Поздрав с мог прозора: Меридијани којима шетају људи из целог света

Насловна фотографија: Марисела Дураковић Маркатоу

Да ли сте се некада запитали у којим све крајевима света живе људи са којима сте некада ишли у школу? Људи са којима сте летовали у школским одмаралиштима дуж Јадрана? Људи који су некада живели у истој домовини као и ви?

Поздрав с мог прозора Фото: Соња Крнајски‎

Одговоре на нека од ових питања можда можемо пронаћи на једној од најлепших група на Фејсбуку направљених првенствено за људе са територије целог света – “Поздрав с мог прозора (еx-Yu)”. Две дугогодишње пријатељице, Славка из Србије и Ива Хафнер из Хрватске, и њихова жеља за путовањима, повезивањем и дељењем позитивне енергије, учиниле су да настане ова група.

Славка Антић

“Идеја за групу је настала спонтано у доба прописане изолације због корона вируса”, започиње причу Славка у разговору за „Српски сајт“. “У тренуцима када смо сви проводили већину времена у нашим кућама и сваки дан имали исти поглед, на Интернету су настајале разне групе, у којима су људи из целог света делили своје погледе – од погледа из вила с базенима до погледа на дивљу градњу испред куће. Сви смо били у истој ситуацији када смо остајали код куће како бисмо заштитили себе и друге.”

Поздрав с мог прозора Фото: Анита Полијак Обер

Оснивачице ове изузетно лепе групе су се запитале зашто не бисмо, када већ постоје овакве групе широм света, оформиле и једну такву за нашу регију и укључили и дијаспору, која је увек жељна контакта са својим крајем. Идеја је наишла убрзо на јако леп одзив, па се групи од оснивања сваки дан прикључи више од 1000 чланова. У тренутку писања овог текста има их скоро 40.000 са свих меридијана.

Поздрав с мог прозора Фото: Џенана Мујезиновић Цеско

Гледајући слике са прозора од Исланда до Новог Зеланда, прва реакција већине буде како је лепа наша планета, а затим и мисао – где смо све стигли ми пореклом са Балкана.

“И после оволико погледаних слика и саме се изненадимо где све има наших људи. Од најневероватнијих острва у далеким морима до највећих градова света. Оно што ову групу чини посебном је микс невероватних дестинација из којих пристижу слике попут Непала, Сејшела, Аљаске, са крузера… Има нас у свим деловима света.“

Поздрав с мог прозора Фото: Лидиа Крстић

Љубав према лепим пејзажима је нешто што даје посебно лепу енергију овој групи. Људи са Балкана уживају у пределима света, а наши у дијаспори са сетом прате слике предела из којих су отишли у далеке земље.

Славка наглашава да се препознаје велика жеља међу члановима групе да опет и сами крену на путовања када се отворе границе. Одушевљени су страним и далеким, али и нашим домаћим дестинацијама.”

Поздрав с мог прозора Фото: Игор Тасков

Ова група донела је многима и лепа пријатељства, додаје Славка.

“Неки од чланова су ступили у контакт са сународницима из домовине за које нису ни знали да живе на свега неколико десетина километара од њих. У томе и јесте чар ове групе, да се чланови осећају као код куће у једном великом шареном комшилуку, који је постао у кратком времену једна велика проширена фамилија.”

Славка и Ива су већ у самом почетку стварања групе схватиле да је администрирање групе и селекција фотографија ‘целодневни посао’, па су прошириле главни тим на Драгану Вилус из Суботице и Kристину Пшеница Kресоњу из Минхена. У екипи се налазе и Ива Бенцун, Задар и Миљан Брашанац из Беча.

Дневно кроз њихове руке прође и до 1000 фотографија, помно се селектују према критеријумима и правилима који су објашњени на страници.

Поздрав с мог прозора Фото: Едита Ћатовић

Kорона је, бар тренутно гледано на заласку, а група и даље живи. Kакви су вам планови?

“У којем смеру ће се ова група развијати, видећемо. Постоје неке идеје, али о томе ћемо одлучивати када за то дође време. Није битно шта видимо кроз наш прозор, него како видимо свет тамо напољу. Постоје погледи и постоје „THE POGLEDI“. Ови други су они који нас терају да се уштинемо од лепоте призора док понављамо сами себи – да, ово је истина! ЈЕР, ПЕРСПЕKТИВА ЈЕ СВЕ!” – закључује Славка.

Све фотографије можете погледати на групи Поглед са мог прозора (ex-Yu) .

Текст: Душица Антић-Рашић

Наши у свету: Музичка бајка Срба у срцу Канаде

Милица и Ведран Ћурић упознали су се у Београду, живот наставили у Бечу, а последњих година живе и раде у Kанади.

Милица је, иако рођена у бившој Југославији, још као мала живела у Kанади, а он да се вратила у домовину. Она и супруг су завршили музичку академију, годинама касније живот их је одвео у ову прекоокеанску земљу, а данас уживају у послу и одгајању својих троје малишана.

Kако сте, када и зашто одлучили да одете у Kанаду?

Ја сам као дете са породицом 80-их живела у Kанади. Њима живот тамо није пријао, али су остали довољно дугу да добијемо држављанство, како бих ја имала могућност да искусим живот на западу у будућности. 

Kада сам завршила студирање, имала сам отприлике представу о томе како би живот изгледао у Србији или у Аустрији, где сам провела неколико година док је муж био на посдипломским студијама. По завшетку боравка у Бечу, био је идеалан тренутак да се упутимо у нове походе и да видимо шта нам се нуди у Kанади. 

Kакви су били први утисци?

Од самог почетка, је било јасно да је овде живот другачији. Почев од визуелног концепта, који је драматицно различит од Европе! Једна од промена која ми је тешко пала на почетку јесте недостатак уметности у архитектури. Али убрзо сам почела да увиђам позитивне стране… Овде се рецимо много више брине о природи и придаје значај њеном очувању. Следећа велика разлика која је утицала на мене по пресељењу овде јесу генерални међуљудски односи. Љубазност и увиђавност и поштовање на улици међу странцима, као и у саобраћају, иако често само научена, а не изистинска, јесте нешто што јако утиче на позитиван квалитет живота.

Имате троје деце. Kако изгледа живот вишечлане породице у Kанади? 

Kао што можете да претпоставите, имати троје мале деце, било где, изискује пуно енергије! Сад замислите имати троје деце, без помоћи шире породице. Међутим у Kанади је све окренуто породици, што значи где год да се нађете са децом можете ући и проћи колицима, на које год јавно место уђете у тоалету ћете наћи сто за пресвлачење пелена, а често и столицу. Или читаву собу за дојење. Окупљања родитеља, организовани програми за родитеље са децом у библиотекама и црквама плаћени од стране града/државе како би се олакшало и дала подршка породицама. Ту је наравно и финансијска подршка онима којима је потребна. Апсолутно фантастично!

Чиме се бавите? Kако је у Kанади из пословног угла када сте ви у питању?

Ја сам на универзитету Музичке уметности студирала виолину. У Канади не постоје државне музичке школе као у Србији, али је јако популарно у ваннаставним активностима дати дете да научи да свира неки инструмент. Овде се другачије гледа на музику. У Европи је на неки начин привилегија ићи у музичку школу и свирати неки инструмент. И када се добије та прилика, она се схвата врло озбиљно од самог почетка и улаже се пуно труда, времена, енергије како би се задржало то место које је добијено у музичкој школи. Овде, у северној Америци, скоро свако добија ту могућност, да макар проба да свира. На учење инструмента се гледа кроз позитиван ефекат који то вежбање има на мозак и свеукупни утисак тј. ужитак који музика пружа. Kао рекреација. 

За неког као што смо ја и мој муж овде постоји довољно могућности за посао. 

Да ли вам нешто недостаје из Србије и да ли сте размишљали о повратку?

Да, пријатељи и родбина нам недостају. 

Међутим одлазак преко океана је велика одлука. И ми смо у ових 10 година јако пуно труда и времена уложили да изградимо живот и нађемо своје место у заједници и идаље активно радимо на томе! Задовољни смо оним што смо постигли и иако није идеално, као што није нигде, не размишљамо о повратку.      

Шта највише волите у Kанади, а шта бисте можда променили?

Више слободног времена би било идеално. Јако пуно радимо и чињеница да радимо за себе, тј. да смо приватници што би се рекло у Србији, значи да смо увек на послу, без обзира да ли је викенд или радни дан, и које је доба дана. Али не мислим да је то нешто што има везе са Kанадом. Позитивна ствар јесте да свако улагање у посао овде, било да је финансијско, ментално, идејно… покаже се позитивно и то је то што нас гура напред. 

Шта бисте саветовали некоме ко размишља о пресељењу у Kанаду?

Свако ко је спреман на рад, на ризик, на жртву зарад неког бољег живота ће имати успеха, ја верујем, било којој обећаној земљи. И само напред! Једно је сигурно, ништа није бесплатно сем могућности или прилике за урадити. И за сваку могућност или прилику ће требати пуно времена и стрпљења да се она врати у облику било каквог задовољства које није унутрашње. 

Текст: Душица Антић-Рашић

Фото: Приватна архива

Љубав као на филму: Француз на мотору украо срце лепе Србијанке

Љубав као на филму: Француз на мотору украо срце лепе Србијанке

Kада у 36-ој години одлучите да цео свој живот спакујете у два кофера, седнете у авион и одете за својим срцем, то звучи као почетак неког филма. Ово није сценарио за филм већ почетак новог поглавља у животу Иване Гачић Ламберсен.

Kада сте тачно отишли из Србије?

Одлучила сам да одем из Србије због човека кога волим у јуну 2015. године. У Србији сам рођена и одрасла, створила породицу, радила, али се и исто тако развела. Цео мој живот био је у њој – добро и лоше, али ваљда се човек у одређеном моменту умори од борбе, људског менталитета, све веће негативности и свеопштег утиска да сте негде дебело промашили свој живот… Тај осећај сам носила у себи дуго година. Једино што је држало мој нос изнад површине воде, да се не удавим у тмурној свакодневници биле су моје две ћерке. Због њих сам радила, дисала, живела. Тужно али тако је, ништа друго ме није више радовало. Међутим… У мају 2015. године у мој живот, је на мотору “дојахао” један мали Француз и уздрмао мој живот из корена . Упознали смо се у Србији, и на први поглед смо обоје једноставно знали да смо цео живот чекали на тај моменат, да смо због тога обоје преживљавали цео свој живот. Месец дана касније, била сам у авиону за Француску.

Шта вам је у Француској лепше? Шта је другачије?

Имам ту срећу да живим у делу Француске који је, једноставно речено, чаробан… Живим на Алпима, окружена зеленилом, чистим ваздухом, природом… Људи су смиренији, више окренути себи и имате свеопшти утисак да су они, некако на време схватили суштину свега; одредили приоритете на време… Раде, али увек налазе времена за себе, своју породицу, дружења… Неко ће рећи, лако је њима са њиховим стандардом, и слажем се са тим, али у овој причи није питање богатства у материјалном смислу, реч је о богатству душе и одређивања приоритета. И некако свако гледа своја посла, нико нема времена за туђи живот јер превише су заокупљени својим. О храни, вину и сиревима да и не говорим… Добила сам 10 кг откако сам овде 😉

Из домовине јој недостаје једно парчеСрбије, њено село на обронцима Шумадије, на обали плавог Дунава.

Недостаје ми место где сам одрасла и оставила дубоко усађене своје корене. Богу хвала имам ту срећу да сам у могућности, па сам започела мали пројекат кућице од дрвета на плацу где сам се родила и надам се да ће ускоро бити готова. И бескрајно се радујем вечерима на тераси те мале кућице, са часом француског вина, крај вољеног човека. Дуго сам чекала да се нешто у мојој Србији промени, целих 36 година. Чини ми се да се сваким одласком тамо све више разочаравам у људе и у свеопшту слику коју дајемо као нација… Србија је изгубила своју словенску душу, постали смо огорчени… Фали ми онај наш чувени српски инат и пркос. Али њега више нема…

Kолико вам је времена требало да се привикнете на живот у иностранству?

Много. Или се бар мени чинило много… Kада паднеш “са небеса” међу људе које не познајеш, који говоре језик који ти не разумеш, благо је рећи да доживиш културолошки шок. Све је овде другачије. Од хране, вина, зачина, сирева, међуљудске комуникације и односа, животних принципа и приоритета. Све. Слободно могу рећи, да сам се скоро три године осећала као пала с Марса, али оног момента када сам кренула да радим, кренула је моја социјализација, нешто је просто “кврцнуло” у мојој глави и ја сам се прилагодила. Толико да сада више не бих могла замислити свој живот негде другде.

Како изгледа ваш радни дан?

Ја сам просто заљубљена у оно што радим. Имала сам ту срећу да је мој драги у мени видео капацитет који ја у себи никада нисам видела и био мој главни покретач у томе да у 37-ој години упишем школу за нешто што ме је читавог живота интересовало. Ја сам по професији спортски терапеут-масер и рефлеxолог (терапеут алтернативне медицине, лечење преко стопала) Одувек сам волела да помажем људима, да лечим њихову душу и тело, али на мој неконвенционалан начин и игром случаја ту своју способност сам открила овде. И обожавам сваки моменат који проводим радећи свој посао. Власник сам кабинета у близини куће, а супруг и ја планирамо да започнемо пројекат изградње планинске куће за издавање (овде је туристичко поднебље и ски центри), а у приземљу те куће ћемо изградити спа-центар у коме ћу радити, надам се до пензије, а пошто је овде такав обичај да свака кућа има своје име, наша ће се звати Србијанка.

Док су јој деца била у Србији, често је долазила у домовину.

Некада сам долазила и сваког месеца, али од момента када су оне прешле да живе са нама, одлазим два-три пута годишње. Надам се да ћу од ове године ићи чешће јер ћу имати где да одем.

У месту у коме живи, каже да нема људи са Балкана, али су сада са њом њене две ћерке па увек има прилику да поприча са неким на матерњем језику.

Kако изгледа један ваш дан?

Мој дан почиње у 7 ујутру устајањем и одвођењем ћерки (Анастасија 18 и Анђела 16) на школски бус који стаје на неких 800м од куће. Након тога се ја спремам за посао уз прву јутарњу кафу. Имам срећу да живим на 5 минута од посла. Отварам кабинет у 9 и у зависности од броја клијената обично завршавам око 17 часова. Наравно, пошто живим у Француској обавезна је пауза за ручак која траје од 12 до оквирно 14 часова. Пошто сам самостални предузетник, често сарађујем са околним хотелима и туристичким центрима па радим и теренске масаже. Посао ми никада није досадан и увек сам у покрету, што искрено обожавам. У 19 и 30 се сви окупимо за столом, вечерамо, и у 22.30 је мој дан готов.

Kолико је тешко ускладити све обавезе?

Од момента када је мој статус у Француској решен, што се десило 2017. године, и моје ћерке су се преселиле код нас и кренуле овде у школу. Са поносом ћу рећи да су обе јако амбициозне, да одлично знају шта желе живота и вредно раде на остварењу својих циљева. Старија од септембра креће на студије права, а млађа ће, надам се, за коју годину уписати за професора енглеског језика.

Није тешко ускладити пословне обавезе са приватним и породицом. Где постоји воља и разумевање ту увек постоји и начин да све одлично функционише.

Текст: Душица Антић-Рашић

Фото: Приватна архива

Отворено ,,Удружење Срба у Аустрији“

У Бечу је 11. октобра 2019. године отворено ,,Удружење Срба у Аустрији“ (Thaliastrasse 87), које има за циљ уједињење српске дијаспоре како би се појачали напори за очување српског идентитета у Аустрији.

Присутнима су се обратили градеоначелник Новог Сада, Милош Вучевић, епископ аустријско-швајцарски Андреј, амбасадор Републике Србије у Аустрији, Небојша Родић, као и председници друштава ,,Просвејта“, ,,Мокрањац“ и ,,Бамби“, који ће у будућности деловати под кровном организацијом ,,Удружење Срба у Аустрији“. У њиховим обраћањима, истакнут је значај заједничнког деловања српске дијаспоре, те указано да удружења Срба у Аустрији могу да рачунају на велику подршку Владе и институција Републике Србије.

Епископ аустријско-швајцарски Андреј рекао је да по први пут наша отаџбина иде путем економског раста, што показује да се доста мења. Амбасадор Родић рекао је смо живели у земљи из које су њени грађани већ 1965. године могли да путују и долазе у Аустрију без виза, а да су први наши клубови у Аустрији почели да се оснивају од 1970.године. Родић је истакао да се дижемо под једном управом, дижу се институције и устројство државе која има озбиљан респект и подсетио да никада није било више контаката са светским државницима и гостију највишег ранга у Београду. Градоначелник Новог Сада, пренео је поздраве Председника и Владе Републике Србије, истакавши да они подржавају овај пројекат са циљем да се коначно добије обједињена Српска кућа. Нагласио је да је жеља да се Срби, пореклом из свих крајева, из целе Аустрије уједине под овим кровом, како би по први пут могли видети у делу „Само слога Србина спасава“ и да нас више не дели као раније ко је када и где стигао, већ да учимо нашу децу српском језику и ћирилицу. Вучевић је најавио широм Европе отварање оваквих канцеларија.

Отварању је присуствовао велики број српских грађана који живе и раде у Бечу, а за присутне је приређен и богат културно-уметнички програм. Са надом да ће Удружење постати препознатљив центар окупљања и очувања српске културе у Бечу, Амбасадор Републике Србије у Бечу Небојша Родић је Удружењу поклонио део приватне колекције књига и нове полице за будућу библиотеку.

Извор: http://www.dijaspora.gov.rs

Српски културни идентитет: Пројекат намењен српској деци и омладини у дијаспори

Пројекат „Српски културни идентитет“ намењен је српској деци и омладини одраслој у дијаспори.

Настави са читањем Српски културни идентитет: Пројекат намењен српској деци и омладини у дијаспори

Додељене књижевне награде „Растко Петровић“ за 2018. годину

Матица исељеника и Срба у региону доделила је књижевне награде „Растко Петровић“ за 2018. годину.

Настави са читањем Додељене књижевне награде „Растко Петровић“ за 2018. годину

Тесла – човек из будућности у Шангају

Тесла – човек из будућности у Шангају

Изложба Музеја Николе Тесле отворена је 29. септембра 2018. у Музеју науке и технологије у Шангају. Ова значајна институција домаћин је изложбе „Тесла – човек из будућности“, којом Музеј Николе Тесле представља лик и дело једног од највећих умова цивилизације кинеској публици.

Кинеска јавност ће имати прилику да види радне моделе и реплике неких од најважнијих Теслиних проналазака, а сама изложба презентује причу о Николи Тесли, његовом животу, идејама и достигнућима, и значају који они имају на садашњост и будућност читавог човечанства, на иновативан и атрактиван начин како за одрасле тако и за најмлађе.

Изложбу су отворили директор Музеја науке и технологије у Шангају др Ванг Ксјаоминг и директор Музеја Николе Тесле др Бранимир Јовановић.

Изложба ће бити отворена три месеца, и представља резултат успешне сарадње ове две институције, али и две културе и два континента.

Више о самој изложби у емисији „Србија на вези“, 25.октобра. Гост емисије биће кустос гостујуће изложбе Владимир Перић.

RTC

Фестивал српског филма у Чикагу

Фестивал српског филма у Чикагу

Фестивал ће отворити Филм „Заспанка за војнике“ и глумац Тихомир Арсић.Специјални гост фестивала биће редитељ Слободан Шијан, са дигитално-рестаурираним филмом „Ко то тамо пева“. Најављен је и долазак Милоша Биковића, који би требао да се поклони публици после приказивања филма „Јужни ветар“.

„Заспанка за војнике“, редитеља Предрага Гаге Антонијевића, снимљен по мотивима „Српске трилогије“ Стевана Јаковљевића, премијерно ће бити приказан 1. новембра у Београду у оквиру програма званичног државног обележавања завршетка Великог рата, у коме је српска војска однела историјске победе.

Фестивал ће званично отворити у име Владе Србије, специјални саветник Министарства културе и глумац Тихомир Арсић. Специјални гост Фестивала биће српски редитељ Слободан Шијан, који ће се поклонити публици и разговарати о свом антологијском филму „Ко то тамо пева“.

„Заспанка за војнике“ редитеља Предрага Антонијевића, по сценарију Наташе Дракулић и мотивима Српске трилогије Стевана Јаковљевића, је по мишљењу многих филмских посленика најбољи српски филм у овој години.

Стеван Јаковљевић, је био професор биологије и учесник Првог светског рата, долази на 20. годишњицу рата и отварање спомен-костурнице у село где је некада боравио заједно са својом првом ратном јединицом, Петом тобџијском батеријом. У овој причи о храбрости и пријатељству, лик потпоручника Александра чија се судбина сазнаје на крају, показаће и зашто је српска војска упркос свим недаћама успевала да изнесе толике војне подухвате, јер је један човек, поручник, надређени свесно жртвовао свој живот, пре тога углед и част, да би спасао бар једног свог војника.

„Филм је једна патриотска читанка. Он се пре свега обраћа младим људима. Зато немамо ниједну псовку у филму, сем једне, и то на крају, као у „Маршу на Дрину“, али кажем то ми је био узор“, наводи редитељ Предраг Антонијевић.

Улогу оца војника Радојка у овом филму има тумачи глумац Тихомир Арсић.

„Радујем се што ћу се у филму поклонити у име велике филмске екипе која је стварала овај филм који је обележио редитељ, мој добар пријатељ Гага Антонијевић. То је филм који нам је недостајао јер је сведочанство времена о коме се недовољно зна. Велича снагу српског народа и наших сународника који су неизмерно волели своју земљу и који су у сваком тренутку били спремни да дају свој живот за отаџбину. И многи су то учинили. Велико им хвала за то. Ово је сећање на њих. Ово је захвалност за оне који су дали свој живот за своју отаџбину. Хвала Гаги и свима који су учествовали у овом великом пројекту којим ћемо обележити 100 година од окончања великог рата, али и 100 година пријатељства са Америком, са којом смо у време председника Вудроа Вилсона и нашег Михаила Пупина имали сјајне односе. Верујем да ће се то пријатељство обновити и оваква подсећања су подстицај за то. Бићемо срећни ако са нама буде и градоначелник Чикага, јер су Чикаго и наш Београд братски градови“ – каже Тихомир Арсић и наставља:

„Иако сам обишао цео свет, нисам до сада био у Америци. Био сам у Канади, али за Америку је увек требало времена. Америка је велика земља и потребно је време да је обиђете. У Америци имам пуно пријатеља. Нарочито имам пријатеље у Српској православној цркви. Владика Лонгин је мој стари пријатељ, кога неизмерно ценим, поштујем и волим. Верујем да ће и он доћи на амричку премијеру овог филма. Очекујем да ће организатори и наша Амбасада и Генерални конзулат организовати пригодну изложбу посвећену поменутим великим годишњицама. Срби и наши амерички пријатељи заслужују да им се представимо на најлепши начин. Филм којим се представљамо је благословио и наш Патријарх Иринеј, када је у Патријархијском двору примио водећи креативни тим продукције тог филма. Верујем да ћу успети и да те недеље посетим Нову Грачаницу на Трећем језеру и да се после Литургије у сали обратим нашим људима једним посебним програмом. Верујем да ће у томе уживати. А за следећу годину планирам да се у Чикагу и још неким америчким градовима, где у већем броју живе наши људи, представим једним посебним патриотским програмом – „Од Куманова до Кајмакчалана“, чији је смисао борба против асимилације и очување националног идентитета.
Причу о ономе шта све намеравамо да чинимо наставићемо ускоро. Видимо се у Чикагу!“, закључио је један од најистакнутијих српских уметника Тихомир Тика Арсић.

У филму играју и Александар Берчек, Иван Ђорђевић, Марко Гверо, Ненад Окановић, Радош Бајић, Тихомир Арсић, Никола Илић, Марко Павловић, Стефан Радоњић, Петар Кокиновић, Јован Гулан и други. Продуцент филма је српска филмска кућа „Комуна“, коју предводи Макса Ћатовић.

Александар Влајковић, селектор Фестивала који у сарадњи са директорком Фестивала Славицом Петровићем утврђује програм открио је да ће репертоар врло ускоро бити завршен и објављен:

„Имамо, као и увек велику понуду филмова и поред 4 играна филма имаћемо и 4 документарна филма. Морамо бити искрени и рећи да је овогодишња филмска продукција играних филмова била скромнија него иначе. Ипак, сигурни смо да ће то бити најбољи филмови. Нама продуценти нуде многе филмове, али су наши критеријуми високи. Сигуран сам да је наш избор српских филмова бољи него на већини фестивала у Србији. Ми имамо добру продукцију документарних филмова и ту имамо проблем да од великог броја добрих филмова изаберемо најбоље.

Од добрих играних филмова очекујемо да ће на Фестивалу бити приказан „Јужни ветар“. То је филм о београдском подземљу и много чему другом. То је филм за оне који воле узбудљиве акције, вратоломну вожњу, који воле нежне мангупе са београдских улица, који трагају за биљим животом … Редитељ и сценариста Милош Аврамовић, који је и продуцент филма рекао је да је сагласан да се филм прикаже. Главна звезда филма и наше филмске сцене Милош Биковић је упознат са тим и покушава да уклопи раније преузете обавезе са терминима фестивала. Сви верују да ће се коцкице сложити“ – каже Влајковић.

„Прослављени славни српски редитељ Слободан Шијан сигурно долази. Жао нам је што и сценариста Синиша Ковачевић не може да дође, јер он избегава лет авионом. Директорки Славици Петровић долазак Шијана је већ потврђен. Захвални смо директорки „Центар филма“ у чијој продукцији је произведен тај антологијски фим и што ће се наћи на нашем Фестивалу. Шијан се радује сусрету са чикашком публиком и што ће бити у прилици да са њима разговара после пројекције филма. Без обзира што су многи тај филм видели безброј пута и што знају многе дијалоге из филма ово ће бити потпуно нов доживљај тог филма. Тај филм је настао пре скоро 40 година, а и даље је актуелан. Није исто гледати тај филм на телевизору и великом екрану у друштву пријатеља. Сигуран сам да ће сви у томе уживати. Биће наравно и навијања за одређене ситуације. Сетите се оне сцене, када Павле Вујисић каже Александру Берчеку – „И тата би сине“!.

Нажалост од 12 професионалних глумаца који су учествовали у том филму само је четворо живих – Берчек, Неда, Штимац и Бора Степановић. „Ко то тамо пева“ је први дигитално рестаурирани филм. Предложили смо да и остали рестаурирани филмови „Центар филма“ и других, накнадно буду приказани у више америчких градова у којима у већем броју живе наши људи. „Ко то тамо пева“ је један од наших најбољих филмова свих времена и зато га треба поново видети! – закључује Александар Влајковић, селектор фестивала у Чикагу и позива публику да што пре резервишу карте за Фестивал.

 

Српски сајт/РТС

Српски језик на катедрама у Русији, Белорусији, Француској…

Подела једног у више језика која је уследила после распада Југославије одразила се на интересовање за те језике у свету, па тако и на изучавање српског за који највеће интересовање влада на универзитетима у земљама са којима Србија има најјаче културне, политичке, економске везе…

Илона Санзел Поњавичова са Института за источне језике и цивилизације у Паризу, учесник 16. Међународног конгреса слависта, која је студирала је српски језик на Сорбони, а тренутно предаје чешки на Институту за источне језике и цивилизације, примећује и да се интересовање за словенске језике доста променило, јер су се промениле политичке и економске околности.

„Ја сам студирала српски језик почетком 2000-тих, мало након рата у бившој Југославији и 10 година од пада комунизма када је на западу владало велико интересовање за словенске језике. Отворио се део Европе који није постојао за запад. Било је доста студената којима је српски (српскохрватски) био потребан због послова, школовало се доста војника, дипломата, али тога више нема. Сада су студенти углавном потомци породица словенског порекла или они који желе да изучавају нешто егзотично“, запазила је Поњавичова.

Она наводи да се подела једног на четири језика одразила и на интересовање за те језике на факулетима у Француској, и каже да се тако, рецимо у Стразбуру изучава српски, у Бордоу студенти бирају између српског и српскохрватског, а на Сорбони између српског, хрватског, босанског или црногорског, који још није уврштен у наставни програм.

Што се тиче српског језика, има доста студената у поређењу са интересовањем за друге словенске језике што Поњавичова везује и за бројност српске дијаспоре у Француској, посебно у Паризу.

Српски у Паризу може да се студира као засебан предмет на Сорбони и Институту за источне језике и цивилизације, и као изборни у Бордоу и Стразбуру, а могућност изучавања босанског, црногорског, хрватског и српског на Сорбони, односно босанског, хрватског и српског на Институту, објашњава се тиме да се ради о четири стандарда или о три стандардне варијанте једног језичког система.

„Реч је о жељи да студенти савладају све те варијанте и да буду свесни да је то један систем који се стандардизовао, можда због политичких разлога, на четири начина. Мене је то мало збуњивало, јер сам почела да студирам српски у Прагу где се једне године уписују студенти српског језика, друге хрватског и у Паризу су ме вратили годину дана уназад јер нисам знала ништа из хрватског стандарда и хрватске књиззевности“, рекла је Поњавичова и навела да је, када је она студирала највеће интересовање на Сорбони владало за „српску варијанту“.

У Русији, пак, према речима Јекатерине Јакушкине са Москвоског државног унивезитета „Ломоносов“, тренутно влада велико интересовање за српски језик што се види и по томе да многи студенти који упишу руску филологију, током студија бирају српски као изборни предмет и многи од њих касније нађу запослење управо са српским језиком.
Њена колегиница Ала Шешкен са Катедре за славистику истог универзитета, скреће пажњу на одлично познавање српске књижевности у Русији и дугу традицију превођења дела српских аутора која датира још пре Пушкина.

„Од деведесетих година највише је интересовању за српску књижевност допринео (Милорад) Павић који је био веома популаран чак и код оних који нису ни знали чији је писац. Андрића воле и они који се не баве србистиком, а популаран је и Нушић“, рекла је Шешкен.

О србистици са највећим одушевљењем говори Ана Наумова, докторант на Белоруском државном универзитету, где се сваке четврте године уписује између пет и десет студената српског језика и књижевности.

То одговара, како објашњава Наумова, тржишним захтевима у Белорусији, али сви они су, наглашава, велики заљубљеници у србистику и сваки годишњи одмор проводе у Србији.

Инострани члан Српске академије наука и уметности, професор Иван Чарота преноси им ту љубав или „ватрицу“, како је доживљава Наумова, под његовим менторством објављена је монографија о Његошу, спрема се монографија о Андрићу, посвећен је и преводима Андрићевих и Нушићевих дела, а своје студенте је упознао и са књигама владике Велимировића.

На питање који се још од јужнословнских језика изучава на Белоруском универзитету, Наумова је јасна: „Само српски и бугарски. Ту смо конзервативни“.

У Чешкој српски језик се изучава на Филозофском факултету Карловог универзитета у Прагу и на Филозофском факултету Масариковог универзитета у Брну, док се на Универзитету у Пардубицама предају словеначки, хрватски и бугарски и то у оквиру Студија словенских језика у Европској унији.

Према речима Вацлава Чермака са Словенског института Академије наука Чешке, нема много студената било ког јужнословенског језика, а разлог је пад наталитета током деведесетих година.

На прашком универзитету постоје Јужнословенске студије у оквиру којих студенти изучавају књижевност и историју целог региона, а бирају један или два од четири језика (словеначки, хрватски, српски и бугарски) и уз то могу уписати и албански или румунски и прошле године су те студије уписала само три студента.

На Масариковом унивезитету је другачији систем и студенти имају могућност да бирају између бугарског, српског, хрватског и словеначког језика.

Чермак каже да је до краја осамдесетих година на Словенском институту постојала јака србокроатистика, али са одласком у пензију старе генерације, почетком деведесетих остали су без стручњака за јужнословенске језике.

Важно за србистику јесте да ће се од септембра српски језик изучавати на Азербејџанском универзитету за језике на коме је у мају, у присуству председника Србије Александра Вучића, отворен Центар за српски језик и културу.

Роза Шафијева са Славистичког универзитета у Бакуу каже да се већ пријавило тридесетак студената, а реципрочно је договорено да се на Филолошком факултету у Београду почне са изучавањем азербејџанског језика.

Српски сајт/РТС

Представљање српске културне баштине у Бечу

 

Представљање српске културне баштине у Бечу

Срби који живе и раде у Аустрији и ове године даће велики допринос представљању и популаризацији наше културне баштине у свету.

Свечано отварање манифестације Српски дани културе, која је већ постала традиционална, планирано је за 27. септембар са почетком у 19 часова у Музичкој школи Simmering у Бечу. Поред многобројних гостију, који ће присуствовати и говорити, долазак је потврдио и председник Српског светског конгреса професор Зоран Јовичић који ће одржати предавање о раду српске дијаспоре у свету.

Долазак и учешће потврдио је и генерални секретар Министарства културе и информисања Србије Александар Гајовић, а професор доктор Волфганг Рорбах одржаће предавање о историјату Срба у Аустрији. Многобројним званицама, кроз необичан рецитал представиће се и најпознатији Србији који живе, или су живели и радили у Бечу.
Циљ манифестације је представљање српске културне баштине, те привредних и туристичких потенцијала наше земље. Програмом је планирано одржавање промоција књига, изложби, одржавање концерата етно, хорског и оперског садржаја, позоришних представа, промоција алтернативне медицине, туристичких дестинација и мини сајам мале привреде.