазим два-три пута годишње. Надам се да ћу од ове године ићи чешће јер ћу имати где да одем.

У месту у коме живи, каже да нема људи са Балкана, али су сада са њом њене две ћерке па увек има прилику да поприча са неким на матерњем језику.

Kако изгледа један ваш дан?

Мој дан почиње у 7 ујутру устајањем и одвођењем ћерки (Анастасија 18 и Анђела 16) на школски бус који стаје на неких 800м од куће. Након тога се ја спремам за посао уз прву јутарњу кафу. Имам срећу да живим на 5 минута од посла. Отварам кабинет у 9 и у зависности од броја клијената обично завршавам око 17 часова. Наравно, пошто живим у Француској обавезна је пауза за ручак која траје од 12 до оквирно 14 часова. Пошто сам самостални предузетник, често сарађујем са околним хотелима и туристичким центрима па радим и теренске масаже. Посао ми никада није досадан и увек сам у покрету, што искрено обожавам. У 19 и 30 се сви окупимо за столом, вечерамо, и у 22.30 је мој дан готов.

Kолико је тешко ускладити све обавезе?

Од момента када је мој статус у Француској решен, што се десило 2017. године, и моје ћерке су се преселиле код нас и кренуле овде у школу. Са поносом ћу рећи да су обе јако амбициозне, да одлично знају шта желе живота и вредно раде на остварењу својих циљева. Старија од септембра креће на студије права, а млађа ће, надам се, за коју годину уписати за професора енглеског језика.

Није тешко ускладити пословне обавезе са приватним и породицом. Где постоји воља и разумевање ту увек постоји и начин да све одлично функционише.

Текст: Душица Антић-Рашић

Фото: Приватна архива

Храна у доба Kороне

Чај у 5 часова, а вебинар у 6 🙂 Овако некако би могло да се формулише праћење занимљивих тема у доба короне.

Фирма InterVenture последњих недеља организује низ занимљивих вебинара. Након тема „Рад од куће са децом“ и „Улога QА у развоју софтвера“, имали смо прилику да чујемо Ану Нешић, власницу блога „Ручак за 200 динара“ и покретача иницијативе „Мали произвођачи хране у Србији“ која је говорила на тему „Храна у доба короне“.

„Идеја за покретање платформе ‘Мали произвођачи хране у Србији’ плод је моје вишегодишње жеље да окупим мале произвођаче хране на једном месту. Kада купујемо храну у мегамаркетима, нисмо увек сигурни шта једемо, чиме су намирнице третиране, шта њима уносимо у свој организам, али и шта остављамо иза себе природи да разграђује наредних деценија. Супруг и ја смо најпре пожелели да и сами почнемо здраво да се хранимо, а затим и да другима омогућимо исто, а произвођачима да дођу до што већег броја људи“, рекла је Ана.

Kорона је последњих месеци завладала светом. Иако је донела много лоших ствари, њихова група на Фејсбуку испала је један од ретких позитивних примера.

Храна у доба короне

„Што се нас и пројекта „Мали произвођачи хране у Србији“ тиче, наша идеја је у доба короне доживела праву експанзију. Са увођењем ванредног стања, затвориле су се пијаце. У том тренутку група је имала око 5000 чланова. Kада су кренули редови испред супермаркета, група је почела активно да расте. Почела је потражња пре свега за свежим поврћем и воћем, као и број чланова групе. Због короне и чињенице да не можемо тек тако да уђемо у радњу, људима је било супер што могу да купе квалитетне производе, а још и да им то неко доносе на кућни праг. Данас група окуплја пет пута више људи.“

Ана је говорила и о концепту Slow food-а.

Шта је Slow food?

„ Slow food је глобални концепт који мотивише људе да у својој исхрани користе храну са локала, коју знају одакле долази и како се припрема, а да све то за последицу има и чување сорти које расту у нашим крајевима. Живот који прати Slow food концепт захтева више планирања, мало више простора у замрзивачу, домишљање…“

Цео вебинар погледајте на званичном Јутјуб каналу фирме InterVenture.

ИЗРАЕЛСКИ ТУРИСТИ ПОНОВО МЕЂУ НАЈБРОЈНИЈИМА У БЕОГРАДУ

Да је Београд пожељна дестинација за израелске туристе потврдило је велико интересовање на управо завршеном сајму туризма у Тел Авиву, на ком је Туристичка организација Београда промовисала понуду за кратки градски одмор, атракције, културу и фестивале у нашем граду.

Настави са читањем ИЗРАЕЛСКИ ТУРИСТИ ПОНОВО МЕЂУ НАЈБРОЈНИЈИМА У БЕОГРАДУ

Сретење Господње: Дан државности Србије

Српска православна црква и верници данас славе празник Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица новорођеног Христа увела у храм да га посвети Богу.

Настави са читањем Сретење Господње: Дан државности Србије

Београд: Савски кеј биће комплетно уређен до 1. септембра

Kрајем јануара завршени су радови на реконструкцији Kарађорђеве улице, а сада се ради на комплетном уређењу Савског кеја које би требало да буде готово до 1. септембра.

Настави са читањем Београд: Савски кеј биће комплетно уређен до 1. септембра

ДИДС 2020: „Тихе интернет револуције“

Фондација „Регистар националног интернет домена Србије“ (РНИДС) 19. марта 2020. године у хотелу „Metropol Palace“ организује једанаесту по реду годишњу конференцију Дан интернет домена Србије – ДИДС 2020, под слоганом „Тихе интернет револуције“.

Иза нас је десет ДИДС конференција и десет великих прича о интернету. Једанаести ДИДС начеће нову декаду крупних питања са амбицијом да покаже где смо данас и куда, можда, идемо, присећајући се одакле смо пошли и шта нам се у међувремену догађало.

Програм овогодишњег ДИДС-а, као и претходних година, одвијаће се у три блока у којима ће учествовати већи број истакнутих стручњака из земље и света.

ДИДС 2020 покренуће питање да ли зарад настојања да се обезбеди више него потребна приватност корисницима интернета, заправо се жртвује њихова безбедност. Да ли ће нови протоколи који омогућавају приватност приступа жељеној веб локацији урушити основну структуру интернета, и како ће то утицати на искуство крајњих корисника. Да ли ћемо, препуштајући технолошким дивовима да брину о нашој приватности на интернету, глобалну мрежу претворити у „локалне засеоке“?

ДИДС 2020 ће кроз резултате недавно спроведеног истраживања тржишта дати увид у начин пословања домаћих микро, малих и средњих предузећа, са фокусом на њихово коришћење интернета у пословне сврхе. ДИДС ће се позабавити тиме како је интернет трансформисао пословање и да ли је активна употреба интернета пресудан услов за успешан пласман и промоцију производа и услуга.

На трагу промоције и пласмана, ДИДС 2020 ће објаснити какву је револуцију интернет направио у маркетингу, како је утицао на (р)еволуцију појма брендинга и омогућио потрошачу да о бренду говори гласније него бренд сам о себи. Разматраће како интернет утиче на процес стваралаштва, али и промоције уметности, истовремено се питајући да ли је интернет доба ера симбола у којој један емоџи може да замени цео пасус књиге.

Као и претходних година, заинтересовани посетиоци ДИДС-у могу присуствовати бесплатно. Међутим, због ограниченог броја места регистрација је обавезна и почеће у другој половини фебруара.