Црна Гора: Руси нуде некретнине упола цене

Црна Гора је годинама дестинација Срба за годишњи одмор. Многи пак овде и купују некретнине. Продаја станова и кућа на црногорском приморју је благо повећана. Због лоших политичких односа власници из Руске Федерације хоће да се реше квадрата

Новоизграђене стамбене зграде у Будви, у којима појединци имају и по шездесет станова, иако су близу мора, махом зврје празне и то већ дуже време. Чекају купце којих је мало. Велика понуда и слаба куповна моћ некадашње средње класе условили су и пад цена. Али не много. У Будви та цена се „држи „од 1.200 до 2.500 евра по квадратном метру и за објекте који су даље од плаже. Када „замирише“ кеш, онда се трговци и купци погађају. Неки мисле да је то због затегнутих политичких односа, док други сматрају да је у питању само економски моменат.

У понуди је и велики број вила у околини Будве, нарочито око плаже Јаз, и у Бечићима. Раскошне куће са базенима, чија је површина од 250 до 300 квадрата, нуде се за 200.000 па до 350.000 евра.

Доскора највеће интересовање показали су Руси. Они су били главни купци. Сада су, међутим, они главни – продавци. Због економске кризе, али још више због затегнутих политичких односа између Црне Горе и Руске Федерације, обостраних санкција, прича о увођењу виза и других које стварају неспокој, руски држављани, који су овде купили некретнине, одлазе. Своје виле и станове које су купили у време „инвазије“ 2007. и 2008. године сада нуде упола цене.

Професорка Божена Јелушић из Грађанског покрета УРА каже да она нема утисак да се ради о руској „бежанији“ из Будве и са црногорског приморја.

– Имам комшиницу Рускињу, угледну жену, код које не примећујем било какву промену. Могуће је да неки Руси продају куће или станове. У школи у којој предајем има доста руске деце и сви смо им максимално посвећени. Као и уосталом Црна Гора, која их је несебично прихватила – каже за „Новости“ Јелушићева.

А у време „најезде“, махом руских инвеститора, да подсетимо, квадратни метар стана коштао је од 3.000 па до 8.000 евра. Продаја је ишла веома добро, па су, видевши велику зараду у том послу, многи домаћи инвеститори градили интензивно. И прекомерно. Продајни бум је трајао кратко, а тада је Будва „извикана“ као скупа дестинација. Руси који су куповали, дакле, сада продају, али судећи по информацијама из агенција за некретнине, купаца има, али мало.

РАСПРОДАЈА ЗБОГ ВЕЛИКОГ ПОРЕЗА

РУС који је дошао у време највеће навале својих сународника у Црну Гору, где су искључиво куповали некретнине не питајући за цену, постао је власник седам станова у Будви, и то у насељу Бабин близу центра града. Тада их је платио „дебело“ – 3.500 евра по квадрату. Додуше станови су били луксузни, са гаражом. Сада пак све распродаје по упола нижој цени! Од претходне општинске власти му је стигла „честитка“ да плати порез, близу 25.000 евра. И то је, изгледа, превагнуло у одлуци да их понуди на продају. Али, како сазнајемо, нико му се још од купаца није јавио.

 

Српски сајт / Новости

СЕЗОНСКИ ПОСЛОВИ У ЦРНОЈ ГОРИ: Плате се крећу од 400 до неколико хиљада евра

Сезонски послови у Црној Гори су тражени међу Србима. Сви мисле да сезона у Црној Гори почиње од јуна и траје до септембра, али у неким градовима је она много дужа. То значи да је и понуда сезонских послова у тој земљи у јеку, а највећи број странаца међу сезонским радницима су традиционално, грађани Србије. Kоји се послови нуде ове сезоне у Црној Гори, колико су плаћени и на који начин наши држављани могу да добију дозволу за рад?

– Дозвола за рад се лако добија. Потребна је само потврда о некажњавању, остало се вади без проблема и дозвола се чека максимално 15 до 20 дана – каже Иван Капор из будванске агенције НП Линк.

Ова агенција највише нуди послове у Будви, али имају понуду и у Тивту, Бару, Улцињу, Котору, а период рада је од три до шест месеци.

– Највише тражимо куваре, помоћне куваре, помоћне раднике у кухињи, конобаре и помоћне конобаре, шанкере, бармене, собарице, хигијеничаре и рецепционере – каже Капор.

Најбоље су плаћени кувари – од 600 до 2.500 евра месечно, а најмање собарице и хигијеничарке – од 300 до 400 евра месечно. Уз све послове иду и плаћени стан, односно смештај, и храна.

Горан Петровић, менаџер ресторана „Форте Росе“, који има вишегодишње искуство у запошљавању сезонских радника, потврђује да је сезона у Црној Гори готово шест месеци.

– У Котору, који је иначе једини град на приморју где долазе крузери, први упловљава 21. марта, а последњи крајем децембра. То значи да су већ у марту сви локали спремни и да је то заправо старт туристичке сезоне у престоници црногорске културе. Нешто касније, половином маја, почиње сезона у Тивту где је туристички комплекс Порто Монтенегро, следи Будва око 1. јуна, и сезона траје до децембра. У осталим градовима сезона почиње најкасније 1. јула – каже Петровић.

Он додаје да је немогуће навести тачан број сезонских радника из Србије, али спомиње се „бројка од око 40.000 радника из Србије, БиХ и Македоније, а има и руских сезонских радника, који следе талас туриста из те земље.

Протеклих година, потврђује Петровић, било је великих проблема око пријаве страних држављана, али је то сада олакшано, јер постоји одређен број сезонских радника који могу да се запосле, и тај број је тачно одређен по градовима.

– Процедура за пријаву радника је да сезонац има уредна документа – пасош, потврду из полиције о некажњавању и диплому школе. Чим стигне у Црну Гору, мора да пријави боравак у року од 24 сата, а послодавац мора да поднесе захтев за добијање дозволе за странце.

Након одређеног времена, радник добија привремену личну карту за боравак и рад у трајању од шест месеци или годину дана – каже Петровић и додаје да је казна за непријављивање радника од 500 евра за радника и од 2.800 евра за послодавца.

Што се тиче плата, Петровић каже да куварима варира од 600 до 1.800 евра, помоћним куварима од 350 до 600, роштиљ мајсторима од 600 до 1.000 евра.

Највећи проблем за црногорске угоститеље је менаџмент локала, који је јако тешко наћи.

– Ту спадају менаџери ресторана, шефови кувара, шефови рецепције као и управници хотела. Њихове плате варирају од 1.000 до неколико хиљада евра. Они морају бити на врхунском нивоу. Морам да нагласим да за поменуте плате, већина људи у ресторанима ради 10 до 12 сати дневно, без слободног дана, тако да то није, као што неки замишљају, одлазак на море – каже Петровић.

Смештај је свима, каже, обезбеђен, или добијају накнаду од 50 до 100 евра за исти, а радне дозволе неретко не плаћају послодавци, јер имају лоше искуство да запосле радника, плате дозволу за њега и након добијање исте, радник их напусти, а он на његову дозволу не може да доведе другог. Радници не треба да брину да ли ће бити пријављени, јер су казне ригорозне па послодавци неће да ризикују.

По завршетку туристичке сезоне, понуда послова се не завршава, каже он, јер почиње сезона градње, па се отварају радна места за хиљаде грађевинских радника свих занимања од зидара, тесара, армирача, фасадера, молера, керамичара, где се плаћа по сату – од три до четири евра.

 

Српски сајт/Блиц

По убрзаној процедури, ниче петља на ауто-путу Смоковац-Увач-Матешево

 

Министарство саобраћаја и поморства Црне Горе предало је захтев за издавање грађевинске дозволе за поддеоницу 4.4.1, приоритетне трасе ауто-пута Бар-Бољаре.

На овом делу ауто-пута биће изграђеи мостови “Тара 1” и “Тара 2”, тунел Матешево, затим петља на Матешеву, као и припадајући делови отворене трасе.

Према сазнањима Дневних новина, Министарство одрживог развоја и туризма по убрзаној процедури ће издати грађевинску дозволу, што ће значајно повећати динамику радова на приоритетној деоници ауто-пута Смоковац-Увач-Матешево.

За градњу прве деонице до сада је издато 12 дозвола, а до средине јуна биће издате све дозволе. То је недавно потврдио и министар саобраћаја и поморства Црне Горе Осман Нурковић.

“Очекујемо издавање и 13 дозвола, а врло брзо ћемо добити и још три грађевинске дозволе за три поддеонице којима су одобрени пројекти. То је практично 16 дозвола и остају нам још три, које би требало да буду издате до средине јуна”, прецизирао је Нурковић.

Тренутно је за овај пројекат ангажовано 1.820 радника, од чега је 615 из Црне Горе. Према очекивањима министра саобраћаја, ове године ће се на првој траси ауто-пута утрошити 194 милиона евра до могућих 200 милиона.

“Од јануара су достављене две ситуације и извођачу радова плаћено 10,76 милиона евра. До понедјељка се очекује трећа ситуација на 20 милиона. Имамо чврста обећања од извођача да ће се наредне месечне ситуације кретати у износу од 25 милиона до 30 милиона евра”, рекао је недавно Нурковић.

Извођач радова, кинеска компанија China Road and Bridge Corporation, са подизвођачима, тренутнио ради на 32 километра отворене трасе.

“Ради се на десет од укупно 16 тунела и то на оним најзахтевнијим. Урађено је око седам километара тунела, што је 20 одсто од укупне њихове дужине. Очекује се да ће врло брзо почети радови на још два тунела”, најавио је Нурковић.

Такође, раде се четири моста, док ће врло брзо почети радови на још два.

“Издато је 65 претходних сагласности којима је обухваћено 86 предузећа, од којих је 73 из Црне Горе. Укупна вредност потписаних уговора са подизвођачима је 33,21 одсто укупне вредности уговора, од тога 29,46 одсто са домаћим подизвођачима”, објаснио је Нурковић и додао да ће око 250 милиона евра од уговореног остати у Црној Гори.

 

Српски сајт/Б92
Фото: Пиксабеј, илустрација

Четвртина туриста у Црној Гори су Руси

 

Скоро четвртину страних туриста који посећују Црну Гору чине руски гости, саопштио је министар одрживог развоја и туризма Павле Радуловић.

Он је додао да је задовољан повратком туроператора ТУИ Русија на црногорско тржиште.

Он се у петак састао са представницима ТУИ Русија, кои је некада био највећи туроператор у Црној Гори. Радуловић је, како је саопштено из Министарства туризма, рекао да се број руских туриста који посећују Црну Гору повећава из године у годину и да очекује важан искорак у погледу раста броја туриста, с обзиром да су и друге ТУИ групе показале интересовање за Црну Гору, а неке од њих и закупиле хотеле на Црногорском приморју.

Представници ТУИ Русија представили су пословне активности и потврдили заинтересованост туриста са тог тржишта за туристичку понуду Црне Горе.

Црна Гора је, како су рекли, већ пар годинама увршћена у њихову понуду, а у наредном периоду планирају активности које би резултирале повећањем броја посета руских туриста, навели су у Министарству.

 

Српски сајт/gdeinvestirati.com
Фото: Пиксабеј

Народна траварка Рамиза Идризовић: Свака бољка има своју биљку

Рамиза Идризовић из Бијелог Поља, врсни позналавац лековитог биља, објашњава како да помоћу званичне и народне медицине држите болест под контролом

 

Здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну – да оздрави. Тежину и истинитост ове народне изреке најбоље су спознали они који су се у животу суочили са болешћу.
Убрзан темпо живота, загађени ваздух и вода, стрес, храна крцата конзервансима и адитивима, мањак сна и изостанак физичке активности, уз (у многим случајевима) генетску предиспозицију, само су неки од окидача болести. Нажалост, већина почиње да води рачуна о здрављу тек када оно бива озбиљно угрожено…
Савремена медицина нуди читав спектар терапијских метода за излечење. Многе од њих дају заиста фантастичне резултате, али, нажалост, постоје и обољења која није могуће тако лако победити само помоћу класичних терапија.

 

У ситуацијама када примећују да би уз званичну медицину вредело укључити и биљне препарате, лекари „оперисани од сујете“ све чешће сарађују са алтернативцима. Једна од „народних лекарки“ којој се често обраћају доктори медицине је госпођа Рамиза Идризовић. Захваљујући добром познавању лековитих својстава биљака, ова Бјелопољка успешно држи под контролом мултипле склерозу која јој је дијагностикована пре неколико деценија.

 

– Мултипле склероза је неизлечива болест, али сам ја научила да живим са њом, контролишем је – каже Рамиза Идризовић. – Последњих 11 година немам никаквих погоршања, стање ми је стабилно, нормално функционишем и радим.

Кад сте почели да користите биљке за лечење, и да ли од њих справљате чајеве и тинктуре?

– Радим биљне сирупе. Званично сам почела да се бавим алтернативном медицином пре 12 година. Крајем марта прошле године изашла је из штампе моја друга књига „О животу и смрти“. У њој сам открила почетак мог рада и све о мом животу, свака битка коју сам добила.

У једном интервјуу сте изјавили да познајете 704 биљке. Колико времена Вам је било потребно да их упознате и да ли сте сваку од њих користили?

– Ако нисам све користила, неке сам пробала и додирнула руком, а то ми је било довољно да их упознам, јер осетим сваку биљку.

Да ли сами узгајате биљке од којих правите сирупе?

– Не, берем их на нашим планинама, у нетакнутој природи. Мој сарадник Саша Фисик и ја правимо сируп који преводи киселост организма у базну средину. Тај препарат чисти организам, елиминише токсине, јача имунитет, чисти гљивице и бактерије, код хемиотерапије спречава пропадање здравих ћелија и потпомаже хемиотерапији да уништи канцерогене ћелије.

Која је то најјача биљка која „покрива“ највећи број болести, а расте у Црној Гори?

– Има их више. У Црној Гори, на пример, расте биљка која јако добро делује на меланоме и на туморе на мозгу.

Помињете тешке болести пред којима је, нажалост, често и званична медицина немоћна. Какав је Ваш став о званичној медицини?

– Званична медицина је на првом месту. Алтернативна медицина је потпора званичној медицини, нешто што не може да шкоди, а може одлично да помогне уз терапију коју ординирају лекари. Сарађујем са докторима, често се догађа да они упуте пацијенте код мене, а и сами су корисници мојих сирупа. Медицинску терминологију одлично познајем, чак ординирам у једној поликлиници у Бару. Али истичем да се увек мора водити рачуна да биљни лекови допуњују званичну медицину. Сви који се баве алтернативном медицином морају да знају како да одаберу биљке које не поништавају званичну медицину.

Сируп који колега Саша и ја радимо користио је доктор из Немачке. Да би био сигуран шта користи, дао је сируп на испитивање. Резултати су показали да се сируп и хемиотерапија надопуњују, односно да не поништавају дејство једно другом.

Колику улогу игра исхрана у процесу излечења? Шта би требало искључити?

– Кад су канцери у питању, неопходно је искључити из исхране сир, млеко, сухомеснате производе, црвена меса, конзервирану храну, слатко и бели хлеб. Начин исхране мора да буде коригован уз, наравно, придржавање терапије коју је прописао лекар и правилну употребу биљних препарата.

Колико дуго, у просеку, траје лечење?

– Све је индивидуално, сваки организам је прича за себе. Уз добру вољу, свака болест се може држати под контролом. Често кажем да ниједна болест није јака, него је човек слаб. Коришћење биљних чајева и сирупа изврсна је превенција против многих болести. Увек је боље спречити него лечити, а биљке су ту да нам помогну да сачувамо здравље. У једном тренутку, кад ми је откривена мултипле склероза, била сам јако слаба особа. У мојој књизи „Други живот“ једно од поглавља има наслов „Чула сам врисак организма“, јер сам заиста чула да све у мени вришти. Зато човек мора да се наоружа стрпљењем и да крене са вољом у процес излечења да би резултати били добри.

С.М.

Наши у свету: Бебе као инспирација

Александра Мандић, уметнички фотограф из Херцег Новог, у далеком Дубаију отворила je студио за фотографисање будућих мама и беба
Оно што је некада за људе са Балкана била Америка, то су последњих година Уједињени Арапски Емирати. У овој блиско-источној држави живи око 50.000 људи са простора бивше Југославије. Наша дијаспора концентрисана је у престоници – Абу Дабију и најпознатијем емирату – Дубаију, који је познат по највишој грађевини на планети Бурџ Калифи, највећем шопинг молу на свету Дубаи молу, једином хотелу са седам звездица на свету “Бурџ ал Арабу”…

Управо у двомилионском Дубаију, који на сваком кораку одише луксузом, своје место под сунцем пронашла је и Александра Мандић из Херцег Новог. Љубав према фотографији и жеља да што више времена проводи са породицом инспирисале су је да се одважи на велики корак – отварање специјализованог студија за фотографисање будућих мама и беба. Студио се зове “Ружно паче”, а фотографије настале у њему права су мала ремек-дела и свакако најлепша успомена из првих месеци живота беба које су позирале.

 

Од Херцег Новог, преко Београда и Рима, до Дубаија

– – Пореклом сам из Херцег Новог, где сам провела детињство – каже Александра Мандић. – Родни град сам напустила после средње школе; прво сам се одселила у Београд, затим у Рим, и на крају у Дубаи. Све у свему, у иностранству живим од 2001. године, не рачунајући Србију као иностранство, наравно.

Фотографијом сам почела да се бавим 1997. године, када сам започела студије на приватној академији ИВАС у Београду. Затим сам уписала мастер у Риму. У почетку, моје интересовање је више било усмерено на мртву природу, храну и ентеријере. После рођења мог сина и деце мојих пријатеља родило се интересовање за ово што радим данас.

Скуп живот

– У Емирате сам се доселила 2010. године са мојим супругом. Није ми било тешко да се навикнем на нов начин живота, првобитно јер смо ми нисмо били принуђени да се одселимо из Италије већ је то био наш слободан избор, а такође и зато што сам се више пута селила и привикавала на различите културе. Услови живота који су нам били понуђени су били фантастични и заиста не знам на шта бих се пожалила. Ја сам имала среће и нисам морала да почнем од нуле, као што сам морала када сам се преселила у Италију. Али већини људи који овде дођу није лако, поготово у почетку, и ретки уживају у луксузу који Дубаи пружа, јер је живот овде јако скуп.

Временом се навикне на позитивне и негативне стане живота у Дубаију, разне културе и карактере, велике врућине током лета, море без стена, презачињену храну и разне лимите које поставља вера, односно држава… Али ја заиста ценим ову земљу у којој сам по први пут доживела повећање плате, плаћен прековремени рад, годишњи бонус на плату, труд који се исплати без веза и познанстава, и људе који без зависти цене оно што радиш.

Породични бизнис

– У почетку сам радила у локалном студију као фотограф, али је било јако напорно јер је мој син имао само шест месеци, а моје радно време је било од 7.30 до 17.30. После само седам месеци сам напустила тај студио, купила нову камеру и почела да радим као фриленсер. Фотографисала сам производе, ентеријере и храну. Када сам почела да радим са децом, родила се потреба и за студијом. У почетку сам снимала у кућама клијената, а онда сам направила мини студио у мојој кући. Када је обим посла порастао, отворила сам фирму и у марту 2016. преселила се у простор у ком тренутно радим. Неизмерно сам захвална мом супругу који ме је у свему овом подржао, као и мојој мами која је заслужна за све аутфите за бебице.

У граду као што је Дубаи, где можете купити све што вам срце пожели, људи веома цене ручни рад и уникатност. Зато су вунени комплетићи права сензација. То је тренд који у фотографији беба вуче корене из Америке и Аустралије, и наручити их преко интернета кошта читаво богатство. Ја имам среће да ми је мама талентована и вредна, и да и она ужива у томе што ради. То нас је додатно повезало јер смо, осим приватно, стално у контакту и око нових капица, оделаца и декица. Када дође у Дубаи довуче пуне кофере, а онда се овде бацимо на шивење трудничких хаљина. Мој супруг воли да ради са дрветом, и већина дрвених ствари (клупице, месец, барку, кариолу) је он ручно направио. Могло би се рећи да је ово прави породични бизнис.

Правила за фотографисање беба

– Снимање може да траје од сат времена до седам сати; зависи од пакета за који се родитељи одлуче, затим од врсте поставе која је планирана, а највише зависи од расположења бебице. Неке бебе преспавају цели сешн, а неке остану сатима будне, па у том случају снимање може да се одужи јер за већину поза беба треба чврсто да спава. Нису све бебице исте, неке су мање еластичне, неке опет мање спавају. Најважније је пратити њихов ритам и знати лимит. Бебама никако не сме бити неугодно или хладно. Морају бити опуштене и уживати у снимању. Ако родитељи захтевају компликованије и опасније позе, онда се ради композит у Фотошопу јер је сигурност детета на првом месту. Постоје и правила које би родитељи требало да прате пре доласка, и ако ме нису послушали то се одрази на само снимање.

Помоћ из Београда

– Заиста нисам никада бројала све бебе која сам фотографисала. У почетку је то можда било пар беба месечно, а сада радим са две до пет беба недељно. Као у сваком послу, и ја се током рада усавршавам, а самим тим сваки нови сешн ми се чини бољим него претходни. Наравно, најдраже су ми фотографије беба мојих пријатеља, јер сам за њих и емотивно везана. Однедавно, у студио је дошла Дуња из Београда која ми много помаже у овом послу.

Моји су другови бисери расути…

– Недостају ми породица и пар пријатеља који су остали да живе у Херцег Новом и Београду. Из моје генерације ко год је могао отишао је у иностранство, тако да су моји пријатељи раштркани по свету. Ово је период године када се договарамо да сви дођемо на лето у родни град у исто време. Чешће идем за Рим који осећам као мој град и где сам живела 10 година. Мање ми недостаје начин живота и целокупна ситуација у нашој земљи.


С.М.
Фото: Приватна архива Александре Мандић

Унеско чини све да спасе Котор

 

Из бојазни да не доживи судбину бројних европских градова које су преплавили туристи, Унеско је одлучио да предузме што је у његовој моћи да заштити Котор.

Због своје предивне, изузетно очуване средњовековне архитектуре, и одличног стапања са околним пејзажем, Котор се налази на Унесковој листи светске баштине од 1979. године.

Међутим, проблеми су почели 2000, када је Унеско приметио да би бројни туристи који посећују Котор могли да нашкоде овом граду.

Тада је црногорској влади издато упозорење да би “тренутни радови – укључујући нови туристички центар, путеве и грађевине на линији обале – могли да доведу до постепене али неповратне трансформације обале и напуштања традиционалних терасастих структура”.

Обала је сада закрчена великим бројем бетонских грађевина намењених смештају туриста, које руше некадашњи амбијентални склад Котора.

У јулу 2016, Унеско је издао последње упозорење Црној Гори уз коментар да ће Котору укинути статус заштићеног културног добра уколико власти нешто не предузму по том питању.

Половином априла ове године у Котору је уведена забрана извођења грађевинских радова, али је влада Црне Горе претходно дала зелено светло за изградњу нових туристичких комплекса у граду, упркос противљењу локалаца.

Да ли ће Котор задржати позицију на Унесковој листи светске баштине, остаје да се види.

 

Српски сајт/Б92
Фото: Пиксабеј

ПРВИ ПУТ У ОКВИРУ КОТОРАРТ ФЕСТИВАЛА: Аудиција за „бускинг“ умјетнике

Организациони тим КоторАрт Дон Бранкових дана музике за љето 2017. по први пут организује аудицију за КоторАрт баскере, не само из Црне Горе и земаља региона, већ и за оне широм свијета!

„Бускинг“ је популаран термин који се користи широм свијета за разне видове уличних перформанса, а у дословном преводу значи „приредити представу“.

„Подразумијева све дисциплине које се изводе на јавним мјестима и које привлаче пажњу пролазника – од уличних свирача, преко пантомимичара, луткара, циркуских акробација, комичара, мађионичара, па до уличног театра и плеса. Многи свјетски популарни музичари користили су овај вид перформанса током своје каријере – Боб Дyлан, Јони Митцхелл, Јиммy Дуранте, Андреа Боцелли, Ману Цхао, Заз“, рекла је Сара Лакичевић, ПР међународног фестивала КоторАрт.

До 31. маја, сви заинтересовани да у току трајања КоторАрт Дон Бранкових дана музике (у периоду од 14. јула до 14. августа) наступају на которским пјацама, треба да пошаљу биографију и видео снимак на адресу office@kotorart.me.

У склопу пратећих програма КоторАрт Дон Бранкових дана музике, музичког сегмента фестивала, већ неколико година за редом се ради на његовању различитих видова умјетности и претварању градских пјаца у мјеста живе умјетности, доступне и видљиве свима. Будући да умјетност у јавном градском простору изненађује и обогаћује свакодневицу и доприноси креирању пожељног идентитета града, которски Стари град служи као инспирација и идеално мјесто за преплављивање сваке улице и трга умјетношћу и различитим формама „бускинга“.

Међународни фестивал КоторАрт, највећи и најзначајнији умјетнички фестивал у Црној Гори, одвија се сваког љета под покровитељством Министарства културе Црне Горе, Општине Котор и УНЕСKO-a. Међу основним вриједностима ове сложене мултиумјетничке манифестације јесте и јачање духа припадности и тежња да Фестивал допринесе креирању пожељног идентитета града.

КоторАрт је највећи и најзначајнији умјетнички фестивал у Црној Гори и један од најзначајнијих у региону. Са преко 1.000 гостујућих умјетника, преко 250 одржаних програма, пред 40.000 посјетилаца у 2016. години, спада у највеће умјетничке манифестације у окружењу.

Међународни фестивал КоторАрт је најкомплекснији фестивал умјетности у Црној Гори, носи предзнак манифестације од националног значаја, ужива међународни углед, окупља велике свјетске умјетнике и, квалитетом и разноликошћу, привлачи најшири дијапазон публике. Основне вриједности ове сложене мултиумјетничке манифестације јесу умјетнички квалитет, диверсификација програма и публике, проширивање активности фестивала, временски и у оквиру других области. Датира од 2001. године.

Саборни храм Христовог васкрсења: Упознајте најљепшу православну светињу у Црној Гори

Саборни храм Христовог васкрсења у Подгорици од 7. октобра 2013. године, откако је освјештан, постао је дом свих православних вјерника широм Црне Горе. Велелепна грађевина зидана је пуне двије деценије, али је рођена много раније, далеке 1966, за вријеме затворских дана архитекте Пеђе Ристића.

-Освјећење Храма је круна прославе Миланског едикта – рекао је Јован Маркуш, који је приредио монографију „Саборни Храм Христовог Васкрсења у Подгорици“ у издању „Светигоре“. – Радио сам на књизи о обнови и изградњи храмова у посљедњих 20 година, и уочио сам нешто што почива на чињеницама а не на нашим осјећањима: да је период од 1990. до данас златни вијек градитељства када су у питању црквени објекти у Црној Гори. Вријеме Немањића, вријеме владавине краља Николе и вријеме митрополита Амфилохија могу се сматрати за три главна градитељска периода. За вријеме краља Николе изграђено је обновљено 259 храмова, а за посљедњих 20 година изграђено је 569 храмова на јако малој територији.
Овај храм својом садржином, која је обухватила све од четвртог вијека па до данашњих дана, може се сматрати круном вјерског и културног наслијеђа од раног хришћанства до данашњих дана.

-Кад сам био ухапшен, 1966. године, у затвору сам цртао цркве – испричао је архитекта Ристић. – Правио сам овај храм као идеалну Студеницу, и то под утицајем Миланковића. Кад човјек дуго размишља о нечему, онда се у њему наталоже мисли и идеје, и кад дође прилика, она пукне, одјекне. Тако је било са Саборним храмом Христовог васкрсења.

Архитекта као свој највећи успијех истиче што се у храму у Подгорици од скрипте до куполе може стићи степеницама:

– Имао сам цео храм у мјерама и димензијама тако да се он одмах слаже, да свака ситница буде на свом мјесту. Изгубили смо четири године са урбанистима који су кренули од тога да би Град требало да да услове каква ће црква бити. Био је то преломни тренутак; ако је човјек измислио Бога, онда ће урбанисти, инжењери одредити каква ће бити црква, а ако је Бог створио човјека, онда ћемо прво да назидамо храм па ћемо знати какав је град. Иако сам био главни диригент, цркву нисам зидао само ја, зидао ју је цео народ у Црној Гори.


Митрополит црногорско-приморски Амфилохије подсјетио је да је он храм у Подгорици желио одавно, али да је његова жеља добила прве обрисе шездесетих година прошлог вијека, када се први пут срео са архитектом Ристићем. За Ристића каже да је један од највећих архитеката овог вијека.

-Наш академик Димитрије Богдановић и ја видјели смо се Ристићем, кога су звали Пеђа Исус – испричао је митрополит. – Средином седамдесетих година, садашњи владика ваљевски Милутин затражио је од мене градитеља крстионице за манастир Каона. Пронашао сам Пеђу и он је урадио крстионицу, која је нешто најљепше што сам видио. Кад сам отишао у Црну Гору, рекао сам да ћемо градити Храм васкрсења, да обезбожени Титоград, без храма, тамо гдје живе Цикотићи како кажемо ми то у Морачи а ови са Цетиња кажу „она турска касаба“, добије храм. Желио сам да то буде Храм васкрсења, не би ли васкрсао Бог и не би ли васкрсла Црна Гора.

Митрополит црногорско-приморски с поносом истиче да у Храму Христовог васкрсења има нечег посебног од самог почетка:

– Има нечега што није наше, Саборни храм је чудо Божије. Показало се да обезбожење није дотакло сјеме народа у Црној Гори. Градња и начин на који је храм грађен је свједочанство чуда Божијег. У његову градњу су се укључили сви, од дјетета до старца, било молитвом, жељом, намјером, прилогом. Једна бакица живи од социјалне помоћи од 70 евра. Сваког мјесеца доносила је по 10 евра благајнику, жалећи што не може да издвоји више. Прилоге су давали дјеца и наставници из три подгоричке школе, давали су запослени у КАП-у и МУП-у… Ишло је то тихо, камен по камен, кап по кап, зрно по зрно. Грађено, градило нас је, обнављало је из темеља душу Подгорице и Црне Горе. Требало је видјети шта се догађало посљедњих мјесец дана пред завршетак градње; храм као да је био пчелињак. На десетине мајки са дјецом, младо, старо, сви су долазили и питали шта треба, могу ли некако да помогну. Храм Христовог васкрсења настао је из главе цијелога народа, неким Божјим чудом, и сваки отпор који се јављао касније је нестајао.

Према ријечима митрополита, захваљујући Саборном храму Подгорица је потпуно промијенила свој лик – постала је град, а прије храма била је паланка.

-Први пут послије средњег вијека један храм је осликан на живом малтеру, читавих 6.200 квадрата. То је подстицај другим епархијама да се вратимо једином нормалном начину сликања храмова, а то је живопис. Све што је рађено сјекописом, између два рата, већ је пропало. И с те стране је пројекат који је радио архитекта Ристић јединствен – оцјењује митрополит црногорско-приморски.
Присјећајући се чуда која су пратила изградњу Саборног храма, митрополит Амфилохије испричао је како је на земљишту у Подгорици никла лоза са Хиландара:

-Био сам прије седам година у Хиландару и тражио да ми дају благослов за калем лозе Светог Симеона Мироточивог. Добио сам благослов, и са оцем Стефаном, који је сада прот Свете Горе у име манастира Хиландар, кренуо сам пут Црне Горе. Застали смо на Јованици, и отац Стефан ме је питао шта чекамо. Рекао сам да чекамо калем лозе Светог Симеона. Питао ме је ко ми је то благословио, одговорио сам му да сам питао старца. ‘Знаш ли ти да је то забрањено, никада кроз вијекове никоме није било дозвољено да то понесе’, опоменуо ме је отац Стефан. Рекао сам му: ‘Оче Стефане, ми смо вама из Подгорице дали Светог Стефана, зар немамо право један калем да нам дате у замјену за њега?’ И отац Стефан ми рече: ‘Владико, ја ћу да се молим Богу да се то осуши!’ А ја му одговорих: ‘Оче Стефане, ја ћу да се молим Богу и Светом Симеону да се то прими, па да видимо чија ће молитва бити јача!’ И ено сад код Саборног храма Христовог васкрсења лоза са јужне стране окитила се грожђем! Однијећу грожђа оцу Стефану у Хиландар, да му покажем да је моја молитва била јача од његове…


Монографија о Саборном храму Христовог васкрсења подијељена је у девет поглавља. У првом дијелу налази се духовна поука митрополита Амфилохија из 1994. године. У другом дијелу су документа која доказују да је земљиште на ком је изграђен Саборни храм заправо метох манастира Хиландар, још од времена Стефана Првовјенчаног. Треће поглавље чине чланци које је објављивао архитекта Саборног храма др Пеђа Ристић, и који показују идеју градње храма, од његових првих разговора на ту тему са митрополитом Амфилохијем, до коначне скице идејног пројекта.

У четвртом поглављу дато је освјећење камена темељца 9. августа 1993. године; пето поглавље чине фотографије са прве свете литургије у Саборном храму 1994. године, коју су служили блаженопочивши патријарх Павле и митрополит Амфилохије са сада блаженопочившим руским патријархом Алексејом и садашњим патријархом руским Кирилом.

Шесто поглавље је преглед изградње Саборног храма, док је у седмом поглављу обрађена архитектоника храма, односно функционлана и организациона цјелина у којој су дати пројекти. У осмом поглављу налази се спољно и унутрашње уређење храма које обухвата неколико области; један дио су звона на Саборном храму, други су крстови, сљедећи живописи и мозаици, и на крају вајарство.

У деветом поглављу може се видјети живот Саборног храма.

Уколико нисте имали прилике да посјетите ово велелепно православно здање, кликните ОВДЈЕ и крените у виртуелни обилазак Саборног храма у Подгорици.

С.М.