На данашњи дан: Крунисан Стефан Дечански

У манастиру Жича, на Богојављење 1322. године, крунисан је српски краљ Стефан Дечански Немањић, син краља Милутина.

Настави са читањем На данашњи дан: Крунисан Стефан Дечански

На данашњи дан рођен је велики Лаза Костић

Лаза Костић био је српски песник, писац, новинар, критичар, мислилац и естетичар. Рођен је 12. фебруара 1841. године у Ковиљу код Новог Сада, а преминуо је 26. новембра 1910. године у Бечу. Сматра се једним од највећих српских песника.

Написао је најлепшу српску љубавну песму XX века чији је назив „Санта Мариа дела Салуте“ (Santa Maria della Salute). Отац Петар је био граничарски подофицир, а мајка Христина је била пореклом из трговачке породице. Прва два разреда основне школе је завршио у родном месту, а подучавао га је Глигорије Каћански. После мајчине смрти се преселио код рођака у Ђурђево где је наставио школовање. Гимназију је похађао у Новом Саду, Панчеву и Будиму. 1864. године је дипломирао, а 1866. године је докторирао на Универзитету Лоранд Етвош у Пешти.

Одмах је постао професор у Српској гимназији у Новом Саду. Исте године је учествовао у стварању политичког покрета „Уједињена омладина српска“ чије је гесло било „Српство све и свуда“. Покрет је био активан до 1871. године.
*1867. године је посетио изложбе у Паризу и Москви. Изабран је за бележника у Новосадском магистрату где је радио пет година. После тога је почео да се бави књижевношћу, новинарством и политиком.
*1869. године је лажно оптужен да је учествовао у убиству кнеза Михаила због чега је био ухапшен. Други пут је завршио у затвору због антиаустријског говора на прослави на којој је обележено пунолетство кнеза Милана.
*1873. године је изабран за посланика у Угарском сабору и био је један од најближих сарадника Светозара Милетића, председника Дружине за уједињење и ослобођење Србије. 1878. године је био секретар Јована Ристића на берлинском конгресу.
*1880. године је постао секретар српског посланства у Петрограду, али се после четири месеца вратио у Београд.
*1881. године је почео да уређује новине Српска независност.
*1884. године, због притиска владе, се преселио у Црну Гору. Био је сарадник кнеза Николе I Петровића Његоша и уређивао је Глас Црногорца на Цетињу. Након седам година се вратио у Сомбор. Радио је као управник Српске народне читаонице која данас носи његово име. У прилог чињеници да је Лаза Костић био цењен и признат у друштву у коме је живео и стварао, говори то што је 1883. године постао члан Српског ученог друштва, а 1909. године члан Српске краљевске академије.
*1910. године је отишао у Беч на лечење, али 26. новембра се упокојио. 11. децембра је сахрањен на Светоуспенском гробљу у Сомбору.

Награда Лаза Костића се додељује за најбоље књижевно остварење у оквиру манифестације Дани Лазе Костића која се одржава сваког 3. јуна у Сомбору.
Књижевни рад Лаза Костић је један од најзначајнијих представника српског романтизма. Његов опус се састоји од 150 лирских песама: трагедије „Максим Црнојевић“ (1863.); драме „Пера Сегединац“ (1882.); драме „Ускокова љуба“ / „Гордана“ (1890.); естетичке расправе „Основа лепоте у свету с особеним обзиром на српске народне песме“ (1880.); философског трактата „Основно начело, Критички увод у општу философију“ (1884.); велике монографије „О Јовану Јовановићу Змају, његовом певању, мишљењу и писању, и његовом добу“ (1902.); приповедака: „Чедо вилино“, „Махараџа“ и „Мученица“.
Пошто је говорио латински, грчки, енглески, немачки, француски, руски и мађарски, Лаза Костић је превео многа дела. Најзначајније су драме енглеског писца и песника Вилијама Шекспира: „Ромео и Јулија“, „Ричард III“ и „Хамлет“, као и Хомерова „Илијада“. Добро је познавао филозофију и античку књижевност коју је читао у оригиналу.

Лазине највредније лирске песме су: „Међу јавом и мед сном“ (1863.) и „Санта Мариа дела Салуте“ (1909.).
* 1879. године је написао песму „Дужде се жени“ у којој је осудио сечење борова у Далмацији који су били намењени за изградњу цркве Госпа од Спаса. У делу „Санта Мариа дела Салуте“ се покајао због тога и замолио је Богородицу за опроштај.
*1909. године Матица Српска је објавила све његове песме.

Приватни живот

Приватни живот Лаза Костић је био познат по томе што је пркосио одевањем, ставовима, критикама и поезијом због чега су га звали „Луди Лаза“. 1884. године је запросио богату мираџику Јулијану Паланачки, али се нису венчали јер њена мајка то није дозволила. Убрзо је отишао у Црну Гору где се задржао седам година. У лето 1891. године песник је дошао у дворац „Соколац“ на пријем код породице Дунђерски. Тада је упознао 30 година млађу Ленку Дунђерски и одмах се међу њима родила љубав. Пристао је да му њен отац Лазар постане добротвор и наредних годину дана је боравио код њих. Ленка и Лаза су често заједно шетали, а једном приликом она му је рекла да би могла да се уда једино за човека као што је он. Песник је био свестан да њена породица, због његове материјалне ситуације и разлике у годинама, то неће дозволити. Зато је 1892. године отишао у манастир Крушедол. Тада је написао песму „Госпођици Л. Д. у споменици“. Исте године Лаза је срео Николу Теслу у Пешти и постали су пријатељи. У једном писму које му је послао, песник је написао да жели да га ожени Ленком. За њу је рекао: „Девојка коју сам вам наменио може да савлада сваког женомрсца“, али Тесла је одрично одговорио. Пошто је био уверен да ће је заборавити само ако се физички удаље, Лаза се 1895. године оженио Јулијаном Паланачки и преселио се код ње у Сомбор. Лазар Дунђерски му је био кум. Два месеца након његовог венчања, Ленка је умрла у Бечу од тифуса. Сахрањена је на православном гробљу у Србобрану. Лаза је то сазнао док је био на меденом месецу у Венецији. У цркви Госпа од Спаса се помолио за Ленку и почео је да пише своју најлепшу песму. Од Симе Матавуља је тражио да му пошаље Петраркине песме које је посветио Лаури, као и придеве којима ју је описивао. Дело „Санта Мариа дела Салуте“ је стварао више од десет година. Песма је објављена 1909. године, а песник је умро годину дана касније. На основу ове љубавне приче је снимљен филм „Санта Мариа дела Салуте“ који је премијерно приказан у децембру 2016. године.

Српски сајт
Фото: Википедиа

На данашњи дан преминула Десанка Максимовић

Десанка Максимовић (Рабровица (Дивци) код Ваљева, 16. мај 1898 — Београд, 11. фебруар 1993) била је српска песникиња, професорка књижевности и академик Српске академије наука и уметности.

У Бранковини је провела детињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду.

Након дипломирања, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској реалној гимназији (а данашњој Петој београдској гимназији). Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.

Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.

Дана 17. децембра 1959. изабрана је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965. за редовног члана.

У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева, у порти цркве Светих арханђела у оквиру културно-историјског комплекса.

Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика.

Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме је објавила 1920. године у часопису „Мисао“.

Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.

Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка“ – песму која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату. Песма је објављена тек после рата.

Српски сајт
Фото: Википедиа

На данашњи дан рођена је легендарна Радмила Савићевић

Радмила Савићевић (8. фебруар 1926 — 8. новембар 2001) је била српска и југословенска позоришна, филмска и телевизијска глумица. Уживала је велику популарност и наклоност публике и сматрана је једним од симбола југословенског глумишта.

Каријеру је почела 1946, а први филм снимила 1961. године. Пажњу на себе је скренула 1968. у филму Вишња на Ташмајдану, где је играла разредног старешину. Популарност стиче као Виолета у Камионџијама, девојка заљубљена у Пају Чутуру (Павле Вуисић), и као бака Вука у Позоришту у кући. Године 1976. снима ТВ серију Бабино унуче, да би потом играла у серији Врућ ветар. Крајем осамдесетих тумачи лик секретарице Жарке у Бољем животу, а године 1995. њена каријера долази до врџунца улогом Риске Голубовић у Срећним људима. Њена последња улога била је Достана у Породичном благу.

Награду Добричин прстен никада није добила, будући да јој, како је сама говорила, филмски критичари никада нису били наклоњени. Награду Жанка Стокић добила је 2003. постхумно. Остала је упамћена по улогама бака и добронамерних, простодушних жена са села.
Својим вансеријским талентом и величанственим, непролазним улогама, које је само она могла да игра, оставила је неизбрисив траг у уметничкој историји овог поднебља, док је својом непосредношћу, духовитошћу, топлином, добротом, енергијом и природношћу, освојила срце читаве нације и постала једна од највољенијих глумица икада.

Српски сајт

На данашњи дан умро Вук Стефановић Караџић

На данашњи дан 1864. године умро је српски језички и правописни реформатор Вук Стефановић Караџић, творац новог правописа и књижевног језика. Описменио се у родном селу код рођака трговца, потом у школи у Лозници и затим у манастиру Троноша.

Током Првог српског устанка био је писар код устаничког војводе Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова. После пропасти устанка 1813. и одласка у Беч почео је да сакупља народне песме и умотворине и да ради на српском правопису и језику уопште. Убрзо је објавио прву збирку народних песама и „Писменицу“ (граматика) а 1818. „Српски рјечник“.

Писао је и историјска сведочанства (више сећања), бавио се неком врстом етнографије, организовао истраживања широм српских земаља и водио је огромну преписку. Његови односи са књазом Милошем Обреновићем прошли су кроз разне фазе али је са врхом српске цркве посебно Карловачке митрополије био у веома лошим односима.

Митрополит Стратимировић, човек ретке учености и културе, сматрао је да је његова језичка реформа примитивна и да одбацује читаву српску језичку и књижевну традицију, а његов превод Новог Завета оцењен је тада као скандалозан (пошто није познавао класичне језике превод је рађен са немачког). Временом је стекао углед међу интелектуалцима Европе, чак и код таквих умова какви су били Гете или Ранке, универзитет у Јени прогласио га је почасним доктором.

Његове идеје однеле су одлучујућу превагу 1847. када су изашле „Песме“ Бранка Радичевића, писане „Вуковим језиком“, а Ђура Даничић је текстом „Рат за српски језик и правопис“ доказивао оправданост Вукове реформе. Његови посмртни остаци пренети су 1897. из Беча у Србију и положени су у порту Саборне цркве у Београду, насупрот Доситеја Обрадовића.

 

Српски сајт
Фото: Википедиа

Данас је Преподобна Ксенија Римљанка, дан кад се женама остварују жеље

На данашњи дан СПЦ и њени верници обележавају светитељку Преподобну Ксенију Римљанку. Она је основала један од првих женских манастира на свету пркосећи тадашњим нормама понашања и до краја живота се посветила молитви и љубави према Христу.

Преподобна Ксенија Римљанка рођена је у Риму као јединица знаменитог сенатора. Иако је од малена била привучена љубављу према Христу и желела да се замонаши. Међутим, њени родитељи су захтевали да се, као и све остале девојке тог времена, и она када дође време, уда.

Како би то избегла, Ксенија је заједно са своје две робиње побегла од куће. Настанила се на острву Коа где је, заједно са робињама, основала девичанску породицу и потпуно се посветила молитви и љубави према Исусу.

Тако је провела цео живот, а списи говоре да је, иако племићког порекла, увек била одевена бедније од било које друге монахиње и да ја на хлеб који једе често посипала пепео из кадионице.

Предање каже да је умрла око 450. године када се над манастиром појавио ,,венац од звезда са крстом у средини, сјајнијим од сунца”.

Верници и данас обилазе гроб Преподобне Ксеније Римљанке јер се верује да њене мошти доносе исцељење сваке болести, као и срећу онима који их дотакну. Српска православна црква слави је 24. јануара по црквеном, а 6. фебруара по грегоријанском календару.

Како је реч о великој светитељки која се целог живота борила за право жена да саме одлучују шта ће радити са својим животом, Ксенија се и данас сматра заштитницом лепшег пола. Зато би даме данас требало да се суздрже од било каквог рада, нарочито оног везаног за кућу. Уместо тога, у част ове светитељке требало би да дан проведу у природи и одмору, као и да обавезно сврате до цркве и запеле свећу и изговоре ову молитву:

“У теби се, мати, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следила Господа Христа. Делима си учила презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Света Ксенијо, радује се дух твој.”

Верује се да ће жеље коју замисле у тренутку док се моле Светој Кеснији бити сигурно испуњена.

 

Српски сајт
Фото: Википедиа

Данас је Свети Сава, славимо дан првог српског просветитеља

Верници СПЦ данас славе Савиндан, празник посвећен првом српском просветитељу Светом Сави, који се одрекао световног богатства и моћи али ипак стекао легендарну славу.

Празник Светог Саве један је од највећих храмовних и породичних празника. Проглашен је за школску славу („Свети Сава, школска слава“), али светкују га и многе занатлије и чобани.

Бројне су анегдоте и приче о Светом Сави, али је српски народ испрео и праве легенде, у које је унео и елементе многих других прича и обичаја.

Слушајући све што је испредено о овом свецу могло би се помислити да пре Светог Саве, а рођен је средином XII века, Срби нит’ су ишта знали нит’ умели. Свети Сава је путујући Божји човек – заводи ред и благостање, учи народ како да оре, копа… Кресањем огњила како да добије ватру, жене учи да кувају, месе хлеб, ткају, плету, праве сир и кисело млеко, коваче да кују гвожђе, како се сади лоза, како се добија вино…

Савин пакт с Ђаволом

Једна од народних легенди каже: Виде Сава како се људи муче да самељу/истуцају жито, па реши да им олакша. Направи светац воденицу, али му је за „пуњење“ требала ђавоља помоћ. Ђаво је тражио накнаду – да један дан воденица буде његова, да буде ортак. Сава му даде Бадњи дан, кад се обично и реке смрзну. Отад воденичари на тај дан не мељу, а захвалан народ на Савиндан меси пециво од белог брашна и у цркви га дели деци.

Многи српски народни обичаји око Светог Саве везани су за стоку и за страх од вукова.

У таковском крају се прича да су сви вуци – пси Светог Саве. Чак да он вуковима одређује које торове смеју да нападају зими.

Стока се пред Савиндан није смела терати у шуму због страха од вукова, јер би то за њу било погубно, а тих дана се ништа није радило сечивом, па бритве нису отваране да би вуцима чељусти остале склопљене. Жене нису смеле ништа да боје у црвено да вуци не би клали стоку.

Да би умолили свеца да вукове окрене од њиховог стада, Свети Сава се у многим крајевима прославља веома свечано, после седмодневог поста.

Свети Сава не само да „господари“ српском земљом већ и – небом. Међу народним веровањима је и то да „ако на Светог Саву грми, десиће се нешто судбинско“.

Тиме је српски светац, придодавањем муње и грома као божанске опомене и оруђа, уздигнут у ниво паганских богова (античких Зевса, Јупитера, словенксог Перуна, скандинавског Тора…).

Један од примера „грмљавине на Светог Саву“ је и из народне песме о буни против дахија (1804. године).

У Чачку је био обичај да мајке које имају школску децу спремају на овај дан жито.

Сава је и српски Мојсије. јер верује се да где он дотакне штапом камен, ту се појављује извор са лековитом водом. Отуда бројни лековити извори са његовим именом: од врела код манастира Савинац у таковском крају на реци Дичини, до истоименог извора код Ужичке Пожеге.

Ο Савиндану не само да се не раде тежи послови, већ у неким крајевима се не ради ништа, а негде чак посте целу седмицу пре Савиндана.

КО РАДИ НА СВЕТОГА САВУ…

Прослављање успомене и празника Светог Саве отпочео је у српским земљама под Турцима, најпре у црквама а тек се касније развила у народну свечаност.

Кнез Милош је наредбом од 5.фебруара 1827. Прогласио Дан Светог Саве за нерадни, а онима који не би тог дана дошли у цркву или дућан затворили одредио да „не само глобу цркви плате, но и апсом и телесном казном каштиговани буду“. Намесништво кнеза Михаила Обреновића одредило је 2. јануара 1840. да се Свети Сава сматра школским патроном.

ПРИНЦ РАСТКО, МОНАХ САВА

Свети Сава је рођен као Растко Немањић, син великог српског жупана Стефана Немање, рођен је 1169. године. Био је рашки племић из владарске породице Немањића, утицајни дипломата и први српски просветитељ и архиепископ аутокефалне српске жичке архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник.

Као младић је жудео за духовним животом и зато је одбегао у Свету Гору. И сам Стефан Немања је за њим дошао у Свету Гору, замонашио се и умро као монах Симеон.

„Васкрснуће“ после 45 година

За време социјалистичке Југославије Свети Сава се није службено славио, јер су комунисти тај празник укинули када су заузели власт 1945. године. У школе је поново враћен 1990. године. У школама је тај дан радни, али ненаставни. Као школска слава обележава се у школама у Србији и Српској.

Растко, који је узео монашко име Сава, био је толико добар дипломата да је, искористивши царско зазирање од римског папе а патриајрха васељснског од колеге из Охрида, издејствовао код никејског цара (Никејско царство је у то доба словило као насленик Ваизантијског) и патријарха васељенског пуну независност Српске цркве, и постао њен први архиепископ.

Свети Сава и његов отац установили су манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по српској земљи.

Мирио је своју браћу, завађену око власти, мирио је Србе са њиховим суседима. Стварајући Српску цркву, истовремено је стварао српску државу и културу.

Умро је у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе на Богојављење, 12. јануара 1236. године.

Краљ Владислав пренео је његове мошти у манастир Милешеву, а Синан-паша их је оскрнавио и спалио на у Београду, 27. априла 1594. године.

Српски сајт/Мондо
Фото: Википедиа

Политика данас слави 115. рођендан

Политика је најстарији дневни лист у овом делу Европе, који излази у Србији више од једног века. Први пут се појавила на београдским улицама око 14 часова 25. јануара 1904. године.

 „Политика“ излази свакодневно, без прекида, осим:

У Првом светском рату од 14. новембра до 21. децембра 1914. и
од 23. септембра 1915. до 1. децембра 1919. као и
у Другом светском рату од 6. априла 1941. до 28. октобра 1944.

Политика још једном није изашла пред читаоце због штрајка у лето 1992. године када су се новинари успротивили намери државе да Политику претвори у јавно предузеће .

Први број „Политике” штампан је у тиражу од 2.450 примерака, на четири стране, по цени од пет пара. Највећи забележени тираж „Политике“ је био 25. децембра 1973. год – 634.000 примерака. Данас је „Политика“ информативни дневни лист, политички дневник, са три издања а окренута је актуелним темама свакодневице у областима политике, економије, културе, спорта и забаве.

Владислав Рибникар, оснивач и одговорни уредник, када је подносио пријаву властима навео је да ће новине бити политичке и независне. Политика је дневник са дугом и богатом традицијом, која се због свог угледа и утицаја сматра и једном од националних институција у Србији. Читалачку публику листа Политика чине углавном средње ситуирани и високообразовани грађани.

У својој дугогодишњој историји Политика је сарађивала са бројним значајним културним и научном ствараоцима. Најпознатији међу сарадницима Политике били су нобеловац Иво Андрић, српски писци и песници Милош Црњански, Бранко Ћопић, Јован Дучић, Бранислав Нушић, Десанка Максимовић и други. Своје текстове на страницама Политике имали су и сер Винстон Черчил, Томас Ман, Едуард Ерио и други.

По профилу, данас Политика, спада у дневно-политичке новине које се држе високо-професионалних новинарских стандарда, лист који негује културу дијалога и слободу изражавања. Лист има више специјализованих редовних додатака, а међу њима посебно се издваја Културни додатак који излази од 1957. године. Политика излази у три издања, са штампаним тиражом већим од сто хиљада. Продаје се у Србији и земљама бивше Југославије.

У угледној европској породици штампе Политика има још једну карактеристичну особину: не излази пред читаоце у условима окупације земље. Политика није излазила за време Првог и Другог светског рата. „Политикино” име колпортери су поново почели да узвикују на престоничким улицама 1. децембра 1919. године, у слободи, али у новој држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Прва четворогодишња пауза у излажењу листа због окупације тако је била окончана.

За „Политику” се често каже да је постала институција. То је признање новинама које су, у специфичној, тешкој и изузетно одговорној улози „сведока епохе”, прошле кроз многа искушења, надживеле неколико држава, уздржавале се од излажења током два велика светска рата, промениле много режима, биле прва читанка многим генерацијама, а великом броју људи често и једина литература.

Српски сајт/Википедиа
Фото: Википедиа

На данашњи дан рођена легендарна Жанка Стокић

Живана Стокић – Жанка (Велико Градиште, 24. јануар 1887 — Београд, 21. јул 1947) је била српска глумица, позната по тумачењу ликова из дела Бранислава Нушића.

Већ премијерним појављивањем у улози Терезе у представи „Брачне ноћи“ 1902. године освојила је публику. По распаду трупе са неколицином колега кренула је да обилази војвођанске, славонске и босанске вароши. У Вараждину је 1907. године добила и прву драмску улогу – играла је удовицу у комаду „Нада“.

Жанка је најпре играла у трупама Мике Бакића, Димитрија Нешића и Михаила – Ере Марковића, затим од 1907. у Осјечком казалишту, где ју је запазио и познати хрватски редитељ и театролог Бранко Гавела. Али, прекретница у њеној каријери се десила у августу 1911. године, када је гостовала у Београду. Ту ју је запазио управник Милан Грол. Само месец  дана касније примљена је за привременог члана Народног позоришта, а убрзо постаје и његов стални члан. Ту је играла у три Гавелине представе „Фигарова женидба“, „Сирано де Бержерак“ и „Родољупци“, а на сцени Народног позоришта одиграла је и више од стотину малих и великих улога.

Њене запаженије улоге су Тоанета у „Уображеном болеснику“, Дорина у „Тартифу“, Нера у „Подвали“, Стана у „Станоју Главашу“, а посебно оне у Нушићевим делима – Сарка у „Ожалошћеној породици“, Јулишка у „Путу око света“, госпађа Спасић у „Ујежу“, Мица у „Власти“ и Живка у „Госпођи министарки“. Премијери Нушићевиг дела (25. маја 1929. године у режији Витомира Богића) претходио је Жанкин велики јубилеј – четврт века уметничког рада. Остало је записано да је чувена глумица 7. марта, од десет часова пре подне до два по подне, примала честитке у скадарлијској кафани „Два јелена“. Поклони су били необични, па је између осталог, добила обвезнице ратне одштете, џачић са две хиљаде стопараца, кученце у корпи цвећа… Предато јој је и 160.000 динара у готовом новцу, што је са приходом од представе премашило своту од 260.000 динара. Тим новцем је купила кућу на Топчидерском брду. Живела је окружена својим псима Милкицом и Лолицом, канаринцима, а ни болесна није одбила да кумује мечићима у зоо-врту.

Дешавало да Жанка по годину дана не добије нову улогу, али због тога никада није протестовала. Познато је и да је Бранислав Нушић пишући „Госпођу министарку“, мислио баш на ову глумицу. Сама представа је доживела изузетан успех: до 1941. године изведена је више од две стотина пута, а гостовала је на сценама Беча, Прага, Будимпеште, Софије, Варшаве, Кракова и Вилњуса.

Бранислав Нушић је написао поводом стотог извођења представе „Госпође министарке“: „Драга Жанка, Ви и ја данас имамо малу, интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете; Вас се кризе не може дотаћи, Ви остајете министарка, једина министарка, увек министарка“.

Други светски рат и смрт

Свих тих година, слободно време је најрадије проводила у скадарлијским кафанама, посебно у „Три шешира“, уз Чича Илију Станојевића, Милорада Гавриловића и друге. Са доласком рата њен боемски живот се променио. Жанка је уз остале болести, имала проблем са дијабетесом и набавком инсулина. Зато је током рата учествовала у позориштима „Весељаци“ и „Централи за хумор“, као и у програмима радио Београда, који је био под немачком управом, у емисијама „Весело српско поподне“ и „Шарено поподне“. Те емисијe су ишле након читања вести и објава немачког команданта града, због чега ју је касније комунистичка власт теретила.

Жанка је изведена пред Суд за суђење злочина и преступа против националне части 3. фебруара 1945. године. После дужег већања, осуђена је на осам година губитка националне части. Није имала браниоца, чак ни по службеној дужности. Казна је била и друштвенокористан рад и одређено јој је да чисти улице. У молби за помиловање, две године касније, навела је да је током рата крила у свом стану Кочу Поповића и Самуила Пијаде (брата од стрица Моше Пијаде), породицу Флоре. Нудила је сведоке, а на крају замолила допуштење да се врати уметничком животу да не би живела од туђе милостиње. Министар правосуђа Србије др Душан Братић предложио је да се казна смањи, износећи, између осталог, и да је „оптужена већ годинама безопасна по друштво“. Болесна и очајна, написала је тестамент како жели да буде сахрањена.

У лето 1947. године посетио је Миливоје Живановић и саопштио да јој је све опроштено. Долази и Бојан Ступица, претходно добивши сагласност Радована Зоговића и Агитпропа ЦК да Жанку може да ангажује у новом, Југословенском драмском позоришту. Међутим, та вест ју је „дотукла“ и умрла је три дана касније. Сахрањена је на Топчидерском гробљу. Ковчег натоварен на воловска кола, био је сав у цвећу. Народ је клечао са стране, на тротоарима.  По њеној жељи, на гробу је отпевана песма „Ој Мораво“. Споменик јој није подигла ни држава, ни позориште, већ верна служавка (којој је оставила скромно наследство) с натписом: „Својој племенитој газдарици Жанки подижем овај споменик, благодарна Магда.“

Споменик у Раброву

Пола века после Жанкине смрти, у Раброву јој је подигнут споменик (рад вајара Владимира Митровића). У Раброву се одржавају позоришне свечаности у оквиру којих се додељује плакета Жанка Стокић.

Филм

Жанка Стокић снимила је само један филм са више него симболичним насловом: „Грешница без греха“ у режији Косте Новаковића.

Рехабилитација

Пожаревачки одбор Лиге за заштиту приватне својине и људских права је у октобру 2006. године поднео захтев за рехабилитацију Жанке Стокић, а том захтеву се придружило и Народно позориште у Београду.

Одлуком Окружног суда у Београду Жанка Стокић је рехабилитована 03.03.2009. године. Суд је утврдио да је Жанка Стокић у време почетка Другог светског рата била чланица Народног позоришта у Београду, да није била политички активна и да је изречена казна заснована на политичким и идеолошким разлозима

 

Српски сајт/Википедиа
Фото: Википедиа

Православни верници данас прослављају Аранђеловдан

Православни верници данас прослављају Аранђеловдан

 

Православни верници и Српска православна црква данас славе и обележавају Аранђеловдан – дан Светог Духа Архангела Михаила. Настави са читањем Православни верници данас прослављају Аранђеловдан