Бразилац који живи у Србији: Овде свакога дана живим свој сан!

Бразилац који живи у Србији

Тијаго Фереира је Бразилац који је одлучио да Копакабану замени обалом Дунава, Рио Београдом и да Србију и нашу културу приближи својим земљацима, али и свим осталим странцима.

Како си и зашто први пут дошао у Србију?

Због љубави према једној Српкињи. Одувек сам снимао видео клипове, постављао их на Јутјуб, имао интеракцију са људима који су то пратили па је тако и она то гледала, контактирала ме и почело је.

Након две године одлучио је да први пут дође у Србију.

– Моја мајка је то тешко прихватила, отац такође. Били су мало шокирани. Отац је за пут сазнао тек месец дана пред мој долазак. Рекао сам да идем у Србију о којој они скоро ништа нису знали. Ја јесам увек био самосталан, радио, зарађивао… Али одлазак преко океана ипак није пријатан ни једном родитељу. И они и моји пријатељи су мислили да је превише опасно.

По Србији је путовао месец дана и тада га је наша земља дефинитивно очарала. Пре дефинитивног пресељења 2012. године у Србији је био неколико пута туристички. Када је решио да трајно напусти породицу и пријатеље и да Латинску Америку замени Балканом имао је само 20 година.

– Волим ову земљу, али највише ми се свиђају људи. Срби су топли као и Бразилци. Странци не знају шта да очекују када долазе у Србију, али се увек одушеве када дођу. Зато је увек кажем да је важно да се увек када дођу туристи снимају кратки записи који ће ићи на Јујтјуб или друге друштвене мреже. Ја увек говорим да је видео материјал јако важан.

 

Српски је учио мало по мало. Већ приликом прве посете Србији почео је да учи наш језик, највише од девојке због које је дошао. Доста тога је, како каже, научио и преко музике. Касније је купио и уџбеник, а данас одлично говори српски и пише – на ћирилици.

Љубав са девојком се угасила, али љубав према Србији и даље траје. Када се преселио почео је да држи часове португалског. Временом је почео да зарађује од блога и туризма.

– Мало по мало, захваљујући блогу упознао сам многе људе, путовао, почео да сарађујем и са многим људима који се баве туризмом у Србији.

Тако је упознао и Петра са којим данас ради у организацији Србија за младе чији је главни циљ да младе упозна са лепотама земље у којој живе.

– Младима у Србији скоро сви нуде путовања у иностранство, а мало је понуда за путовања по домовини. Преко 500 људи смо водили на Ртањ последњих месеци, водимо људе и на Увац, планирано је да се иде и на Златибор…

Колико се један дан у Бразилу разликује од дана овде?

– У Риу сам рецимо увек после посла могао да одем на плажу. Тога овде нема, али ми не недостаје толико. Чињеница је и да је Рио опасан град. Кад год идемо негде морамо да пазимо да нас неко не нападне, отме… Бразилци нису опуштени у том смислу као ви овде. Србија има дивне људе, лепу природу, одличну храну, драго ми је што сада имам и прилику да учествујем разним пројектима који имају за циљ промоцију Србије. Осећам се као да сваког дана живим свој сан.

И Бразилцима представља Србију. Гостовао је и на тамошњој телевизији како би нашу земљу приближио свом народу.

– Људи из Бразила немају где да прочитају нешто на португалском о Србији. Ја сам решио да им приближим све то. У почетку су сви мислили да то што ја радим нема неког смисла, али се испоставило да је мој блог сада озбиљније нарастао и да је поред Википедије главни извор информација њудима са тог говорног подручја о Србији. Људи у свету слабо познају Србији, али Новак Ђоковић на пример то заиста мења.

Тијагови родитељи још увек нису били код њега у посети, али је његов нови дом упознала његова сестра која је овде – као и он први пут видела снег. Планира да настави са својим тренутним радом и са активнстима овог типа и да , зашто да не, води и Србе у Бразил, а до тада ужива у лепотама Србије.

Душица Антић-Рашић

Фото: Фејсбук

ЗЕМЉА ЛАЛА, ВЕТРЕЊАЧА И КЛОМПИ: Ово су ствари које нисте знали о Холандији

У овом тексту ћете сазнати неке занимљивости у вези са Холандијом које вам можда нису биле познате.

Наравно, сви знамо да Холанђани гаје лале, имају ветрењаче и носе кломпе. Међутим, да ли о Холандије знате следеће ствари….

1. Најстарија химна на свету управо је холандска, а зове се Вилхелмус. Речи и музика настали су још у 16. веку, а у њој холандски краљ изражава верност шпанској круни.

2. Чак 87 одсто грађана говори енглески језик, чиме је земља трећа на свету по проценту људи који говоре енглески као други језик. Такође, 66 одсто становника зна и немачки.

3. Широм земље још увек је сачувано више од хиљаду ветрењача, које потичу из 19. века.

4. Заштитни цвет Холандије, лала, и даље је врло популаран. Узгаја се више од 1500 разних врста, а 80 одсто светских лала долази из Холандије.

5. Земља је заправо једна велика низија. Чак 26% територије налази се испод површине мора, а највиша тачка Валсерберг тек је 322 метра изнад морске површине.

6. Холандија је и прва земља на свету која је озаконила истополне бракове, а учинила је то још давне 2001. године.

7. Такође, земља је и врло секуларна, 40% људи се декларише као атеисти, 30% католици, 20% протестанти.

8. Не рачунајући земље попут Монака или Ватикана, Холандија је најгушће насељена европска земља. Наиме, око 16 милиона људи с сместило на 41 хиљаду квадратних километара.

9. Земља има више бицикала него људи. Укупно је у погону 18 милиона бицикала.

10. Европи су кафу представили управо Холанђани, а и данас је много пију, у просеку три шољице по особи.

Извор:
Српски сајт/Б92 | Фото: Пиксабеј

Путовања као изазов: Полако упознајем Србију коју смо увек узимали здраво за готово

Никола Миловић је менаџер продаје и маркетинга у Хотелу Square Nine у Београду, а у своје слободно време и блогер који пише о прелепим пределима Србије и света.

Имао си прилику да будеш у комуникацији са многим страним гостима који су одседали у вашем хотелу. Шта је оно што је њима занимљиво да сазнају о Србији?

– Рад у централном градском хотелу ми је дао прилику да упознам и радим са великим бројем иностраних гостију, истанчаног укуса, са јасним жељама и очекивањима. Гости са којима се свакодневно сусрећем немају предрасуде, заиста су свесни у коме су граду, земљи, зашто су ту, послом или приватним поводом. Али је потпуно чаробно када успете да им откријете нешто ново, дате препоруку шта видети у Београду, на који начин да проведу своје драгоцено слободно време што им локација хотела омогућава, отркити им мале тајне које су надохват руке или им пружити потпун угођај у оквиру самог хотела, уникатном причом, ентеријером, понудом, амбијентом… Понекад заиста немају потребе да напуштају хотел, веома воле да се препусте чарима нашег лепо упакованог доживљаја. Ако је Square Nine први контакт са престоницом, као Београђанин сам врло поносан на утисак који ће са собом понети

Поред свог примарног посла, пишеш и туристички блог „Miles to Walk“. Како си дошао на идеју да се опробаш и у тим водама?

– Управо из жеље да странцима којима је потребно приближити нашу предивну земљу, након толико година лошег ПР-а и контекста, на нама је да ту слику променимо и заиста покажему сву лепоту контраста, импресија, скривених кутака, нетакнуте природе која само чека да је упознамо. С једне стране је фокус на странцима, са друге фокус стављам на нас саме, није питање избора, отићи на море у Грчку или отићи на викенд у Врњачку бању, циљ је да има места и за једно и друго. Причам причу фотографијама, не пишем пуно јер је фото позив или скуп детаља из неког крајолика сасвим довољан, по мени, позив да се неко одлучи да управо своје време искористи на овај начин, када видим да су моји пријатељи или неки потпуни незнанци пошли тим путем, када ми шаљу слике и захваљују се не препоруци, врло сам срећан и истрајан у намери да наставим тим путем.

Често пишеш о Србији, најчешће о Београду. На блогу се једна од страница зове „Сат у Београду“. Да имаш само сат, шта је то што би представио посетиоцима нашег главног града?

– Нашао сам своју руту и истрајавам у томе, да на сат времена покушам да загрбем по површини и дотакнем нашу суштину и исконске одлике нашег менталитета присутне у несавршеним грађевинама, патини, калдрми, осмеху пролазника, заласку сунца, малој породичној фирми која производи чаролију. Све је то могуће спознати у мини шетњи Косанчићевим или Топличиним венцем, мојим омиљеним четвртима овог пролећа, заиста пружају један мир, опет потпуно живописни утисак за неког ко жели да упозна град, толико у центру а толико ван ужурбаног града у коме не постоји време да се застане и ужива свим чулима.

Које су лепе, а које не баш лепе стране твог посла?

– Хотелијерство, па и креирање блога је нешто у шта се заљубиш или не, нешто на шта те нико не може натерати, убедити да то радиш ако не волиш рад са људима, упознавање карактера, особености, истраживање. Не могу рећи да постоје лоше стране осим тога што ми фали један дан између суботе и недеље. Шалим се али је време, колико год га добро планирали, искористили до танчина, категорија која нам свима толико измиче, некада недеља није довољна да се усклади све оно што желим да остварим као циљ, али корак по корак, нема назад.

Путујеш и по Србији и по свету, а све то је преточено у твој блог. Да ли си некада размишљао да одеш из Србије?

– То је нешто што нам се свакодневно намеће као изазов или изговор. Не кажем да бих без проблема могао да се замислим како свој живот проводим у Бечу, довољно близу а довољно далеко. Али некако се носим мишљу да не треба одустати, не, док не испробамо све могућности коју средина у којој смо се са разлогом родили, контекст у коме постоји прилика да нешто променимо, на нама је да то учинимо, што нас је више, можемо покренути и створити добру причу. Ако истински створимо свако за себе добру причу и свој микро свет, негде дубоко верујем да ће се и на макро нивоу нешто променити, да, за сада сам ту.

Који део Београда највише волиш и зашто?

– Некако увек Земун, због трага прошлости, позитивне енергије, лепог утиска, реке, људи, неоптерећености, спорости у приступу трошења свакодневице, тамо црпим енергију, тамо се враћам по своје парче зена.

Које су наредне миље које планираш да пређеш?

– Када је Србија у питању, Голубац и Увац. Постоје неки предели које смо посећивали под морањем, или смо били сувише мали да их спознамо на прави начин. Постоје неки нетакнути делови природе на које нам нико није указао пажњу и приближио њихов квалитет. У мојим тридесетим, нема оправдања, сами морамо да учинимо тај корак, морам признати да и ја полако упознајем Србију коју смо увек узимали здраво за готово, чим нешто ново чаробно откријем, јављам утиске, делим их, знате где наравно, на www.milestowalk.com

Душица Антић-Рашић

ДАМА КОЈА ДИЗАЈНИРА ЈАХТЕ Светлана Мојић: На Балкану се може и радити и уживати

Светлана Мојић је дипломирала дизајн ентеријера јахти. Био је то први дипломски на ту тему у Новом Саду. Ипак, њена интересовања су далеко шира па је поред јахти ова Новосађанка уређивала и авионе, луксузне хотеле, станове… Добитница је више међународних признања као и награде „Цвет успеха за жену змаја“ за подстицање иновативног предузетништва. А све је кренуло од спорта, тачније једрења.

Једрили сте Дунавом и Савом као члан репрезентације, студирали у Новом Саду, али имали прилику и да се усавршавате у Венецији, похађали летњу школу у Гетеборгу… Како сте све то постигли са тако мало година?

– Истина је да сам извесно време провела у иностранству, али касније сам остварила услове да из Србије радим за инострано тржиште. Но, мени то није деловало као кратак период, јер сам почела да радим и пре него што сам дипломирала. Од тада па надаље се константно трудим да напредујем и изузетно сам упорна – започиње причу ова млада дама.

Плочице од природне коже, скупo дрвo које се користи у изради, посебно издржљиве тканине… само су неки од материјала које користи.

Бавите се дизајном ентеријера за јахте, авионе, куће, станове и пословне просторе… Реконструисали сте и једно острво, дизајнирали наочаре… Не можемо да не приметимо да је реч о пројектима који су веома скупи за просечног човека. Да ли је количина новца којом располажете у раду адреналин или оптерећење?

– Мој главни циљ је да створим простор у коме се клијенти добро осећају, који је атрактиван и пре свега функционалан. У мојој професији то је најбитнија ствар и далеко је важнија од буџета са којим се располаже. Изузетно ми је битно да будем у току са новим трендовима и материјалима који се могу наћи на тржишту. Из тог разлога пуно путујем и посећујем разне сајмове и догађаје посвећене дизајну. Не тако давно је Европска Унија организовала пројекат повезивања дизајнера и научника који раде на новим материјалима, како би се остварили међусобни контакти и сарадње које би нове материјале поставиле на тржиште. То је било једно одлично искуство. Такође је веома важно да дизајнирате пројекат који ће и након деценије бити подједнако атрактиван, а не нешто што ће изаћи из моде за само пола године. Створити ванвременски дизајн сваком дизајнеру представља највећи изазов.

Који тренутак рада на неком пројекту највише волите?

– Рекла бих да је то почетно хватање у коштац са новим пројектом. Истраживање и претапање оригиналних жеља клијената из идеје на папир је велики изазов и увек ме обрадује. С друге стране, тренутак када презентујем пројекат клијентима, њихова реакција и осмеси на њиховим лицима за мене представљају нешто непроцењиво.

Светлана каже да је тешко одговорити колико траје рад на уређењу једне јахте јер све зависи од обима и величине пројекта, али да је неко оквирно време потребно за комплетно уређивање једне јахте око три године.

Уколико би вам неко дао одрешене руке и рекао да можете да дизајнирате било шта, по свом укусу, шта би то било?

– Искрено речено, много тога. Водим се идејом да мој дизајн треба да помогне људима да створе простор који ће им улепшати живот, а не да дизајнирам нешто само да бих после могла тиме да се хвалим. Архитекта је ту да помаже људима и да учини њихов животни простор квалитетнијим, а самим тим и животе испуњенијим.

Иако има много пројеката иза себе каже да јој је тешко да издвоји најдражи.

– То је као да мајку питате које јој је дете омиљено. Но, издвојила бих рад на уређењу ентеријера приватног авиона „Boing 787 VIP Dreamliner“ који је био врло занимљив јер смо се играли са могућностима којe пружа светлост у једном специфичном простору. Затим, ту је и „Плутајући хотел“ пројектован за унутрашње воде са специјалним апартманима-катамаранима који омогућавају гостима да се отисну у даљину и сами одаберу савршено место за одмор. Пројекат апартманског насеља у Рисну је био врло узбудљив због тога што смо се трудили да при дизајнирању модерних грађевина у том месту очувамо наслеђе старе медитеранске архитектуре. Сви ови пројекти донели су нам важне интернационалне награде и веома сам поносна на њих.

Радите на потпуно различитим пројектима. Колико је у данашње време лако или тешко осмислити нешто иновативно?

– Квалитет пројекта зависи од квалитета комуникације са клијентима, као и од стручности људи који чине мој тим. Имам срећу да радим са квалитетним младим људима који су увек спремни да засучу рукаве и прихвате се нових изазова и који се у раду не ослањану на неке устаљене шеме. С друге стране, става сам да је дизајн двосмеран процес, па стога током рада на сваком пројекту пуно времена посвећујем самим клијентима. Слушам их, саветујем, а онда заједно разматрамо све могуће опције. Верујем да су та два услова пресудна за квалитет мојих пројеката.

Да ли постоји неки клијент за ког бисте волели да радите?

– Волела бих да имам више клијентата пореклом из региона.

Када радите ентеријер било ког објекта, морате да упознате клијента. Да ли то значи да добар архитекта дизајнер мора бити и добар психолог?

– Архитекта треба да чита између редова, да буде у стању да преточи клијентове жеље у цртеж, такорећи да речи преточи у слике. Тај део посла изузетно волим.

Многи људи који су успешни труде се да оду из Србије. Ви сте живели у иностранству и вратили се. Зашто?

– Недавно сам причајући на тему повратка у земљу изјавила да ми се чини да у иностранству морате дупло више да се доказујете и да сте тамо увек странац. Искрено верујем да би нам у овој земљи свима било боље када би перспективни млади људи исту ону количину енергије коју улажу у тражење свакојаких послова у иностранству уложили у развијање свог посла код нас. Нико не спори да постоје људи који су негде напољу остварили фантастичне успехе, али исто тако нико не приче о томе да су они толико успешни јер су се потпуно посветили каријери. Лепота Балкана лежи у томе што скоро свако овде успева и да ужива у животу, само ако се добро организује.

Светлана воли да проводи време на води, али воли и у ваздуху.

– Највише бих волела да научим да управљам летелицама, али до тада ми остаје једрење. Једрим кад год ми се за то укаже прилика.

Често путује, а каже да се у Италији, у којој је и живела, осећа као код куће.

– Волим Лондон у јуну и Кан у септембру. Али, највише се обрадујем када се створи могућност да отпутујем у Боку Которску, без обзира на годишње доба.

Шта саветујете младима који желе да направе успешну каријеру?

– Младим људима увек саветујем да искористе сваку прилику која им се пружи, да буду вредни и да учествују у раду са искуснијим колегама. Треба да знају да ће им на њиховом путу ка напретку сваки, па и онај наизглед безначајан посао бити користан. И наравно, да се не боје да понекад учине нешто неочекивано и да буду спремни на све изазове.

На чему тренутно радите и како видите себе за рецимо пет година?

– Тренутно у студију пројектујемо породичну кућу у Београду, дизајнирамо ентеријере за пар луксузних станова и један велики пословни простор. Такође сам укључена у реконструкцију реморкера која се тренутно изводи по мом дизајну и заједно са својим тимом развијам дизајн још једне јахте. Што се тиче тога како ће све ово изгледати за пет година… Па, волела бих да се тада поново сретнемо и урадимо интервју, и да Вам натенане испричам шта се све у међувремену издешавало.

Душица Антић-Рашић